Siroti (Žarko i) Zrenjanin

Gradonačelnik Zrenjanina predlaže Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave da se njegovom gradu ponovo vrati/dadne ime Petrovgrad.

Narodni heroj iz NOB, ne Zrenjaninac, već Banaćanin iz okoline Vršca, Žarko, zvani Uča, po tome ne bi više bio „darodavac“ svog prezimena za ime ovog takođe banatskog grada.

Nasledio bi Uču tu, sad u 21. Veku, Petar Prvi Karađorđević koji je jednom, 1935. godine, već bio po/čašćen odlukom da istorijsko ime grada Veliki Bečkerek „abdicira“ u korist obnovitelja dinastije Crnog Đorđije. Posle krvavog zatiranja protivničke loze Obrenovića.

Za razumevanje nastavka ove priče koristan bi bio i odgovor na sledeće. Da li bi bivši, po mnogima u istoriji najuspešniji – a iz doba socijalizma – gradonačelnik Beograda Branko Pešić, pristao da mu Ivica Dačić, vođa SPS podiže spomenik?

Uprkos ili baš u vezi s tim što mu moćni koalicioni partner Aleksandar Vučić, vođa SNS i svega ostalog u zemlji protivreči time da je najuspešniji u istoriji upravo njegov pulen, sadašnji lordmer Siniša Mali.

Inače, ime aktuelnog gradonačelnika, iako se šuška da tu ulogu može i da nastavi, na upravo proteklim bgd-izborima, sakriveno je i ušuškano brojnim famoznim „nestranačkim ličnostima“ na listi za odbornike (Među kojima najpoznatiji izjavljuju da nemaju nameru da budu odbornici, ali, eto tako, pomoći će upravljanju prestonicom u okviru svojih „specijalnosti“. A tradicionalni Festival igre, jedne od njih, Aje Jung koji se upravo reklamira ima indikativan slogan: Prestonica.).

Reklo bi se da afera promene imena velikog vojvođanskog grada – nije ništa novo u tranzicionoj Srbiji i da je samo nastavak tendencije započete još u ranim danima višepartizma. Ali, je slučaj baš utoliko inetersantniji za „posmatranje“.

Prvi pogled na njega pokazuje da je bunt Zrenjaninaca protiv inicijative srazmerno mnogo veći u odnosu na (ne)očekivane reakcije šire, i političke, srpske javnosti. A, Zrenjaninci su već jednom, 1992. na referendumu odbili da ponovo budu Petrovgrađani.

Iza toga sledi i zaključak koji je, opet na prvi pogled, dnevno-politički: ukoliko SNS stane, a stao je, i progura, a čini se da hoće, ovu „trampu“ Žarka za Petra – gotovo sigurno će izgubiti vlast u Velikom Bečkereku/Petrovradu/Zrenjaninu/Petrovgradu.

Ko su vojvoda Šupljikac i Sazonov

Sudbina uspomene na, sada sirotog Žarka Zrenjanina, komunističkog rukovodioca u ratnoj Vojvodini, inače, znakovita je i po onom što se s njom devedesetih desilo u Beogradu.

Prilično dugačka i prometna ulica u centralnoj opštini Vračar s njegovim, „krštena“ je tada  imenom vojvode Šupljikca. Na stranu što i sada mnogi prestoničani ne znaju „koji je taj“, a možda u vreme preimenovanja nisu znali ni pojedini članovi komisije za nadevanje imena ulicama i trgovima, promena je imala podmuklu, ali jaku ideološku odliku.

Vojvoda Stevan Šupljikac je polovinom 19. veka postao prvi Vojvoda Srpske Vojvodine, kao pukovnik ćesarske vojske. Imao je i plemićki dodatak (ot Vitez) baš kakav je imao i onaj lik kome se podrugivao Crnjanski jer se dičio titulom fon (von) Brlog, plemić iz Brloga.

Eto, iako kontroverzan posebno tokom revolucioanrne 1848. godine kada je i umro u Pančevu, on je uzet kao dovoljno srpski i dovoljno tradicionalno desni lik da na tablama vračarske ulice zameni drugog Vojvođanina.

Ali, koministu, prema kojima su nove demokratske partije počele da šire omrazu koju će kasnije jedan mudri sociolog (dr T. Kuljić) ispravno krstiti novim tačnim izrazom – antiantifašizam.

Slično je prošao i Žarkov saborac, inače „komšija“ na tablama druge duge vračarske ulice – Filip Filipović Fića. Njega je suspendovalo ime Sergeja Sazonova, ruskog ministra inostranih poslova početkom Prvog svetskog rata.

On je valjda ulicu zaslužio time što se protivio ideji da Srbi na čelu sa „donatorom“ imena Bečkereku Petrom i sinom mu prestolonaslednikom Aleksandrom, te premmijerom Bajom Pašićem osvajajući nove teritorije „prave“ Jugoslaviju (SHS) posle rata.

Bio je za neku malo veću, gotovo Veliku Srbiju, ali koja bi  ne samo u Crnoj Gori no i u delovima Dalmacije izašla na Jadran.

No, najvažnija ulično-uličarska civilizacijska pouka ove promene sastoji se u sledećem. Kao i mnoge druge table što čuvaju tradiciju srpstva, srbovanja, rusofilastva i desničarenja, i ova ima pogrešan kulturno-civilizacijski  i jezički putokaz.

U njima i u servisnim informacijama ovu gradsku džadu zovu -Sazonova ulica. Umesto Sazonovljeva, jer se Serjoža nije prezivao Sazon. I to uprkos činjenici da je tada u krstiteljskoj komisiji sedeo i veliki Jovan Ćirilov.

„Bando crvena“, a protiv nacionalsocijalistima         

I ne manje važno – dvaput je ovde naglašeno da su ulice duge, što ukazuje na još jednu važnu „tradiciju“ koju su negovali omraženi komunisti. U takvim slučajevima, oni ne bi svakad poskidali table u čitavoj ulici. Niti bi sve njene stanovnike primorali da vade nova lična dokumenta pošto bi je celu preimenovali.

Dugačke ulice su tada deljene „na parčad“, pa je recimo jedan deo (po sistemu kralj do cara) Kralja Milutina ulice nazvan Ulica Haila Selasija (tada prijateljskog cara Etiopije) dok je duži deo ostao Milutinu, pa je čak u trećem delu ostalo mesta za Đuru Salaja, koga je devedesetih „smenila“ Desanka Maksimović.

Brzopotezni i brzopleti raskid sa „komunističkim jednoumljem“ u negovanju tradicija imenima i spomeničkom kulturom, nažalost tek se sada to jasnije vidi, imali su temelje u pluralističkim pokretima devedesetih koji su društvenu i političku stvarnost uprošćavali na šemu da je –  demokratija jednako antikomunizam.

Tako je kritiku režima Slobodana Miloševića oličavao poklič „bando crvena“ sa jakom aluzijom na prethodni komunističko-samoupravni poredak. A gubilo se iz vida da je taj „Slobin kontinuitet“ u najmanju ruku polovičan, vlast se već tada mogla definisati kao neka vrsta – nacionalsocijalizma.

Čije su ideje „delile“ i mnoge stranke nastale na raspadu socijaliizma i koje su nicale brzinom šampinjima na pregorelom stajnjaku.

Milošević je, pak, manipulisao socijalizmom zbog birača, a idejom „očuvanja Jugoslavije“ štagod to bilo, privlačio oponente, pa mu je otud deo „ljutih“ protivnika više zamerao što nije imao uspeha u ratovima za to „očuvanje“, nego što ih je vodio.Tako pothranjeni antikomunizam, dodatno je „gojio“ i pomenuti anti-antifašizam.

To je sada bila i osnovna linija otpora u samom Zrenjaninu. Njeni inspiratori su, inače, jedna grupa privrednika, nekoliko desnih organizacija, ali i neko slično udruženje golubara!?

Međutim, važnosti doprinosi i činjeica da su je poduprle perjanice srpskog nacionalnog desničarstva i monarhizma – nećete pogoditi ko: akademici Vasilije Krestić i Matija Bećković.

U gradu je ekspresno pokrenuto nekoliko grupa protivnika preimenovanja koje su prikupile više hiljada glasova.

Ističe se da je ime Zrenjanin simbol borbe pretiv fašizma te da uklanjanje uspomene na ovog borca treba da se dugoročno uklopi u potiranje antifašističkog duha kojim je zemlja mogla da se ponosi do pre svih ovih smutnji.

Zanimljiiva je i u dobroj meri tačna teza da naslovljavanje grada imenom kralja Petra ide i protiv manjina, multietičnosti i suživota kojim grad živi, s obzirom da se karađorđevićevska monarhija nije mogla podičiti dometima u nacionalnoj ravnopravnosti. Naprotiv.

Biće nam bolje kad nemamo ništa

U vezi sa privrdenicima, ali i čitavom idejom svežu dopunu izneo je zrenjaninski politikolog i aktivista Miroslav Samardžić.

On zapaža: “Nova srpska buržoazija potiskuje antifašizam kako bi se obeshrabrio otpor postojećem nepravednom sistemu. Anti-antifašizam je deo neoliberalnog projekta čiji je cilj da se radnička klasa ponovo potisne u podređeni položaj i da ima samo onu društvenu ulogu koju joj određuje krupni kapital…Da bi obnovljeni kapitalizam mogao glatko da funkcioniše, moraju se iz kolektivnog i individualnog pamćenja proterati borci za društvenu pravdu i partizanski pokret. Parola jugoslovenskog antifašizma je bila ‘Tuđe nećemo – svoje ne damo’. Danas nas neoliberali uče kako sve što vredi moramo da prepustimo strancima, pa će nam onda biti bolje – kad ne budemo imali ništa”, napisao je Samardžić.

Uz pobunu građana, zrenjaninska politička scena izjasnila se ovako – za inicijativu su se opredelili SNS, šešeljevci, DSS i Pokret obnove Kraljevine Srbije (Draškovićevi novi disidenti).

Protiv kralja na ulaznoj tabli u grad, ali baš ne protiv, nego za referendum – stali su demokrate, “čedinovci”, dosta je bilo, Tadićeva polustranka SDS. I naravno, “dačićevci”.

Upravo to je veoma ilustrativno za još jednu komponentu srpskih otklona od antifašizma. Ona se ogleda, s jedne strane, u potcenjivanju problema uz ideološku nekonzistentnost. A s druge strane, postoji potpuna društvena i vrednosna konfuzija što zemlju čini onom u kojoj je sve moguće. A najjači će određivati šta je to.

Razlozi  preimenovanja najčešće se kreću od besmisleno neplanskih, do političko šićardžijskih, pa i materijalnih – em “naše ime”, em takse za promenu dokumenata.

Uz “gramatiku Sazonove”, pomenimo samo dva od mnogih primera  takvih konfuzija.

Jedan od braće vojskovođa Velikog rata, Petar ili Pavle, svejedno, Jurišić nedavno je “dobio” na Dedinju ulicu u neposrednoj blizini “zajedničke” Ulice braće Šturm, kako im je takođe prezime (sad se priča da nisu Nemci no Lužički Srbi).

Ili: jedan je visokokotirani “dinkićevac” uz to i pripadnik manjine, koji se kad i šef mu, Mađan izgubio iz javnosti u smeru dobropozicionirane državne funkcije svojevremeno predizborno i nacionalno-ravnopravno kukao ovako: kako to da u Beogradu nema ulice sa imenom “njegovog” nacionalnog junaka Janoša Hunjadija.

Valjda nije znao da je to onaj Sibinjanin Janko koji ih ima dve na gradskoj teritoriji, jednu pod Kalemegdanom, a dugu u Zemunu.

Čiji je Branko Pešić

Konačno, kao što mnoge stranke, a tu ima i novih levih, osim što su se u samom Zrenjaninu opredelile za referendum, a ne protiv urnisanja antifašiste Žarka, tako ni jedna nije digla glas protiv toga na “republičkom nivou”.

Ivica Dačić, kao lider SPS u tome je bio svojevrstan “uzor”  za sve po tome što se u predizbornoj galami o Zrenjaninu nije izjašnjavao. A morao je kao levičar, primerice utoliko pre što se u kampanji debelo pozivao na kontinuitet sa Titom.

A u Beogradu sa pomenutim Brankom Pešićem. “On je naš”, govorio je, iako ima obilje znakova da bi, da je bio živ sve vreme tranzicije bio uz svog skojevskog druga Mirka Tepavca.

Na kraju kapitalna “sitnica”: Svetozaravo (po Svetozaru Markoviću) jedan je od prvih većih gradova koji je vratio staro ime  – Jagodina, još za vakta Dačićevog Miloševića i dominacije njihovih nacional/socijalista. Prošlo je glatko, a odobrili su to, naravno i svi koji su vikali “bando crvena”. Ali ne zbog te promene.

Sve potom bilo je – razrađivanje te mustre.

A da neko, recimo, dovede u vezu prostorni i urbanistički razvoj gradova sa brojem i nazivima ulica, to nikome ni na pamet ne pada.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera