Zašto Obama ‘proziva’ lijevo krilo demokrata

Ako je bivši predsednik među demokratama “bukvalno popularniji od Isusa Hrista”, što je pre nekoliko meseci pokazalo istraživanje javnog mnenja, zašto je Barack Obama žrtvovao ovu svetačku reputaciju i  počeo da pridikuje “suviše levim kandidatima”? Sa nestrpljenjem se čekalo da se ličnost tog  istorijskog kalibra, kakvu sa sobom nosi Obama, najzad izjasni i pruži podstrek snazi koja će na izborima 2020. godine sprečiti Donalda Trumpa da osvoji drugi mandat. 

Ali, u sporu koji otvoreno plamti između progresivnog krila u usponu i centrističkog establishmenta Demokratske stranke, Obama je odlučio da “izneveri nade miliona Amerikanaca”, koje je podstakao sopstvenom pobedom 2008. godine. Tako se u malom broju levičarskih medija objašnjava apel Trumpovog prethodnika demokratskim kandidatima u trci za predsedničku nominaciju Demokratske stranke.

Obama je govornik bez premca. Da je hteo, sigurno je mogao da izvaga svoje reči pred skupom Demokratske alijanse, grupe vrlo imućnih članova ove stranke koji su odvojili znatnu količinu novca za kampanju. On je, međutim, kritiku usmerio na “najoštrije glasove, koji ne predstavljaju većinsko mišljenje u Demokratskoj stranci”. Njegovo je mišljenje da, kako je rekao, “naši stavovi treba da budu ukorenjeni u realnosti” i da bi “trebalo da uvidimo činjenicu da birači ne dele ista mišljenja koja se iskazuju u pojedinim levičarskim sadržajima na Twitteru”.

Ko u Americi pravi staljinistički gulag?

Kad stavljamo listić u glasačku kutiju, kaže Obama, moramo biti svesni da veliki deo Amerike ne želi revoluciju, ni ne pomišlja na rušenje, već na dogradnju sistema. Mediji i sami kandidati odmah su shvatili ka čijem krilu Obama podiže svoj “uticajni kažiprst”. On je ukorio upravo senatore Bernieja Sandersa (Vermont) i Elizabeth Warren (Massachusetts), kandidate progresivnog krila demokratskih socijalista, koji iz dana u dan stiču sve više pristalica među generacijom milenijumaca. Centrističko krilo Demokratske stranke odavno upozorava da ultralevičarski kandidati mogu da otuđe umerene republikanske i nezavisne birače, čiji su glasovi neophodni za pobedu nad aktuelnim predsednikom Trampom. Sa njima se, ako je suditi po prvim izjavama, složio i Obama.

“Ovo je i dalje manje revolucionarna, a više zemlja zainteresovana za poboljšanja [postojećeg sistema]”, dodao je bivši predsednik SAD-a. Iako nije poimence prozvao, niti obodrio nijednog od petnaestak kandidata, Bernie Sanders mu je odgovorio prilično odlučno: “Kada govorim o podizanju minimalne zarade do nivoa neophodnog za normalan život, ja ne rušim sistem. Mi se borimo za pravdu”, precizirao je senator iz Vermonta. “Kada ukazujem na to da je zdravstvena zaštita ljudsko pravo i da je Amerika jedina velika zemlja na planeti koja ne garantuje zdravstvenu zaštitu za svakog muškarca, ženu i dete – to nije rušenje sistema”, dodao je.

Zaista, većina Evropljana može se smejati što se pod krajnjom ili čak radikalnom levicom podrazumevaju oni koji se zalažu za univerzalnu dostupnost zdravstvenom sistemu. Ali, u najbogatijoj zemlji u svetu zalaganja za socijalna prava smatraju se prevratničkom revolucijom. Neretko u desničarskim medijima Sandersa i Warren optužuju čak i za pokušaj da Ameriku pretvore u staljinistički gulag.

U stvari, kako se ispostavlja iz brojnih rasprava na “think tank” institutima, čunak u kome se obe političke partije osećaju komotno je proteklih decenija uporno nakrivljavan na stranu bogate elite. To je bio saglasni projekat i demokrata, i republikanaca. Niko se više ni ne seća da je “nekada davno u bajkovitoj Americi bogatstvo raspoređivano mnogo pravednije” (Institut Roosevelt) nego u današnjem vremenu. Kad se Amerikancima predoči izveštaj, poput onog objavljenog pre neki dan u Washington Postu, da su prvi put u istoriji SAD-a “milijarderi oporezovani nižom poreskom stopom od radničke klase”, onda je Obamin zahtev da se “ne ruši sistem” – uvredljiv.

Svi su oni zaštitnici Wal Streeta

“Milijarderi i njihovi zaštitnici u Kongresu i Beloj kući su već srušili nekadašnji sistem”, konstatuje kolumnistkinja u Guardianu. Ona živi i radi u New Yorku i govori u ime mlađe generacije, koja podržava korenitije promene i kad je reč o zaštiti planete, ublažavanju klimatskih promena, i kada se govori o univerzalnim ljudskim pravima, ili ljudima koji se naseljavaju u SAD.

Sve je masovniji pokret iza Sandersa, koji odbacuje ideju da je dovoljno zaustaviti Trumpa i zameniti ga nekim od “umerenih” demokrata starog kova poput Joea Bidena. Još gore je podržati miljardera Michaela Bloomberga, koji se nedavno pridružio grupi demokratskih kandidata u kampanji za predsedničku nominaciju ove stranke. Svi oni su zaštitnici Wall Streeta, koji mladim biračima ne donose boljitak. Studentarija ulazi u svoj profesionalni vek opterećena dugom od stotina hiljada dolara koje su plaćali za školovanje. Oni sada shvataju da su od početka u neravnopravnom položaju.

Obama je bio čovek nade i promene. Napisao je knjigu o neustrašivosti nade (The Audacity of Hope). Vodio je kampanju sa sloganom: “Mi to možemo” i “U promenu verujemo”. Nadahnuo je milione ljudi. Ali, to je bilo davno. Današnji Obama je “shvatio” da ne valja biti “suviše hrabar”, ironišu “progresivni aktivisti” na svojim portalima, ističući da nisu spremni na kompromise i da ne odustaju od borbe za svoje vrednosti. Njihov argument je potpuno suprotan Obaminom: Živimo u vreme kada zahtev za sistemskom promenom nije idealizam, već realizam. Ljudskom umu neshvatljiva nejednakost kao i klimatska kriza ukazuju da nema više vremena za kompromise. Istekloje vreme za maglovita obećanja. Obama nije razumeo, konstatuju progresivci, koliko je neophodno da se stvari hitno menjaju. Njegove pokroviteljske lekcije su “zastarele”.

Sa druge strane, u pojedinim stručnim krugovima ocenjuje se da je “Obama realan”, jer je svestan da establishment Demokratske stranke isto toliko strahuje od levog krila koliko i većina republikanaca. Da je bivši predsednik bio zapanjen dolaskom Trumpa na vlast, kada je još u tranzicionom periodu 2016. godine shvatio o kakvom je čoveku reč, to najbolje otkriva nekadašnji Obamin savetnik Ben Rhodes. U knjizi o Obaminom mandatu na mestu predsednika, koja je izašla krajem prošle godine, on opisuje kako je odlazeći predsednik bio rastrzan sumnjama i da ga je još tada mučilo pitanje gde je sve pogrešio.

Među cvijećem, kao kralj u egzilu

Obama se preispitivao: Da li je administracija otišla suviše daleko u promociji kosmopolitskih vrednosti, zanemarujući i potcenjujući bes belih radničkih porodica, ili drugih belih nacionalista nezadovoljnih tako velikim i prebrzim promenama? Možda, govorio je navodno tada Obama, ljudi samo žele da se vrate u isto okruženje u kome su oduvek bili, da budu na svome sa svojim identitetom. Rhodes pretpostavlja da je Obama iz urođene skromnosti izbegavao da kritikuje svog naslednika. Čekao je, moguće je, da se, posle poraza, Demokratska partija pribere, da izabere nove prijemčive poruke, pronađe nove snage…

Obama je za poraženi liberalni svet, još uvek “kralj u egzilu”. Pred hotelima gde odseda dočekuje ga uvek masa nostalgičnog sveta, koja žali za srećnijim vremenima, kada se nada budila, posvedočio je Rhodes. Sa nestrpljenjem se iščekuju i Obamini memoari. Trebalo je da izađu krajem prošle godine, a izgleda da bivši predsednik nije hteo da se sudara sa svojom suprugom, čija je knjiga Becoming dočekana sa oduševljenjem. Najavljuje se da Obama marljivo radi na toj knjizi, da želi da opravda već utvrđenu spisateljsku reputaciju i da će ona verovatno izaći sledeće godine.

Ako pitate levičarske aktiviste, vreme mu je odavno isteklo, pa ni knjiga neće uspeti išta da promeni. Ako verujete Trumpu, on se na sav glas hvali da je srušio sve dosadašnje dinastije – Bushovu, Clintonovu, i naravno, Obaminu. U međuvremenu traje proces opoziva Trumpa, ubrzava se trka za nominaciju između demokratskih kandidata, sa zebnjom se očekuje sledeća “godina raspleta”. I neki novi Obama. Onaj stari, oličen u umetničkoj slici u vašingtonskoj Nacionalnoj galeriji portreta nedavno je sa divljenjem gledala Michelle Obama. Tu njen muž sedi na pletenoj stolici i, poput nekog kralja u egzilu, okružen je zelenilom i cvećem. Nema sumnje da je zaslužio mesto u svakom takvom muzeju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera