Glasna tišina zbog mobilizacije u Rusiji

Mobilizacija koju je aminovao predsednik Rusije Vladimir Putin nije izazvala reakciju Rusofila, Putinobranitelja, desničara i nacionalista u Srbiji. Ako izuzmemo boravak Miše Vacića, predsednika Srpske desnice, u Rusiji koji je na taj način podržao Putinov plan, malo ko se tim povodom glasnuo iz Srbije.

Ni u Rusiji ta mobilizacija nije dočekana raširenih ruku. Mnogi su istog dana krenuli put Gruzije kolima, o čemu svedoče snimci sa granica. Neki od srećnika su se dokopali aviona koji lete do Istanbula i Beograda, jedina dva evropska grada do kojih lete avioni iz Moskve. Oni koji su sleteli u Beograd sigurno ne mogu biti sigurni, jer svi znamo kako prolaze Putinovi protivnici sve dok je Aleksandar Vulin ministar policije. Toga su i oni svesni, i više nego podozrivo prihvataju razgovor sa srpskim novinarima. Da li će Rusija to tražiti od Srbije, a vlast u Beogradu pristati da vrati te putnike, videćemo uskoro.

Društvene mreže su pune snimaka na kojima se vidi “oduševljenje” Rusa zbog mobilizacije. Uostalom, i Putin je doživeo da mu Aleksandar Lukašenko drži pridike o moralu tokom te mobilizacije. Putin sigurno ne može da bude zadovoljan ni “odzivom” Srba koji Rusiju doživljavaju kao majku. Utihnule su i litije za spas Srbije i Rusije, kao i podrška Rusiji. Najpoznatiji srpski desničari, sada prisutni i u Parlamentu, nekako izbegavaju da se izjasne o mobilizaciji. Jedino je jedan od poslanika vladajuće Srpske napredne stranke, poznat po tome što u kući pored ikone drži portret predsednika Rusije, napisao twitt u kojem tvrdi da se više od 800.000 građana Rusije dobrovoljno prijavilo za mobilizaciju. Mobilizaciju, dakle, iz Beograda prati glasna tišina.

Hrabri u kafani, ne i na djelima

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je apsolutno u pravu kada kaže da je većina Srba, tog opredeljenja, hrabra u kafani, a ne i na delima. Preglasni su bili sve dok Ukrajina nije pokrenula ofanzivu i povratila pojedine delove teritorije. Sada ćute.

Isti za volju, Ustav i Zakoni Srbije zabranjuju svojim državljanima da učestvuju u ratovima drugih zemalja To je krivično delo, ali i da nije, teško da bi Putin mogao nečemu da se nada iz bratske Srbije. Potpuno je, inače, ta nemerljiva ljubav Srba prema Rusiji, neracionalna. Ti desničari kao da nisu svesni da u Rusiji gotovo da i ne postoji višepartijski sistem i da su kojim slučajem političari u toj zemlji, a bore se za demokratiju i slobodu govora, verovatno bi bili na višegodišnjoj robiji ili otrovani novičokom. Ko zna, možda bi doživeli i sudbinu onog jazavičara kojeg su davili u nekakvoj cevi ne bi li Putin ekipa oduševili svoje goste iz Srbije.

Nemerljiva je šteta koju upravo ti desničari prave sopstvenoj zemlji voleći Rusiju. Oni ne shvataju da bi Putin istog sekunda priznao nezavisnost Kosova u zamenu za priznavanje pripajanje Krima Rusiji. Ne bi trepnuo. Rusija će braniti Kosovo samo do granica svojih interes i to nije nešto što je nepoznato srpskim vlastima. Da li bi se i tada kleli u Putina i majku Rusiju, drugo je pitanje. Uostalom, Putin je već uporedio Kosovo sa oblastima u Ukrajini koje je upravo anektirao. Nije naišao na nekakav otpor zbog toga.

Sve nam ovo govori da su, ipak, desničarske organizacije i partije pod direktnom kontrolom vlasti u Srbiji. Kada Vučiću to treba, kao primera radi uoči Europrajda, desničarsko-crkvene litije niko nije ni pokušao da obuzda. Čak se i Vučićev otac pojavio u prvom redu te šetnje. Sada, kada je Vučić izazvao revolt većeg dela Evrope i SAD zbog kompletnog nastupa u Njujorku, samo mu još treba da srpski dobrovoljci šenluče po Beogradu i navijaju za mobilizaciju ruske mladeži. To je dobro ishendlovao i nije naneo dodatnu štetu sopstvenoj  zemlji.

Putinu se ne treba vjerovati

Kao otreznujući stigao je nedavno znak iz Brisela da, za sada, neće biti zamrznut proces pridruživanja Srbije EU. Možda je sve to malo otreznilo i Vučića, pa se zaustavio. Čak i je i svoje obraćanje naciji, najavljeno za 72 sata po povratku iz Njujorka, prolongirao za 240 sati. Tako je, na sreću, što zbog Vučića, što zbog tradicionalnog i kukavičkog pristupa srpskih desničara, koji ovoga puta nisu bili jaki ni na rečima, mobilizacija u Rusiji protekla bez Srbije. Na svu sreću. Samo je to još trebalo Srbiji posle potpisivanja Plana o konsultacijama Ministarstava inostranih poslova Rusije i Srbije i boršča u onom njujorškom bistrou.

Ko zna, možda je neki glas razuma konačno stigao i do toliko pominjanog Putina.

Posle poziva na mobilizaciju i prisjedinjavanje ukrajinskih oblasti Rusiji, Putinov poziv na pregovore bude ujedno i poziv na prekid vatre koji ceo svet čeka sa nestrpljenjem. Predsednik Rusije, poput predsednika Srbije, nije neko kome treba verovati, ali svakako treba iskoristi to ako je spreman za pokretanje procesa pregovaranja. To svakako neće značiti i kraj sukoba ostatka sveta sa Rusijom, jer će tek tada nastati potpuni haos u međunarodnim odnosima. Kako sada stvari stoje, teško je biti optimističan, ali barem da se ponadamo da će ratna dejstva što pre prestati kako običan narod ne bi više patio.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.