Stogodišnjica SSSR-a i njegova definitivna smrt

Nisu pogrešili oni koji su bili paranoični na Putinovu tezu koju je godinama ponavljao, da je raspad SSSR-a najveća geopolitička tragedija XX veka. Ali nisu grešili ni oni koji su tvrdili da je Moskva sama organizovala raspad Sovjetskog Saveza i da avgustovski puč 1991. nije bio ni blizu sloma komunizma i revolucije u istočnoj Evropi iz 1989. godine. Bilo je to jedno novo proleće za Rusiju, gde su ruske elite koje su videle da više ne mogu da drže komunističko carstvo, usmerile postkolonijalni razvoj bivšeg sovjetskog prostora u željenom pravcu.

U duhu evropskog postkolonijalizma, ruske bezbednosne službe su novim nezavisnim državama na prostoru bivšeg SSSR-a ostavile secesionističke pokrete, ratne sukobe i državne udare. Verujem da će se rukopis Kremlja tražiti i u sukobima raspada SFRJ i stvaranja novoproglašenih etničkih krajina. Zamrznuti konflikti tačno su odslikavali granice karte Sovjetskog Saveza, od zapaljive Ferganske doline u Centralnoj Aziji, preko Nagorno Karbaha, Abhazije i Južne Osetije na Kavkazu, do Krima i Pridnjestrovlja u Evropi. Nije bilo dovoljno vremena za stvaranje pravoslavne Rutenije u centru Evrope.

“Šarene revolucije“ kao tačka raskida

Oni koji dobro poznaju Rusiju, ocenili su da je to bilo samo privremeno njeno otvaranje, izlet koji je kratko trajao. Državne strukture koje su organizovale Glasnost, Perestrojku, raspad SSSR-a i otimačku privatizaciju, zatvorili su proces tranzicije postavljanjem na čelo države aparatčika iz svojih redova i vratili se imprijalnoj tradiciji. Veoma simbolično, u poslednjim satima starog milenijuma, 31. decembra 1999, Boris Jeljcin se obratio naciji i svetu, rekao je da odlazi i predaje krunu tada još neprimetnom premijeru Vladimiru Vladimiroviču. U prvoj deceniji vladavine, Putin je centralizovao Rusku Federaciju, pregazio Čečeniju, pohapsio ili proterao nepokorne oligarhe i stavio pod kontrolu medije, opoziciju i organizacije koje su nekada bile građanske. Putin je Zapadu predstavio mapu zamrznutih konflikta, kao novu arhitekturu evroazijske bezbednosti koju su kao crvene linije iscrtali njegovi prethodnici. Ali SAD i EU, to nisu prihvatile, posebno Brisel čiji je zalet proširenja tada bio u vrhuncu.

Moskva od samog početka raspada SSSR-a traži njegovu substituciju. Tako su po ugledu na Komonvlet stvorene Zajednica nezavisnih država (SND), po uzoru na NATO – Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), po uzoru na EEZ i ASEAN – Evroazijska ekonomska zajednica (EVRAZES). Rusija i Zapad već od sredine devedesetih imaju neslaganja u vezi autoritarizma. Kremlj nije bio spreman da se odrekne tvrde ruke i postovjetskog kolonijalizma, od samog početka podržavajući autokratske promoskovkse lidere u svih 12 postsovjetskih republika. Tačka raskida dobrih odnosa Rusije sa Zapadom bila je 2003. godine difuzijom „Šarenih revolucije“ od Gruzije i „Revolucije ruža“, preko Ukrajine i „Narandžaste revolucije“ sve do Kirgistana i „Revolucije lala“. Moskva ih je shvatila kao ozbiljan udarac ugrožavanja zone svojih interesa.

Car se dugo pripremao za rat

Proglašenje nezavisnosti Kosova bio je samo izgovor i dobar povod Putinu za češće ponavljanje teze o kraju SSSR-a kao kolaps istorijske uloge Rusije. Tenkovi u predgrađu Tbilisija 2008. još uvek na Zapadu ne vide kao uvod u aneksiju Krima, a rat u Donbasu 2015. u Briselu ne žele da čuju kao najavu pune invazije na Ukrajinu 24. februara 2022. i totalni raskid sa Zapadom.

Putin se za ulogu Petra Velikog spremao dugo, u toliko providnom odelu da je malo ko mogao i da pomisli da će se upustiti u najkrvaviji rat. Moskva je bivše sovjetske republike od „Revolucije na Majdanu“ 2014. usmerila ka stvaranju Evroazijskog ekonomskog saveza sa unapred najavljenim ekonomskim, političkim i vojnim potpunim ujedinjenjem, što bi defakto značilo obnovu SSSR-a pod novim imenom.

Rusko novo okupljanje starih partnera u zajedničku državu bilo bi daleko izvesnije, da nije faktor ekspanzije Kine. Si Đinping je dao zeleno svetlo za rat Rusije protiv Ukrajine i Zapada. Njemu odgovara skoro svaki ishod tog sukoba, kojem će Peking da prilagođava svoje interese. Jačanjem svoje pozicije u državnoj hijerarhiji, lider „nebeskog mandata“ jasno je dao do znanja da osim ekonomske ekspanzije, ima i geopolitičkih ambicija. Sve oči od leta uprte su u Tajvan. Putinova invazija na Ukrajinu zahladila je odnose sa svim postovjetskim republikama i diktatorima koje je stvorila Moskva, pa čak i najodanijim kao što je Lukašenko i Belorusija.

Ratom u Ukrajini, Rusija pre svega gubi dominantan uticaj u Centralnoj Aziji, a Si Đinping upozorava Putina da će braniti teritorijalnu celovitost Kazahstana. Rusija gubi inicijativu i na Južnom Kavkazu, pokušavajući da podmetne još jedan požar oko Nagorno Karabaha kako bi naterala Jermeniju da se kao treća članica priključi Savezu Rusije i Belorusije. Erdogan, kao i Si Đinping, strpljivo čeka.

Čak i da Ukrajina bude pretvorena na Čečeniju, taktiku ratovanja koju ruska vojska  sada primenjuje, Rusija gubi snagu i ekskluzivno pravo uticaja na prostoru bivšeg SSSR-a, koji je nakon raspada federacije pripadao isključivo Moskvi. Bez obzira na ishod rata u Ukrajini, Rusija će izgubiti uticaj u većini postsovjetskih država. Na 100-tu godišnjicu od stvaranja SSSR-a, koja je u decembru, biće to i njegova definitivna smrt.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.