Kako su ‘genocidaši’ postali oni koji priznaju genocid

Opšte je poznata stvar da je jezik živa stvar i da je iz godine u godinu sve bogatiji novim rečima. Takva je i situacija sa srpskim jezikom. Najnovija reč koja je u upotrebi je – genocidaš, odnosno – genocidaši u množini.

Ovaj pojam se odnosi na građane Srbije koji se slažu sa presudom pojedinim pripadnicima vojne i civilne vlasti Republike Srpske pred Međunarodnim sudom za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije u Hagu po kojoj je u Srebrenici počinjen genocid. Verovatno je ova reč nastala iz iste kuhinje u kojoj je nastao i izraz “drugosrbijanci” ili “autošovinisti”. To je u stvari treći pojam kojim se opisuju neistomišljenici sa srpskim politika devedesetih.

Od trenutka kada je Mehanizam u Hagu doneo konačnu presudu Ratku Mladiću, značajno se intenzivirao napad, analogno izmišljenim kovanicama, “prvosrbijanaca” i “šovinista”, na one druge, koji su se drznuli da svojim rečima i delima priznaju, jasno i glasno, da je u Srebrenici počinjen genocid.

Ta reč – genocid, nije prihvatljiva za mnoge u Srbiji. Naročito za one koji su se tokom devedesetih godina prošlog veka i tokom ratova na teritoriji bivše Jugoslavije zalagali za formiranje ‘Velike Srbije’ na liniji Karlovac, Karlobag, Ogulin, Virovitica. Tu spadaju i oni koji su rekli da će za jednog ubijenog Srbina ubiti 100 Muslimana ili da će sve do poslednjeg Albanca očistiti Kosovo i Metohiju.

Vješto podmetnut spin

Upravo za te i takve, a nije da ih je bilo malo, napravljen je vešti spin po kojem je priznati da je u Srebrenici počinjen zločin u stvari priznanje da je taj genocid počinio kompletan srpski narod, a ne pojedinci. Da se radi o vešto podmetnutom spinu govori i Deklaracija koju je na ovu temu usvojen u Skupštini Crne Gore. U njoj je jasno naglašeno da se nijedan narod ne okrivljuje i ne osuđuje, već isključivo pojedinci. I na ovakav izričit stav, predsednik Srbije, međutim, dobro zna i ubeđuje sve nas redom da i mi svi dobro znamo, da je cilj optužiti ceo srpski narod da je genocidan.

To je tolika besmislica da je nepotrebno ispod svakog nivoa opservirati je. Jedna Nemačka, koja je odgovorna za milione i milione nevinih žrtava, koja je formirala koncentracione logore kao fabrike smrti, koja je donosila rasne zakone, nikada nije proglašena za genocidan narod, a sada se Velika Britanija setila da Srbe time okarakteriše. Tako bar tvrdi Vučić.

Teško je o tome pričati, svakako, ali i preživelim u Srebrenici sigurno ne pada na pamet da optuže ceo srpski narod krivim za zločin koji se njima desio. Zašto bi genocidan bio tamo neki radnik iz Pirota, koji je rat video samo na malom ekranu, zato što je neko u uniformi ubijao u Bosni, pa čak i da je taj isto iz Pirota? Kao što svaki zločinac ima ime i prezime, tako bi i zločin trebalo nazvati pravim imenom. Ako su tako presudili Sudovi, ako je to prihvatila Organizacija ujedinjenih nacija, ko smo onda mi da to protivurečimo i da se svađamo, pozivamo na pravne definicije i ko zna šta još?

Vučićevo ‘sto za jednoga’

“Genocidaši”, upravo zbog toga što priznaju ono što je priznato, imaju puno pravo da pitaju za pravo i pravdu za sve one ubijene pripadnike svog naroda koje je počinila druga strana. Zar je moguće da veće pravo na to ima onaj koji je za skupštinskom govornicom rekao da će za jednog ubijenog Srbina biti ubijeno 100 Muslimana? Taj isti čovek danas bez ikakvog pijeteta i poštovanja koristi reč – fašizam u borbi do istrebljenja kada je reč o njegovim političkim protivnicima, a dobro znamo svi na svetu čija je rečenica – sto za jednoga. I nije bitan kontekst u kojem je to rečeno i kako je rečeno, važno je da je to rečeno.

Pere se Vučić već duže od decenije, a smeta mu kada Crna Gora usvoji Deklaraciju. I možda je u pravu. Zašto bio to radila Crna Gora? Kakve veze ima Crna Gora sa Srebrenicom? Pre ima veze sa Dubrovnikom koji su hteli da osvoje, Crna Gora, a ne Srbija. Deklaraciju treba da usvoji Srbija, čak ne ni Srbija, već Republika Srpska. Nije li upravo Milorad Dodik jasno i glasno svojevremeno rekao da Ratko Mladić nije nikakav heroj i da ceo jedan narod drži kao taoca i da je nesporna činjenica da je u Srebrenici bio genocid. Nije to rekao neki “genocidaš”, već Milorad Dodik, imenom i prezimenom i sa funkcijom na kojoj je bio, direktno u kameru, bez dodatne montaže i seče u režiji.

Njemu niko nije pretio zbog toga i nazivao ga izdajnikom. Dobro, verovatno jeste Šešelj i to njegovo čuveno okruženje iz kojeg je nastala Srpska napredna stranka koja ga verno ideološki sledi u odbrani neodbranljivog. Sada su postali najbolji drugari i niko da se seti Dodikovih reči i priznanja.

Prijetnje onima koji misle drugačije

Vučiću je toliko gadno da pomene reč genocid da se pravi lud da sa tom rečju opiše zločine u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Zato mu ne smeta da deli lekcije o patriotizmu i da preti Crnogorcima, da ih proziva da su Srbima zadali težak udarac i da će on da odgovori onima koji su to učinili.

Vučić, ako već pokušava da glumi nekog bitnog i važnog igrača za mir na Balkanu, trebalo bi “genocidaše” da brani svom snagom, jer oni su mu saveznici u toj ideji. Ne Šešelj, ili još gore Aleksandar Vulin koji ga uporno naziva predsednikom svih Srba, a ovaj mu odgovara da nije to, već predsednik svih građana Srbije. Taj isti Vulin traži da se zabrani svim Crnogorcima koji podržavaju Deklaraciju ulazak u Srbiju.

Umesto da ih štiti, on prećutno podržava sve one koji danima najgorim uvredama etiketiraju svakoga ko drugačije misli od njih, a o pretnjama koje su izrečene pojedincima su se oglasile i mnoge međunarodne institucije poput OEBS-a i Reportera bez granica. Posebno su na udaru “genocidaši” iz novinarske profesije kojima se preti klanjem. Vučić o tome, barem do trenutka nastavka ovih redova, ćuti. Da je ćutao kada je trebalo, možda bi sve bilo drugačije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.