Mišljenja

Odsustvo suosjećanja za žrtve: Kad državu vode poštovaoci Ratka Mladića

Predugo je u Srbiji na vlasti ideologija koja prezire čovjeka, širi mržnju, negira žrtve, ruga se mrtvima i iživljava se nad preživjelima.

Strašna mržnja prema drugima koja se iz Srbije dugo širi jednom se morala vratiti kući, piše autor (EPA)
Strašna mržnja prema drugima koja se iz Srbije dugo širi jednom se morala vratiti kući, piše autor (EPA)

Od početka pandemije u Srbije je više od 70 lekara umrlo od korona virusa. Poređenja radi, u Hrvatskoj je preminuo jedan lekar od posledica korone, a u Sloveniji nijedan, što jasno pokazuje da nešto u zdravstvenom sistemu Srbije duboko nije u redu. Najgore je što nadležni ne nude nikakvo objašnjenje za katastrofalno veliku smrtnost, niti postoji bilo kakva naznaka da će neko zbog toga odgovarati. A i kad neko pokuša da kaže nešto o uzrocima, to ne izađe na dobro.

Intervju koji je član Kriznog štaba, epidemiolog Predrag Kon, nedavno dao za portal Nova.rs izazvao je pravu buru u javnosti. Na pitanje o preminulim kolegama, Kon je, između ostalog, rekao: “Mi imamo neka saznanja, u okviru nekih klinika, da je do zaražavanja dolazilo uglavnom izvan bolnica. To bi trebalo oni koji rukovode tim COVID bolnicama da vrlo jasno kažu. Imamo i jednu uočenu situaciju, da je često dolazilo do zaražavanja na mestima gde se ispijala kafa i tih kratkih pauza.”

Korona se prenosi pauzom za kafu

Ovaj deo o pauzama za kafu posebno je iznervirao građane Srbije, ali i mnoge lekare, koji su izjavljivali da Kon više nije njihov kolega. Najradikalniji je bio anesteziolog Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta, koji je za Kona rekao da je “oruđe ove vlasti i autokratskog režima”, nazvao ga je “izdajnikom medicinske struke” i najavio tužbu. “Doktoru Konu da bude jasno da sedi sa ljudima koji su najverovatnije, a dokazaće se to, učinili teško krivično delo ugrožavanja zdravlja i života građana Srbije, time što su lažiranim podacima dovodili u zabludu epidemiologe i sve lekare u Kriznom štabu”, kazao je.

Kon se kasnije vadio da je pogrešno protumačen, da nije mislio na lekare koji rade u crvenoj zoni, da je utvrđeno kako je “u nekim slučajevima do zaražavanja zdravstvenih radnika dolazilo prilikom pauze za kafu, međutim, izuzetno je malo verovatno da se neko od preminulih lekara baš na taj način zarazio”. Kako god bilo, priča o pauzama za kafu povodom smrti brojnih kolega teško se može protumačiti kao izraz kolegijalnosti, elementarne ljudske empatije ili kao nešto što priseban čovek uopšte može izgovoriti u ovakvom tragičnom trenutku. Više zvuči kao čist cinizam, dobro je da doktor nema smisla za humor, mogli smo da čujemo i kako lekarima neko sipa koronu u kafu, ili kako smo najzad dobili domaći naučni doprinos proučavanju opake boljke, utvrdivši da se virus prenosi pauzom za kafu.

Odsustvo ljudskosti i saosjećanja

Izjava doktora Kona izazvala je lavinu opravdanog zgražavanja i besa u javnosti, mada ovo nije prvi put da članovi Kriznog štaba pokazuju odsustvo bilo kakvog saosećanja prema ljudima koji stradaju u pandemiji. Epidemiolog Zoran Radovanović podsetio je da je proletos jedan član Kriznog štaba, na pitanje kako se zaražavaju lekari u COVID zonama, odgovorio “da su oni na kraju radnog vremena umorni, pa nepažljivo skidaju zaštitna odela”.

Potpuno odsustvo ljudskosti videlo se kao na dlanu prilikom posete Novom Pazaru premijerke Ane Brnabić i ministra zdravlja Zlatibora Lončara. Dok je grad u junu oblepljivan desecima umrlica, zvaničnici su umanjivali broj mrtvih. Premijerka nije imala ni reč saosećanja za rodinu preminulih, već je sebe prikazala kao žrtvu, a oboje su mrtvi hladni porodicama žrtava objašnjavali da su sve priče o velikom broju umrlih Novopazaraca izmišljotina. Istovremeno, razni naprednjački funkcioneri i mediji vređali su Novopazarce, a one članove porodica preminulih koji su se drznuli da protestuju protiv premijerka i ministra nazivali su političkim aktivistima i ekstremistima.

To su samo neki primeri neljudskog postupanja vladajuće garniture prema sopstvenim građanima, a ima ih bezbroj. Podaci o broju zaraženih i umrlih su umanjivani, izbori su bili važniji od zdravlja, Krizni štab je izgubio svako poverenje javnosti, a građani su odavno shvatili da su prepušteni sami sebi. Vladajućoj kliki su građani dobri dok ćute, trpe, glasaju i finansiraju njihove hirove; dok se ponašaju kao poslušno roblje, sve je u redu. Šta ima taj narod da se buni samo zato što ne oni koji su za to plaćeni ne brinu o njemu i njegovom zdravlju? To je drskost koju vlastela ne trpi, jer njoj ljudski život bukvalno ne znači ništa. A takvo uverenje dele i mnogi koji su bliski vlasti.

Ljubitelji masovnih zločinaca i ubica

Nebriga za ljude, cinizam prema mrtvima, prezir prema ljudskom životu – sasvim su logični u društvu u kojem su vrednosti već decenijama izvrnute naglavce. Izjava potpukovnika Kona ne iznenađuje ako se setimo da je on poštovalac lika i dela Ratka Mladića. A na vlasti su, takođe, veliki poštovaoci Mladića i ostalih ratnih zločinaca, mnogi su karijere napravili na ratnoj i zločinačkoj politici, na preziru i mržnji prema svema što je dobro, ljudsko i plemenito.

Najmoćniji čovek u zemlji, koji drži sve konce vlasti u svojim rukama, predsednik Aleksandar Vučić, prelepljivao je “Bulevar Zorana Đinđića” tablom sa imenom Ratka Mladića, a Skupštinu Srbije proglašavao sigurnom kućom za ovog masovnog ubicu. Ministar policije Aleksandar Vulin proklamovao je da je ovo vreme “tihog ponosa” na ratne zločince, dok je bio ministar odbrane postavljao je zlikovce za predavače na Vojnoj akademiji, hvalio naše “heroje” gde god stigne i krivotvorio nedavnu prošlost, preinačujući ukoljice u zaslužne građane i branitelje srpstva.

Ministar spoljnih poslova Nikola Selaković takođe veliča zločince u svakoj prilici i proglašava ih za heroje. Dok je bio ministar pravde, posetio je srpske zatvorenike u Hagu, najviše vremena je proveo s Mladićem i potom napisao na Twitteru – “Dan za sećanje”, ispunjen ponosom što je imao čast da provede s ekipom koja je masovno ubijala i proterivala ljude nesrpskih nacionalnosti, spaljivala sela, rušila gradove i uništavala sve pred sobom.

Bumerang mržnje se vraća kući

Predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić devedesetih je bio portparol Socijalističke partije Slobodana Miloševića, u vreme najstrašnijih pokolja. O Vladimiru Đukanoviću i desetinama drugih radikalskih vedeta što slike ratnih zločinaca s oreolom nad glavom drže u svom privatnom mentalnom ikonostasu – da i ne govorim. Čak i oni vlastodršci koji ne potiču iz radikalskog miljea, poput premijerke Ane Brnabić, nastoje da taj karijerni nedostatak nadoknade i da se približe svojim uzorima koliko mogu, pa tako dotična kad god se pomene Srebrenica iskoristi priliku da negira genocid.

Na kanonizaciji ratnih zločinaca udarnički rade i drugi društveni akteri, poput većine medija, uglednih intelektualaca patriotske provenijencije, crkvenih vođa, i to traje li traje već decenijama. Kreiranje tako izopačene, otrovne društvene atmosfere nije moglo da ostane bez teških posledica. Predugo je na vlasti ideologija koja prezire čoveka, širi mržnju i histeriju, raspiruje najgore ljudske nagone, negira žrtve, divinizuje ubice, ruga se mrtvima, iživljava se nad preživelima – i to nam se vratilo kao bumerang.

Vremenom smo se navikli na ovakvo mentalno i moralno stanje, ma koliko ono bilo pervertirano i antihumano, pa ravnodušnost koju vlastela pokazuje prema životima sopstvenih građana malo ko dovodi u vezu sa činjenicom da smo ratne zločince, ubice civila, staraca, žena, dece – proglasili za idole. I da je ta strašna mržnja prema drugima koja se odavde širi već toliko dugo jednom morala da se vrati kući.

Logične posljedice ideologije smrti

Zamislimo da neki lekar ili političar u Nemačkoj kaže kako poštuje Heinricha Himlera; taj ne bi video ni krizni štab, ni državnu funkciju, niti bi ikada mogao nekim javnim poslom da se bavi. A kod nas je najnormalnije da se na najvišim i najodgovornijim položajima u državi nalaze ljubitelji najogavnijih primeraka ljudskog roda. I da se na to ne gleda kao na činjenicu od nekog značaja. Zato ne iznenađuje nijedna gadost vlastele počinjena za vreme epidemije.

Ništa tu nije čudno: ni laganje o broju preminulih i obolelih, ni pretvaranje da smo pobedili virus e da bi izbori bili održani, ni medijski napadi na nepokorne lekare, ni ruganje žrtvama, ni maltretiranje porodica preminulih, ni neljudske izjave, ni zanemarivanje zdravlja i života, ni nebriga za ljudske sudbine, ni pretnje onima koji otkrivaju istinu, ni sva bezbrojna druga svedočanstva strašne ravnodušnosti i prezira prema ljudskom životu. Sve su to logične posledice ideologije smrti koja ovom zemljom vlada već decenijama. I biće ih još.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor : Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO