Ustanove kulture u Srbiji – domaći teren za masovne ubice

Čitava kulturna infrastruktura Srbije upregnuta je u poricanje zločina, glorifikaciju ubica, propagiranje krvavog patriotizma i lažiranje realnosti.

Putuje Šljivančanin po Srbiji i kulturno uzdiže sve zainteresovane do neslućenih visina patriotskog besmisla (EPA)

Čim su naprednjaci 2012. godine došli na vlast, odmah su podvrgli strogoj proveri programe koji se odvijaju po srbijanskim domovima kulture, bibliotekama i centrima za kulturu. Nakon letimičnog pregleda svih promotivnih aktivnosti, primetili su zjapeću rupu u srpskom kulturnom biću. Promovišu se po ustanovama kulture i romani, ima i pripovedačkih zbirki, eseja, publicistike, knjiga iz raznih oblasti humanistike, tribina na aktuelne i večne teme, ali jedna kategorija kulturnih stvaralaca upadljivo izostaje. I to ne bilo koja kategorija, već ona koja je ključna za utemeljenje našeg savremenog nacionalnog identiteta. Svega ima u kulturnoj ponudi, a ratnih zločinaca ni od korova.

Tu vapijuću nepravdu trebalo je pod hitno ispraviti. I pre dolaska na vlast naprednjaci su radili na promociji kulture sa mirisom baruta i krvi, u okviru svojih skromnih mogućnosti. Tako je Bratislav Petković promovisao knjigu Milana Lukića „Ispovest haškog sužnja“ u svojoj „Modernoj garaži“, što ga je kandidovalo za prvog naprednjačkog ministra kulture. Ista knjiga višegradskog zlotvora koji je spaljivao žive ljude, streljao i bacao civile u Drinu – promovisana je i u parohijskom domu Hrama svetog Save na Vračaru. Ipak, to su bile privatne inicijative, naprednjacima je nedostajala državna infrastruktura za implementaciju kulturne politike krvi i tla.

Sa dolaskom na vlast to se promenilo, ali se pokazalo da ratnim zločincima mnogo lakše idu ubijanje golorukih ljudi, progoni i etnička čišćenja, pravljenje konc-logora, granatiranje i opsedanje gradova, nego pisanje knjiga. Bilo je izuzetaka, poput Milorada Ulemeka, gospodina Legije (što reče Koštunica) koji je štancovao naslov za naslovom i postao hit autor, a prva knjiga koja je izašla pod njegovim imenom, „Gvozdeni rov“, postala je pravi bestseler. Međutim, Legija se odao spisateljskom poslu iz ćelije u kojoj će provesti narednih nekoliko decenija, pa nije baš pogodan za promotivne turneje po zemlji, jer je sprečen da fizički prisustvuje kulturnim događajima.

Šljivančanin na promotivnoj turneji

Srećom, prethodne, 2011. godine Haški tribunal je pustio na slobodu Veselina Šljivančanina nakon što je odslužio dve trećine kazne. Kao razloge ranijeg oslobađanja ratnog zločinca naveli su kajanje zbog počinjenih zločina, kao i to da je u zatvoru Šljivančanin pomagao pri radu u biblioteci. Šljivančanin je u kazamatu odjednom spoznao da se knjige ne moraju samo uništavati, granatirati i spaljivati, kao što je činio za vreme rušenja Vukovara, već da je te čudnovate predmete moguće i čitati, pa čak i pisati. Zato se odmah bacio na pravljenje dnevničkih beležaka koje su 2012. objavljene pod naslovom „Branio sam istinu: 2450 dana u Hagu“, a potom ga je uhvatila groznica skribomanije, knjige su se ređale jedna za drugom: „Sine budi čovek“, „Med i žuč“, „U službi otadžbine“ i poslednju u nizu „Ovo je moja zemlja, ovde ja komandujem“.

Otkad je pušku zamenio tastaturom, Šljivančanin se nalazi na permanentnoj promotivnoj turneji. Obilazi gradove i varoši po Srbiji, predstavlja svoje remek-nedela publici, a institucije kulture mu širom otvaraju vrata da prosvetli sve zainteresovane nacionalističkom i zločinačkom propagandom. Teško je pobrojati sva mesta koja su imala čast da ugoste ratnog zločinca i da čuju njegovu mudru reč, jer naš pisac nastupa češće od bilo kog dobitnika NIN-ove ili bilo koje druge književne nagrade.

Gostovao je, na primer, u Niškom kulturnom centru, Domu kulture u Opovu, biblioteci „Gligorije Vozarović“ u Sremskoj Mitrovici, ugostili su ga i Opština Ćuprija, biblioteka “Vuk Karadžić” u Aleksincu, Dom kulture u Crvenki, Gradski bioskop u Bačkoj Palanki, Narodna biblioteka u Rekovcu, Centar za kulturu u Vladičinom Hanu, Narodna biblioteka u Prigrevici, Kulturni centar u Kruševcu, Narodna biblioteka „Dr Dušan Radić“ u Vrnjačkoj Banji, Dom omladine u Aleksincu (promociju organizovala biblioteka “Vuk Karadžić”), Otvoreni univerzitet u Subotici, Dom penzionera u Vrbasu, Centar za kulturu u Kladovu, biblioteka u Krupnju, Dom kulture u Ivanjici, gradska biblioteka “Simeon Piščević” u Šidu, biblioteka “Milovan Glišić” u Ljuboviji itd.

Kulturno-zločinački projekat

Putuje Šljivančanin po Srbiji i kulturno uzdiže sve zainteresovane do neslućenih visina patriotskog besmisla. Ne zaustavlja se novopečeni pisac samo na promovisanju svojih uradaka, već je postao i deo bibliotečkog fonda, takoreći trajna vrednost koju treba čuvati. Njegove knjige mogu se pronaći u bibliotekama u Vranju, Čačku, Kraljevu, Jagodini, Vršcu, Vrbasu, Negotinu, Ćupriji, Despotovcu, Prokuplju, Knjaževcu, Aleksincu, Kladovu, Topoli, Smederevu, Velikom Gradištu, Rumi, Užicu, Novoj Varoši, Lebanu, Paraćinu, Mionici, Somboru, Svrljigu, Valjevu, Ivanjici, Novom Pazaru, Inđiji, Beloj Crkvi,  i mnogim drugim gradovima i varošima.

Suvišno je napominjati da u srpskim bibliotekama nisu baš popularne knjige kao što su „Sarajevo za početnike“ Ozrena Kebe, „Razglednica iz groba“ Emira Suljagića, „Dnevnik sa Pala“ Mladena Vuksanovića, „Poljska konjica“ Marka Vešovića, „Pod pritiskom“ Faruka Šehića i „Ljubi bližnjega svoga“ Petera Maassa. Nađe se tu i tamo koji primerak, tek kao izuzetak koji potvrđuje pravilo. Za istinu o ratovima, agresiji i zločinima nema baš mnogo mesta na policama biblioteka, ali zato tamo zločinačke laži mogu mirno da se baškare.

Nije Šljivančanin jedini raspisani ratni zločinac, samo je najagilniji kad je reč o promociji sopstvenog dela i pogleda na svet preko nišana. On je samo deo kulturnog projekta koji su pokrenuli naprednjaci, kako bi opravdali svoju zločinačku mladost, sprečili makar i pokušaj suočavanja s prošlošću i zacementirali falsifikovanu sliku o ratovima. Dok je bio ministar odbrane, Aleksandar Vulin je pokrenuo čitavu izdavačku delatnost za objavljivanje memoarskih dela ratnih zločinaca i njihove verzije ratnih dešavanja. Za te specijalne namene poslužila je nova edicija adekvatnog naziva „Ratnik“ u kojoj izlaze lažna sećanja Nebojše Pavkovića, Vladimira Lazarevića i ostalih kosovskih heroja zaslužnih za hladnjače, pokolje, masovne grobnice i prisilne deportacije. Među raspisanijim autorima je i Vinko Pandurević, ratni zločinac osuđen za pomaganje i podržavanje masovnih ubistava, kao i za progone i prisilna premeštanja civila.

Ko je smestio ubicama?

Sajam knjiga odavno je postao domaći teren za masovne ubice, tu oni mirno predstavljaju svoje knjige, a ako su slučajno sprečeni jer gule dugogodišnju robbiju, organizatorima to ništa ne smeta, uvek su tu dežurni promoteri spremni da priskoče u pomoć. Tako je najnormalnije da „beli orao“ Dragoslav Bokan promoviše najnoviju knjigu Milora Ulemeka Legije, a da Šešelju bude dodeljen štand proterivanjem ozbiljnih izdavača. Za zločince mora da ima mesta, jer su oni naši najveći kulturni stvaraoci, a ostalima šta pretekne.

Šljivančanin i njegova sabraća po kami u svojim knjigama i na promocijama pričaju istu, hiljadu puta ponovljenu priču o nepravdi prema srpskom narodu, o Haškom tribunalu kao antisrpskom sudu, o tome kako su osuđeni na pravdi Boga, iako su samo branili svoj narod, o tome kako Srbi nikad nisu počinili nikakve zločine, o svetskoj zaveri protiv slobodarskog naroda, o patriotizmu, stranim plaćenicima, pravim rodoljubima i izdajnicima. Sve ono u šta sudije nisu poverovale, već je tokom procesa demantovano činjenicama, naši zlikovci prodaju kao golu istinu. Njihove priče najviše liče na čuvenu filmsku repliku kad jedan robijaš pita drugog zašto je zaglavio zatvor, a ovaj kaže: „Ma, smestili mi, burazeru“. Tako i naše kultur-ukoljice, hodočaste po bibliotekama i centrima za kulturu diljem Srbije, ubeđujući kako je zli svet smestio čitavom srpskom narodu čiji su oni najveći branitelji.

Zatvaranje kruga

Tako Šljivančanin publici željnoj prosvećivanja objašnjava: „Ono što mogu svima da poručim je da volite svoju otadžbinu i budete ponosni na to, da poštujete svoju veru, volite svoju porodicu, slobodu, svoju državu Srbiju i svoj narod”. Ne propušta ni da pohvali aktuelnu vlast: “Da znate da sam ovde zbog gospodina Vučića, zbog Srpske napredne stranke jer su oni isto patrioti i ljudi koji vole svoju otadžbinu i koji rade sve što mogu da otadžbina Srbija bude na boljem putu”. Nije ni čudo što je Šljivančanin u međuvremenu postao član Glavnog odbora Srpske napredne stranke i promoter zvanične kulturne politike vladajuće partije. Čitava kulturna infrastruktura Srbije upregnuta je u poricanje zločina, glorifikaciju ubica, propagiranje krvavog patriotizma i lažiranje realnosti.

Teško je zamisliti nešto perverznije, bizarnije i naopakije od turneje ratnog zločinca po institucijama kulture, od državne politike koja ubice proglašava za temelje kulture i stvaralaštva ove zemlje. To je kao postaviti slona za poslovođu staklarske radnje, piromana za šefa vatrogasne brigade, pedofila za direktora vrtića ili kleptomana za čuvara zlatare. Rezultat je totalna devastacija ostataka kulture u ovoj zemlji. Rušilački pohod naprednjaka i svih satelita udruženog zločinačkog poduhvata neće prestati do konačne propasti.

Ima u svemu tome neke poetske pravde. Akademici, pisci, intelektualci i kulturni radnici su prvo svojim umnim radom na velikosrpskom projektu stvorili uslove za rat, zločine i pojavu ovakvih zlikovaca kao što su Šljivančanin, Pandurević, Pavković i slični. Nacionalizam se iz kulture prelio u politiku, a potom je usledilo klanje. Sada se krug zatvorio: nakon što su ideje naci-inteligencije sproveli u delo, a potom zbog toga odležali u zatvoru, zločinci su se vratili i zauzeli prostor koji inače pripada piscima i kulturnim radnicima. Kulturna politika koju zagovaraju nacionalistički umnici mnogo efikasnije se sprovodi bombama, granatama i snajeperskim mecima nego perom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO