Kako opravdati Srebrenicu u udžbenicima historije

Vučić bi udžbenike da kroji po svojoj mjeri i da u njih ubaci svoju istinu o prošlosti, koju je saznao onomad slušajući Šešeljeve tirade u Centralnoj otadžbinskoj upravi Srpske radikalne stranke.

Vučiću, Vulinu i ostalim reliktima zločinačke politike devedesetih ne pada na pamet da logiku suočavanja primjene i na vlastitu zajednicu (EPA)
Vučiću, Vulinu i ostalim reliktima zločinačke politike devedesetih ne pada na pamet da logiku suočavanja primjene i na vlastitu zajednicu (EPA)

Prava je sreća imati vrednog, neumornog predsednika kao što je Aleksandar Vučić. U pauzi između premijerskih poslova (koje obavlja volonterski, i to iz čistog čovekoljublja – da se Ana Brnabić ne bi zamarala), spremanja ispita za Višu trenersku školu i uređivanja medija, predsednik je našao vremena i da zaviri u školske udžbenike. I potpuno se razočarao. Uprkos dugogodišnjem ideološkom radu na mentalnom oblikovanju dece i mladih, ipak je u tim udžbenicima preteklo previše činjenica, znanja i istine. Kako su se ovi subverzivni elementi provukli ispod radara dežurnih cenzora nije baš jasno, ali toj pošasti se mora stati u kraj.

Predsednik Vučić je odmah odlučio da nešto preduzme, pa je hitno podneo inicijativu svojim pionima u Vladi Srbije da od sada udžbenike iz srpskog jezika, istorije i geografije može da pravi samo država. Neće nama stranci pisati udžbenike i trovati nam decu, kliktao je Vučić u edukativnom zanosu. Inicijativu je odmah podržao poslušni ministar prosvete Branko Ružić, jer je reč o predmetima „od značaja za očuvanje nacionalne istorije i identiteta”. A zna se da svrha obrazovanja nije sticanje znanja i veština, učenje pouzdanih i proverenih informacija, svestrani razvoj ličnosti ili, ne daj Bože, vežbanje u kritičkom mišljenju, već ispiranje mozga deci aktuelnim ideološkim tekućinama zarad stvaranja lojalnih podanika autoritarnog poretka.

Udžbenici natopljeni nacionalizmom

Istini za volju, inicijativa deluje malo čudno, jer stranci ni do sada nisu pisali školske udžbenike, njihovi autori su listom naše gore list. Takođe, za udžbenike je i pre ove inicjative bila zadužena država, odnosno nadležne institucije – Nacionalni prosvetni savet i Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Međutim, to je Vučiću nedovoljno, pogotovo što se on rukovodi geslom „Država, to sam ja“, a na institucije gleda kao na nužno zlo, čak i kad su mu pokorne. Predsednik ne krije težnju da u svoje ruke preuzme čitavu državu, da vlada sam, bez ikakvih posrednika. To bi u državi veličine Vatikana još i bilo izvodljivo, ali kad zemlja ima oko sedam miliona duša, to stvara izvesne tehničke probleme. Pa ipak, Vučić se trudi da prevaziđe ta nužna ograničenja koja mu stvarnost nameće i mora se priznati da mu odlično ide.

Naivni čitalac udžbenika istorije bi pomislio da su oni već dovoljno natopljeni nacionalističkom ideologijom. Evo, recimo, u udžbeniku za treći razred gimnazije Radoša Ljušića lepo piše da su Crnogorci Srbi, da su Hrvati i Bošnjaci takođe Srbi, samo su prvi pokatoličeni, a drugi poturčeni. Takođe, deca već godinama uče kako je Srbija u Drugom svetskom ratu imala dva antifašistička pokreta – partizanski i četnički, s tim što je ovaj drugi privilegovan u svakom pogledu. Šta ćeš više?

Sve je to predsedniku malo, on bi udžbenike da kroji po svojoj meri i da u njih ubaci svoju istinu o prošlosti, koju je saznao onomad slušajući Šešeljeve tirade u Centralnoj otadžbinskoj upravi Srpske radikalne stranke. Lepo je Vučić objasnio šta ga interesuje: „Ostalo na tržištu možete da pišete šta hoćete, baš me briga. A ovo da pišete i da vam Jasenovac bude deset minuta jednog časa, e to sad mačku o rep… Neće oni više da tumače. Sad će država da napiše udžbenike”. Kako konkretno izgleda Vučićeva vizija istorije objasnio je u Skupštini Srbije ministar policije i Vučićev privatni megafon Aleksandar Vulin.

Mješavina ustaške i četničke propagande

U svom govoru pred poslanicima Vulin je dao uputstvo budućim piscima istorijskih udžbenika. Veli ministar: “Nije istina da su na vlast u Hrvatskoj Pavelića dovela, kako je Krleža pisao, tri kamiona ustaša, nego ga je doveo čitav jedan narod, nego ga je doveo čitav jedan narod, kao što je doveo Adolfa Hitlera na vlast, nego ga je doveo čitav jedan narod koji nije digao ni ustanak, nego su ustanak digli, gle čuda, u selu koje se zove Srb, gle, baš Srbi”. Potom je dodao: “Nije istina da Ante Pavelić nije imao plebiscitarnu podršku u hrvatskom narodu, a istina je da hrvatska država nikada, hrvatski narod nikada, nije raščistila sa ustaštvom, a morala je to da uradi, zbog sebe, ne zbog Srba, zbog sebe”.

Dakle, Pavelića i ustaše je na vlast doveo čitav hrvatski narod, a ne Hitler. Po toj logici je ceo srpski narod doveo na vlast Milana Nedića i Dimitrija Ljotića, uz sasluženje Draže Mihailovića, nacistički okupator nije imao ništa sa svojim kvislinzima. Poznato je da su Nemci, odmah po osvajanju Jugoslavije, organizovali opšte izbore na kojima su građani slobodno izabrali narečene kvislinge da im vode kvazi-države. Plebiscitarna podrška ustaškom režimu, po Vulinu, izgleda obuhvata i silne hrvatske partizane koji su se protiv fašizma borili, hiljade onih koji su pali u toj borbi, uključujući tu i desetine narodnih heroja. Izgleda da su ustaše bili i Ognjen Prica, Božidar Adžija i Otokar Keršovani koje su ustaše streljale u Kerestincu. Verovatno je ustaša i Marko Orešković, španski borac i organizator ustanka u Hrvatskoj, partizanski komandant kojem je srpsko stanovništvo ispevalo pesmu: “Drug je Marko hrvatskoga roda, al’ je majka srpskoga naroda“.

Zanimljivo je da bi se hrvatski nacionalisti složili s Vulinom, i oni  tvrde da je Nezavisna država Hrvatska bila izraz “povijesnih težnji hrvatskoga naroda”. A srpski nacionalisti će se lako složiti sa tezom da su svi Hrvati ustaše, uključujući valjda i Ivana Gorana Kovačića. Kad se sve sabere, jasno je šta će biti sadržaj budućih udžbenika istorije: mešavina ustaške i četničke propagande.

Poricanje logora i genocida

Treba priznati da je Vulin u Skupštini izrekao i jednu istinitu rečenicu, omaklo mu se: “Narod koji može da ćuti na Jadovno, koji može da ćuti na Jasenovac, mora dobro da se zamisli o sebi samom i o tome šta ga čeka u budućnosti”. Bez suočavanja s prošlošću, sa mračnim stranicama sopstvene istorije nema puta u demokratiju i budućnost, to je jasno. Samo što to ne važi samo za hrvatsko, već za svako društvo. Prevedimo Vulinovu rečenicu na srpski: “Narod koji može da ćuti na opsadu Sarajeva, koji može da ćuti na Srebrenicu, mora dobro da se zamisli o sebi samom i o tome šta ga čeka u budućnosti”.

Samo što Vulinu, Vučiću i ostalim reliktima zločinačke politike devedesetih ne pada na pamet da logiku suočavanja primene i na sopstvenu zajednicu. Tu važe neka druga merila, o kojima je Vulin ovako zborio: “Srpski narod nikad nije oklevao da prizna i zločin, da se odrekne pojedinca koji je vršio zločin, ali srpski narod nikada nije vršio organizovan i sistematski zločin. Mi nismo imali logore smrti. Srpski narod nikada u svojoj istoriji nije sistematski i planski nanosio nepravdu bilo kome drugom, nikada, ni u Srebrenici ni bilo gde drugde”.

Pa da, Omarska, Keraterm, Trnopolje i silni drugi logori po Bosni nisu bili logori smrti, tamo se – što bi rekao državni reditelj Predrag Gaga Antonijević – umiralo od tuberkuloze. A genocid u Srebrenici je izvršen spontano, nikakve organizacije tu nije bilo, nije se ubijalo sistematski, sve su to bili pojedinačni incidenti. Tačnije – 8372 pojedinačna incidenta. Nakon tih sasvim slučajnih ubistava koje su, eto, počinili neki pojedinci, na svoju ruku, spontano su se na mestu zločina okupili bageri, pa su ukopavali leševe u masovne grobnice, a posle su ih još spontanije premeštali u sekundarne i tercijarne grobnice, jer je bageristima tako došlo, nikakvog sistena i organizacije tu nije bilo. Eto, to je istorija koju će učiti deca u srpskim školama, sačinjena od poricanja, falsifikovanja i lažipriča u koje niko s pola mozga ne bi mogao da poveruje.

Opravdavanje zločinačke politike

Vulin je elaborirao i razloge za ovakvu verziju prošlosti. Pomenuo je da su Aleksandar Vučić i Vladimir Putin sprečili da se u Savetu bezbednosti donese Rezolucija o Srebrenici u kojoj su, kako Vulin tumači, Srbi bili označeni kao “genocidni narod”. To je, naravno, gola laž. Termin “genocidni narod” ne postoji u pravnoj regulativi, u teoriji, nigde tog pojma nema osim kod srpskih nacionalista. Vasilije Krestić, jedan od autora Memoranduma SANU, lansirao je tezu o Hrvatima kao o genocidnom narodu, a njegovi verni učenici kao što su Vučić i Vulin sad to ponavljaju kao papagaji, braneći se od nepostojeće optužbe. Kako reče Vulin: “Narod Jasenovca je trebao da bude genocidan narod”.

Nacionalističke propagandiste bi možda valjalo obavestiti da narod nije nedeljiva celina i metafizički entitet, da ljudi koji su ubijani u Jasenovcu nisu isti ljudi koji su ubijali u Srebrenici, da Vukašin Mandrapa nije Ratko Mladić, da svaka etnička zajednica ima i svetle i tamne trenutke u istoriji. Trebalo bi ih obavestiti i da je Srbin prazan pojam, baš kao i Nemac, Hrvat ili Španac, jer Srba, kao i svih drugih nacionalnosti, ima raznih: dobrih, loših, zločinaca, žrtava, heroja, kukavica, boraca za slobodu i kvislinga, levih liberala i nacionalističkih štetočina, onih koji imaju pijetet prema svim žrtvama i onih koji se rugaju žrtvama drugih naroda, a žrtve iz svog naroda koriste zarad političke dobiti.

Vladajuća oligarhija koja je devedesetih učestvovala u šovinističkom divljanju pokušava da opere i krivotvori svoju prošlost. Nema zločinačkih naroda, ali ima zločinačkih politika – takva je politika velikosrpskog nacionalizma čiji su marljivi zagovornici bili Vučić, Vulin i mnogi drugi iz njihovog društvanceta. Nastojeći da opravdaju svoju prošlost, oni mirno sopstvenu odgovornost prebacuju na čitavu naciju, a ne libe se ni da žrtve jasenovačkog genocida iskoriste zarad opravdavanja sopstvenih nepočinstava. Tako je, uostalom, sve počelo krajem osamdesetih: nacionalistički propagandisti pozivali su se na Jasenovac kako bi pripremili teren za takozvanu osvetu i unapred opravdali zločine koje će počiniti nad nesrpskim narodima.

Izbacivanje sumnjivih pisaca

Vučić i Vulin su, za sada, objasnili samo kako će ubuduće izgledati nastava istorije u školama. Nisu detaljnije obrazlagali svoje ingeniozne ideje o udžbenicima za srpski jezik i geografiju, mada nije teško pogoditi u kom će smeru to ići. Dovoljno je podsetiti se silnih nacionalističkih intelektualaca, pisaca i profesora koji propovedaju da je književnost sluškinja nacije, da književna dela služe izgradnji nacionalnog identiteta, pa naslutiti kuda će se sunovratiti nastava srpskog jezika i književnosti. Umesto da stvaraju čitaoce, zadatak profesora književnosti će biti da stvaraju male srpske nacionaliste. Svašta će u tom slučaju morati da ispadne iz programa.

Evo, da malo pomognem budućim piscima udžbenika: u čitanci za četvrti razred srednje škole nalaze se “Saveti mladom piscu” Danila Kiša, a među njima i sledeći uljez: “Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!” Za ovakvo podrivanje nacionalnog identiteta više neće biti mesta u školama. A valjalo bi razmisliti i o izbacivanju raznih sumnjivih pisaca kao što su Radoje Domanović, Branislav Nušić, Jovan Sterija Popović, Vladimir Majakovski, Franc Kafka, Šarl Bodler, Alber Kami… Namnožilo se mnogo tu kojekakvih autošovinista, dekadenata, perverznjaka, apsurdista i komunjara čija dela samo podrivau veru u boginju naciju. Najbolje je nastavu književnosti svesti na rodoljubive poete poput Matije Bećkovića i Vojislava Ilića Mlađeg, tu je rečeno sve što budući branitelji Kosova treba da znaju.

Patriotska geografija

Dobro, jasno je zašto predsednik i ostali novopečeni reformatori obrazovanju insistiraju na istoriji i srpskom jeziku, ali otkud u svemu tome geografija? Šta je ona srpskom bogu skrivila? To mi nije bilo jasno sve dok nisam zavirio u jedan udžbenik geografije, a tamo u poglavlju “Srbija, moja domovina” stoje ova rečenica: “U odnosu na površinu Zemlje, Srbija zauzima 0.017 %, a na globusu smo samo jedna mala tačka kraj koje nema mesta ni za njen naziv”.

Pa ovakav autošovinizam, pljuvanje po sopstvenoj zemlji i mržnja prema svemu srpskom se retko viđa! Srbija je “samo jedna mala tačka”? Toliko majušna i neznatna da nema mesta ni za naziv države na globusu? U pravu je predsednik Vučić, pod hitno treba menjati i udžbenike geografije, pravo je čudo gde su sve neprijatelji srpstva uspeli da se uvuku.

U patriotskoj geografiji će pisati kako Srbija možda zauzima samo 0,017 posto površine planete, ali da predsednik Vučić od rane mladosti radi na povećanju tog procenta, da je to samo trenutno stanje, a da će prava, Velika Srbija, jednog dana zauzimati mnogo veći procenat Zemljine površine. Na kraju  će autor udžbenika zaključiti da će Srbija proširivati svoje granice sve do onog trenutka kad bude dovoljno velika da na globusu bude mesta da se ispiše njeno ime. Na kraju, nije slučajno što su Vučić, Vulin i slični kadrovi iz Miloševićevog doba rešili da reformišu nastavu geografije. Njima je crtanje mapa Velike Srbije omiljena disciplina još od mladih dana, na tome su izgradili svoje političke karijere.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO