Američki kongresmeni na Vučićevoj meti

Pismo sedmorice američkih kongresmena je situaciju u Srbiji dovela do usijanja. Naoko deluje da je američka diplomatija krenula u ofanzivu na Srbiju, a oni malo trezveniji su malo obazriviji i spremni i na umerenija tumačenja. Biće, kao i uvek, da je istina negde u sredini.

Sa jedne strane, sedam kongresmena ne predstavljaju neku ogromnu snagu koja može da izvrši presudni uticaj na spoljnu politiku SAD-a. Kongres baš nešto i nema neka ovlašćenja po tom pitanju, ali sa druge strane, konačno je počelo malo glasnije da se govori o problemima sa kojima se Srbija suočava zahvaljujući nepostojanju normalnih demokratskih procesa. Prvi put, u poslednjih nekoliko godina, neko je u Washingtonu zvanično saopštio nešto o Srbiji, a da se tiče demokratije, slobode medija, korupcije, i da to nije po volji Aleksandru Vučiću.

Upravo zbog toga, ne treba da čudi reakcija vlasti u Beogradu. Potpisnici ovog pisma su odmah prozvani “albanskim lobistima”. Neki iz Vučićevog okruženja su otišli toliko daleko da su čak optužili američke kongresmene da ih je za objavljivanje tog pisma platio Dragan Đilas. Logika nalaže da je teško zamisliti da neko od navedenih ima toliku moć ubeđivanja. U Vučićevoj Srbiji je, međutim, sve moguće. Nervoza se uveliko uvukla u redove naprednjaka. Svesni su i oni da je ovo početak posle kojeg će se neke stvari na Balkanu drugačije posmatrati.

Reakcija Srbije na pismo američkih kongresmena

Uostalom, nije Amerika bez razloga povukla iz penzije proverenog diplomatu, učesnika tzv. buldožer diplomatije devedesetih godina i sada ga postavlja za ambasadora u Srbiji. Radi se o poznatom diplomati Christopheru Hillu. Kada se na sve to doda i propitivanje Gabrijela Escobara u Kongresu, a u vezi sa njegovim imenovanjem za specijalnog izaslanika predsednika SAD-a za Zapadni Balkan, u vezi sa nedemokratskim uslovima za održavanje fer izbora, jasno je da se tema “Srbija” ponovo uspostavlja u Washingtonu.

Da sve ovo nije tačno, Beograd bi imao mnogo smireniju reakciju na pismo sedmorice američkih kongresmena. Da je bio u pravu, američki kongresmen Jim Costa je mogao da se i sam uveri. Postao je žrtva Vučićevih tabloida, jer su i njega, poput svakoga ko drugačije u Srbiji misli od predsednika, provukli kroz svoje tabloidno blato. Costa je svega nekoliko nedelja prešao put od “velikog srpskog prijatelja” do “albanskog plaćenika” u tim tabloidima. On se, naime, 21. oktobra sastao sa ambasadorom Srbije u SAD-u Markom Đurićem posle čega je Đurić na svom Twitteru objavio informaciju o tom susretu.

“Odlična diskusija sa @RepJimCosta o sve većem potencijalu Srbije u oblasti trgovine, industrije i tehnologije, našem velikom jubileju (140 godina prijateljskih odnosa Srbije i SAD ) i regionalnom značaju inicijative Otvoreni Balkan”, napisao je Đurić na Twitteru 21. oktobra i postavio fotografiju sa kongresmenom Costom.

To što se dešava sa kongresmenom Costom prošli su svi oni koji su digli glas protiv vlasti u Beogradu. I to je upravo najveći argument kojim se dokumentuje ono o čemu su kongresmeni, ko god da je bio inicijator ili da je to platio, objavili u svom pismu.

Nova kampanja Vučićeve mašinarije

Vučić, poznat po svom takmičarskom raspoloženju, hoće da se utrkuje sa Amerikom i po broju kongresmena koji će da podrže neku srpsku rezoluciju. Tako je najavio, reagujući na pismo sedam kongresmena. On je, naime, poručio da ćemo svi videti broj američkih kongresmena koji će da potpišu, valjda neku, protivtežu ovom pismu. Ta trka je njemu veoma bitna. Veruje da će, ako njegovo pisanije potpiše 14 kongresmena, situacija biti bitno povoljnija po njega.

Ali, ostavimo po strani semafor i broj postignutih golova. Amerika, sigurno, veoma dobro razume situaciju u Srbiji. Svesna je moći i nemoći. Kako vlasti, tako i opozicije u Srbiji. Za sada je Washingtonu sigurno važnije da postoji neko ko može da ispuni očekivanja Amerike i davno preuzete obligacije o čemu se sve glasnije govori. Zato je Vashingtonu potreban “demokratski” Vučić, neko ko će imati legitimitet kako se budući dogovori ne bi dovodili u sumnju. Upravo zbog toga, SAD ima poruku i za srpsku opoziciju – izađite na izbore, a za posle ćemo da vidimo.

Po demokratiju u Srbiji najvažnije je da se to pitanje pokrenulo, nije više pothranjeno u tamo nekom zaboravljenom folderu vašingtonske birokratije. Briše se prašina sa korica fascikle na kojima piše “Srbija”. I to je dovoljno za pokretanje nove kampanje Vučićeve mašinarije.

Pred najpoznatijim srpskim tapšačem Markom Đurićem veliki je posao. Mora za vođu da ispuni težak zadatak i da nađe, najmanje, dupli broj kongresmena koji će podržati taj Vučićev tekst rezolucije. Sigurno je da i među američkim kongresmenima nema njih puno koji bi bez razmišljanja potpisali da u Srbiji cveta demokratija, da ima slobode medija i da nema korupcije. Vučićevo je pravo da tako nešto proba, ali pošto je on obavešteniji od svih nas i zna da je pismo sedmorice kongresmena delo albanskih lobista, izbori iz Beograda tvrde da će se njegova rezolucija ticati isključivo krivice Prištine za napredak pregovora o konačnom rešenju kosovske krize.

Opozicija u Srbiji bi konačno trebalo da se okrene sebi i da prestane da mašta o tome da će joj Amerika ili EU doneti slobodu na tacni. Mora da pokaže da je sposobna da se nosi sa velikim problemima. Kada to bude i dokazala, međunarodna zajednica će to prepoznati kao kvalitet i kao novu šansu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.