Srbija izabrala proruski, a ne proevropski stav
U novom parlamentu Srbije naći gotovo sve stranke desnice, izuzev Srpske radikalne stranke.
Srbija je glasala i izabrala. Rat u Ukrajini je uzeo primat u odnosu na predizbornu kampanju, ali je i u velikoj meri bio odlučujući faktor za mnoge birače. Tako će se u novom parlamentu Srbije naći gotovo sve stranke desnice, izuzev Srpske radikalne stranke.
Gužve na biračkim mestima donele su barem neku nadu da bi vlast Aleksandra Vučića mogla da bude baram malo načeta. Naročito u Beogradu. Desilo se, međutim, to da su desničarske partije profitirale, a da je onaj deo Srbije kojem se nadala proevropska opozicija okupljena oko Ujedinjene Srbije, Moramo i Borisa Tadića ostao kod kuće. Ili je možda nepunih 20 odsto realna slika političke scene u Srbiji.
Ulazak Dveri Boška Obradovića, Zavetnika Milice Đurđević Stamenkovski Zavetnice i Demokratske stranke Srbije Miloša Jovanovića, uz podeljeni Pokret za obnovu Kraljevine Srbije je svakako najveće iznenađenje na ovim izborima. Kao što smo već rekli, rat u Ukrajini je pomerio fokus sa nekih stvari na taj sukob, a neprimereno povezivanje sa Rusijom i stajanje na rusku stranu u ovom ratu donelo je profit ovim strankama. Sada je sasvim jasno da je Srbija izabrala proruski, a ne proevropski stav. Ova tri političara su se prosto utrkivala u tome ko će da pokaže veću servilnost Rusiji. Pojedinci su čak koristili i lik Vladimira Putina tokom svoje kampanje. Nijedno predizborno istraživanje nije nagoveštavalo da će sve tri liste uspeti da pređu cenzus, naročito ne u Beogradu. I što je najgore, ovo iznenađenje je potpuno potopilo priče o flagrantnim kršenjima izborne procedure i nasilju na i oko biračkih mesta.
Rezultat koji je ostvario Aleksandar Vučić, ali i njegova stranka na parlamentarnim izborima je, takođe, neka vrsta iznenađenja. Vučić je osvojio 60 odsto glasova pri većoj izlaznosti nego pre pet godina. Besomučna kampanja u kojoj je već deset godina predstavljen kao Supermen, neko bez kojeg Srbija ne bi opstala, i pre kojeg u Srbiji ništa postojalo nije, donela je rezultate. Tome je sigurno doprinelo i to da je mesec dana uoči izbora bio više od dva sata dnevno u proseku na nacionalnim tv frekvencijama, dok svi ostali učesnici izborne trke zajedno nisu mogli da „dobace“ ni toliko. Pre pet godina, pri izlaznosti od 54,34 odsto Vučić je osvojio 55,08 odsto glasova, a sada 60 odsto pri 60 odsto izašlih. On kao pojedinac je, eto, zabeležio rast.
Rezultat koji je upalio lampicu u Vučićevoj glavi
Kada je reč o parlamentarnim izborima i njegovoj partiji, rezultat od 43 odsto, odnosno 17 odsto manje od Vučićevog rezultata na predsedničkim, sigurno je upalio lampicu u Vučićevoj glavi. Svakako da je ovoj razlici doprinela činjenica da Socijalistička partija Srbija i pomenuti radikali nisu imali svoje predsedničke kandidate, kao i tradicionalni Vučićev partner Savez vojvođanskih Mađara, ali i većinski deo bošnjaka iz Sandžaka. Svi oni su pozvali svoje birače da glasaju za Vučića. On sam, međutim, neće imati većinu u parlamentu. Prema postojećim projekcijama, imaće 121 mandat, a da bi formirao vlast potrebno je 126. Sa Savezom vojvođanskim Mađara ima tu većinu, bez socijalista i bilo koga iz desnog sektora. Podatak od kojeg ga tek boli glava jeste taj da će naprednjaka tek biti manje u Skupštini Srbije, jer od 121 poslanika koje je SNS osvojila, određeni deo pripada partnerima sa liste – Pokretu Socijalista Aleksandra Vulina, partijama Rasima Ljajića, Vuka Draškovića, Milana Krkobabića, kao i velikom broju nestranačkih ličnosti. Slaba je to uteha, ali parlamentarna većina je, ipak, načeta.
Rezultat socijalista Ivice Dačića je isto iznenađenje. U istraživanjima im je listom predviđen daleko manji procenat od osvojenog i to najviše zbog činjenice da nisu imali svog predsedničkog kandidata. Tome se i Vučić nadao. Dačić je, takođe, profitirao od ukrajinske krize, ali po svoj prilici i od razočarenja birača Aleksandra Šapića koji je prešao u SNS. Dačić će tako, sigurno biti i dalje više nego bitan šraf u predstojećem periodu.
Najveći gubitnici ovih izbora su, sigurno, proevropske partije. Koalicija Ujedinjeni za pobedu Srbije, okupljena oko Dragana Đilasa osvojila je svega 13,4 odsto izbora, a više nego slaba uteha je to što je njen predsednički kandidat dostigao cifru od nešto iznad 18 odsto. Koalicija Moramo koja je slavila prolaz u parlament je jedina čiji je predsednički kandidat Biljana Stojković osvojila manje glasova od parlamentarne liste. Koalicija se zadovoljila se sa 4,5 odsto glasova na parlamentarnim izborima, a projekcije su išle čak do sedam. Nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, koji je više vodio „rat“ sa ostatkom opozicije, ali i oni sa njim, nije uspeo da pređe cenzus od tri odsto. Ako i izuzmemo Moramo, koji su relativno novi na političkom spektru Srbije, očigledno je da su proevropske snage doživele bolan poraz i pored činjenice da je velika izlaznost njima išla na ruku. Tako su barem pričali pre izbora. Reč odgovornost je sve prisutnija u onom delu javnosti koji je na njihovoj strani. Čak ni relativno dobar rezultat u Beogradu, ne može da bitnije utiče bolje raspoloženje, jer je sasvim jasno da je formiranju vlasti u glavnom gradu Srbije, realno, bliži Vučić. Veći mu je koalicioni potencijal, jer opoziciji sa desne strane može da ponudi mnogo više od Đilasa i ostatka ekipe.
Šutnja RIK-a
Ali, ako sve ovo postavimo na strani, najtragičniji detalj sa ovih izbora je ćutanje Republičke izborne komisije. Njihova odluka da odu u hibernaciju baca ogromnu sumnju na ove izbore, ali i mrlju na celu državu. Srbija je retka zemlja u kojoj tačku na izbore stavlja predsednik, a ne nadležan državni organ. Tako je, uostalom bilo i prilikom nedavnog referenduma.
Elem, Srbija je napravila nagli zaokret udesno i pred Vučićem su bitne odluke. Stavljajući u pravi plan kao najbolje partnere Savez vojvođanskih Mađara, a ne SPS, poslao je poruku da nije zadovoljan time što je Dačić ostvario dobar rezultat na izborima. Da li će praviti vladu sa njim i zadržati kakav takav privid kretanja ka Evropskoj uniji, ili će i on poslušati „duh“ naroda da se okrene Rusiji, nešto je što će on morati da odluči.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.