Auschwitz i holokaust nad istinom

Tri četvrtine veka od oslobađanja najgoreg logora smrti u Drugom svetskom ratu ne možemo a da ne priznamo da sećanje na užase Aušvica nije sveto. Štaviše, sve što se ovih dana događa ukazuje da je nemali broj današnjih državnika spreman da, zarad nekog novog čitanja istorije, prikazivanja neke “prave istine”, ili, pak, namirivanja nekog kratkoročnog političkog interesa, baci u zasenak sećanje na holokaust kao zlo koje je obeležilo 20. vek.

Istini za volju, čini se da su svi saglasni sa činjenicom da je sovjetska Crvena armija 27. januara 1945. oslobodila nacistički koncentracioni logor Aušvic-Birkenau u Poljskoj, u kojem je ubijeno više od 1,1 milion Jevreja, Poljaka, Roma i ostalih naroda. Ali, otprilike tu se završava saglasnost o istoriji, a počinje borba u vezi sa “pravom istinom”, u kojoj su više važni politički, diplomatski i ekonomski interesi, čak više i od žrtava holokausta, kao i značaja da ceo svet zaista stane iza sintagme “da se nikada ne ponovi”. Jedna od posledica te borbe je i to što je ova godišnjica obeležena pre nekoliko dana u Jerusalimu, a ne na mestu logora, čiji se dan oslobođenja obeležava kao Međunanarodni dan holokausta.

Izrael je organizovao Forum o holokaustu, na koji je došlo nekoliko desetina svetskih čelnika, bacivši u zasenak manifestaciju u Muzeju Aušvic-Birkenau u ponedeljak. U Izraelu na primedbe Poljaka odgovaraju da je njihova manifestacija fokusirana na formiranje svetskog saveza protiv rastućeg antisemitizma te da je Jad Vašem vodeći centar za istraživanje holokausta. Poljski predsednik je odbio da prisustvuje jer mu nije omogućeno da govori na skupu u Jerusalimu, a omogućeno je ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Izraelci Dudi nisu ponudli da govori jer Poljska nije među zemljama oslobodiocima, dok je jedini izuzetak od toga bio predsednik Nemačke, čiji je govor imao za cilj da još jednom podseti da Nemci prihvataju svoju odgovornost.

Poljski zakon i ‘distorzija istine’

Sporenja između Poljske i Izraela počela su pre dve godine, kada je usvojen za mnoge veoma sporan poljski zakon o holokaustu. Njime je određeno da je krivično delo počinio svako ko optuži Poljsku i poljski narod za saučesništvo u nacističkim ratnim zločinima, preteći počiniocima kaznom i do tri godine zatvora. To je izazvalo snažne američke i izraelske kritike, dok je Varšava svoje poteze pravdala time da ne želi da međunarodni mediji i eksperti koriste izraze “nacistička Poljska” ili “poljski logor smrti” Aušvic.

Na udar tog zakona došli su i međunarodni eksperti za holokaust, koji su ukazivali da je bilo Poljaka koji su pomagali nacistima, kao i da je postojala poprilična ravnodušnost prema holokaustu. Poljaci, pak, tvrde da je to “distorzija istorije” jer je bilo Poljaka i organizacija koje su bile aktivne u spasavanju Jevreja. Tek nakon ogromnih međunarodnih pritisaka iz zakona je izbačena pretnja zatvorskom kaznom, ali ne i da je to krivično delo. Iako Poljaci imaju pravo kada se bune što međunarodni mediji neretko koriste pogrešnu frazu “poljski logori smrti”, donošenje spornog zakona zapravo je posledica jednog miksa istorijskog revizionizma, rasta antisemitizma i poljskog nacionalizma, koji postaje dominantan u političkom diskursu Poljske.

To se još bolje može videti po tome kakve se polemike u poljskoj javnosti vode o tome da li treba doneti zakon o restituciji imovine oduzete pred Drugi svetski rat, u toku i posle njega. Dobar deo oduzete imovine trebalo bi da bude vraćen potomcima poljskih Jevreja, tako da je za poljske nacionaliste to bio povod da čak i u TV nastupima govore o tome kako “neko”, misleći na Jevreje, želi da im ukrade 300 milijardi evra, koliko je procenjena vrednost imovine oduzete od Jevreja.

Gdje je nestao ‘Jugoslavenski paviljon’?

U sve to uklapa se i višegodišnji sukob između Poljske i Rusije u vezi sa tim kako pravilno interpretirati uzroke i same događaje u Drugom svetskom ratu. U tom sukobu najčešće se koplja lome oko uloge Pakta Molotov – Ribentrop iz 1939, kojim su Hitlerova Nemačka i Staljinov Sovjetski Savez dogovorili međusobno nenapadanje, a tajnim protokolima i podelu sfera uticaja. U sve to umešao se i Evropski parlament, koji je pre nekoliko meseci usvojio rezoluciju koja je taj pakt okrivila za izbijanje Drugog svetskog rata. I ta se “borba za istinu”, zapravo, pretvara u borbu za “svoju” istinu, u kojoj svaka strana želi da opravda svoje trenutne interese, svoj pogled na svet i njegovu istoriju. I kada Putin, Duda i brojni drugi političari govore o istini, oni prenebrežu to da su istorijske činjenice često višeslojne, a retko jasno dobre ili loše. Da naprosto nisu podeljene na bele ili crne.

Kada Rusi govore o istini, ne mogu samo da ističu da su herojske sovjetske snage oslobodile Aušvic i dobar deo Evrope, a da zanemare sporni pakt, kojim su suštinski rasparčale Poljsku. Kada Rusi govore kako je Josif Staljin bio prinuđen na pakt sa Hitlerom kako bi kupio vreme da SSSR pripremi za rat, ne mogu da preskoče i to da je SSSR u toku te “kupovine vremena” u Katinjskoj šumi izvršio pokolj više hiljada zarobljenih poljskih oficira i intelektualaca. Kada Poljaci govore o istini, ne mogu samo da govore da su žrtve nacizma, a da zanemare da pomenu pogrom u Jedwabneu i ostale zločine u kojima su etnički Poljaci pomagali nacistima u ubijanju Jevreja. Kada se žale zbog korišćenja izraza “poljski logori smrti”, ne mogu da žmure na rast antisemitizma u javnom govoru u današnjoj Poljskoj.

Kada Britanci i Francuzi govore o istini, ne mogu samo da krive Pakt Molotov – Ribentrop za rat i rasparčavanje tuđih teritorija, a da zanemare Minhenski sporazum iz 1938, kojim su Hitleru dozvolili da od Čehoslovačke otme Sudetsku oblast. To je bio uvod u komadanje Čehoslovačke, a Velika Britanija i Francuska su to aminovale sve pod izgovorom da nisu spremne za rat. Uostalom, kada mnogi evropski čelnici danas govore o antifašističkoj borbi svojih naroda, ne mogu a da ne pomenu koliko su dugo ti narodi žmurili na nacističke zločine nad Jevrejima i Romima. Štaviše, Evropljani moraju priznati koliko im u to vreme jevrejske i romske žrtve nisu bile važne.

Postoji priličan broj razloga zašto bismo i mi sa prostora nekadašnje Jugoslavije trebalo da se postidimo na dan oslobođenja Aušvica i priznamo sebi mnoge činjenice. Naime, i danas je, kao i proteklih 11 godina, bio prazan “Jugoslovenski paviljon”, u kojem je 46 godina čuvano sećanje na 20.000 Jevreja, Roma i antifašista različitih nacionalnosti sa prostora Jugoslavije koji su završili u tom logoru. Priliku da u tom memorijalnom centru prikažu stradanje svojih sunarodnika države nastale raspadom Jugoslavije su same sebi oduzele 2009, kada su izložbeni predmeti uklonjeni iz nacionalnog paviljona u Aušvicu, sve dok ne dođe do dogovora.

I kao što to često biva, kada neko ne želi nešto da uradi, formirana je komisija. Ali, sve je završavalo u ćorsokaku čim bi se dolazilo do konkretnih pitanja o sadržaju izložbe i njenom finansiranju. A, zapravo, to verovatno ne bi ni trebalo da čudi jer sećanje na tih 20.000 žrtava nije nestalo samo zato što više nema Jugoslavije. Ne, nestalo je zato što direktno dovode u pitanje prekrajanje istorije, koje je zaživelo osamostaljivanjem svake od šest republika SFRJ.

Je li moguće ‘da se nikad ne ponovi’?

Ratovi devedesetih godina su doprineli tome da iz nacionalnih sećanja na Drugi svetski rat praktično budu izbrisani jugoslovenski Jevreji i Romi, te da samo ostanu zločini koji mogu da posluže kao opravdanje za osvetu. Pa tako, kada govore o zločinima u Drugom svetskom ratu, u Hrvatskoj, ali i među Hrvatima i Bošnjacima u Bosni i Hercegovini, čuće se samo o zločinima koje je počinio četnički pokret. U Srbiji i među Srbima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj će se, pak, samo čuti o zločinima koje su počinile ustaše i “Handžar-divizija”. U tim sećanjima nema Jevreja i Roma. A kako će ih i biti kada je u javnosti izvršena revizija istorije, u kojoj su naprasno postali junaci upravo oni koji su doprineli holokaustu na ovim prostorima?

Zar se može očekivati bilo kakvo sećanje na ubijene Jevreje i Rome ako se u političkom diskursu u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, ali i Sloveniji rehabilituju glavešine Nezavisne Države Hrvatske, “Handžar-divizije”, četničkog pokreta, kvislinške vlade Milana Nedića i kolaboracionističkih slovenačkih domobrana? Pa svi su oni saučestovali u tom pogromu Jevreja. Kako očekivati da se u Hrvatskoj radi na čuvanju sećanja na tih 20.000 jugoslovenskih Jevreja, Roma i antifašista ako je očigledno da se radi na minimalizovanju razmera zločina u Jasenovcu i ostalim koncentracionim logorima u NDH?

Taj svojevrsni Aušvic nad istinom se radi zarad nekakvog čišćenja tamnih naslaga na slici sopstvene nacije. I u tome se balkanske zemlje ne razlikuju od Poljske ili Rusije. Brine to što ambicije političara i državnika koji to rade, njihov ponos i nastojanje da se prikažu boljim od ostalih u toj političkoj igri teraju na zaključak da to sve može ponovo da dovede do onog najgoreg, do onoga za šta nam se činilo da smo trajno rekli “da se nikada ne ponovi”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera