Silovanje koje (ne) mijenja Srbiju

Stravična ispovest mlade glumice Milene Radulović dovela je do pravog zemljotresa u javnom životu Srbije. Škola glume Miroslava – Mike Aleksića je sigurno bila najpoznatija još u onoj Jugoslaviji, a sad je mit o njoj srušen poput kule od karata.

Decenije su u pitanju, a ne godine. Generacije i generacije mladog sveta prolazilo je torturu mimo znanja roditelja, kolega, pa i samih polaznika. Oni koji su trpeli bila su deca, po svoj prilici nesvesna šta im se dešava. O najodvratnijem zločinu seksualnog uznemiravanja – silovanju, da i ne govorimo.

Sudski organi će uradi svoj deo posla, barem se nadamo, ali Srbija kao društvo dobila je takvu šamarčinu da više ništa neće biti isto. Previše je svedočenja da bi se radilo o slučajnosti ili pojedinačnim slučajevima. Na videlo izlaze priče koje su skandalozne.

Potpuno podaništvo jednom čovjeku

Aleksić je, to nije tajna, poznat kao jako strog u tome što je radio. Nemoguće je sada napisati pedagog, ili predavač, jer oni koji se bave bilo kakvom vrstom obrazovanja ne mogu biti seksualni predatori, a sva je prilika je Aleksić to godinama bio. Kako svedoče nekadašnji mališani, polaznici te škole, a sada uspešni glumci i javne ličnosti, bili su izloženi uvredama, kaznama, potpunim podaništvom jednom čoveku. Postojala su pravila kojih su morali da se pridržavaju, a u vrhovni poglavar je bio on. Zvuči poznato?

I sada se s pravom postavlja pitanje kako je to godina prolazilo nezapaženo. Ne pričamo ovde o seksualnom uznemiravanju, to je druga dimenzija. Kako su roditelji prihvatali da im neko decu naziva glupim, debelim, nesposobnim… To se čak nije ni krilo. U emisiji prozaičnog naslova Dok anđeli spavaju, Aleksić je direktno u kamere govorio jednom dečkiću da je glup, drugom da je debeo, a devojčicama da kod njega na časove moraju da dolaze u suknjicama.

Niko, ali baš niko, nema pravo reč da kaže ni Mileni, niti bilo kojoj drugoj žrtvi seksualnog zlostavljanja o tome zašto tek sada govore o tome. A spočitava im se. Progovorile su onda kada su bile spremne, kada su osetile da su snažne i da nema tog predatora koji ih može pokolebati. To je ogromna pobeda, pre svega, njih samih, a onda i društva uopšte. Društvo mora da poštuje žrtve, a ne da ih osuđuje. Pitanje je koliko je Srbija spremna za to.

Brojna svjedočenja o ‘čeličenju’ i traumama

Aleksić ih je, prema svedočenju, pripremao za veliku scenu, čeličio ih je tako što su deca i mladi ljudi stekli traume za ceo život. Ko ima pravo da ih osuđuje? Možda je upravo takav stav tog dela javnosti razlog što se žrtve povlače u sebe i ćute. Neke nikada ne progovore. Žive sa time ceo svoj vek. To je još gore od samog čina – živeti sa saznanjem da je nad vama počinjen zločin i gledati kako se predatori komotno provlače kroz život.

Možda su roditelji još odgovorniji, zbog svojih bolesnih ambicija kada su njihova deca u pitanju, pa su govorili da tako treba, da će da ojačaju. A tu istu decu onda jednog dana taj veliki učitelj života pozove u svoju kancelariju i sruši im sve snove sa kojima su došli u tu školu. Ono što je posebno teško u ovoj priči je činjenica da je Aleksić tu decu pripremao za upis na Fakultet dramskih umetnosti, na kojem je profesor njegova supruga. Možemo samo da zamislimo kako je to uticalo na svest polaznika njegove škole.

Koliko je to sve jadno i mučno… Pitati bilo koga u bilo kojem stepenu razvoja, sa pozicije autoriteta – “da li se krešeš?” Na sve to dođe i Oče naš, sa kojim su počinjali časovi. Odvratno. Ta deca, to su heroji zbog svega šta su sve preživeli u toj školi. O njima treba da se govori sa velikim poštovanjem, a ne da se razvlače i pljuju zbog toga što sa 17 godina nisu otišli sami u policiju prijavili silovanje. Nekako se u moru informacija pojavila i ona da je dotični Aleksić bio veliki poštovalac like i dela Željka Ražnatovića Arkana i da je čak bio njegov kandidat za narodnog poslanika na nekim izborima.

Kakva je to priprema za život kada te neko seksualno zlostavlja? I u pravu je proslavljeni srpski reditelj Srđan Dragojević kada kaže da “srpsko društvo počiva na silovanju”. Možda bi još više u pravu bio da je dodao samo jednu reč pre reči silovanje – nekažnjeno. Koliko se takvih predatora izvuklo za sve godine koje su iza nas. U Srbiji je danas, gotovo svakodnevno, na televiziji sa nacionalnom frekvencijom pravosnažno osuđeni silovatelj, takvozvani megafon aktuelne vlasti, Simo Spasić. On je, doduše, odležao kaznu u zatvoru. I kao takav, voditeljski par ga najavljuje kao vojnika pravde.

Žrtva je žrtva i tu nema ‘ali’

Drugi predator piše molbe da ne ide u zatvor zbog zdravstvenih problema. Onaj iz Brusa, što volka i pipka. Zahvaljujući jednog hrabroj ženi koja je progovorila, taj nekadašnji funkcioner Srpske napredne stranke i predsednik opštine Brus Milutin Jeličić Jutka osuđen je za seksualno zlostavljanje. Sada kuka da ne ide u zatvor, a dobio je samo tri meseca. Njegovi potčinjeni su ga zdušno branili.

Aleksića nema ko da brani, u tom smislu, sem ponekih narazumnih likova, koji se iznova i iznova pitaju zašto su ćutale, a i sigurno su dobrovoljno pristale na sve da bi napredovale. Očigledno da nismo ni svesni u kakvo odvratnom društvu živimo. Žrtva je žrtva i tu nema “ali” i – tačka.

Pandorina kutija je otvorena. U ovom slučaju neće biti nikome lako. Najteže je žrtvama, ali ostaje nada da će svojim novim žrtvovanjem, da o svemu govore i pričaju slobodno, osokoliti mnoge druge žrtve da ne ćute. Osuđuju ih zbog ćutanja oni koji, kako je to odlično primetila novinarka Jelena Obućina, ćute kada ne primaju plate, kada ih biju, kada ih prave ludima, kada ih zatvaraju u kuće, a drugima dozvoljavaju da pale baklje… Ovo je veliki ispit za Srbiju i prilika da se, zahvaljujući mladim i hrabrim ženama, zemlja učini pristojnijom za život. Za sada je dovoljno to da neke buduće generacije klinaca niko neće nazivati glupim i debelim. I to je pobeda, ali nije dovoljna.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.