Vučićev moralni ‘usisivač’ na politički pogon

Govorila je Ana Brnabić, srpska premijerka u nedavnom intervjuu beogradskom NIN-u o raznim pitanjima. Ali, i očekivano i nažalost, u prvi medijski plan došlo je njeno premišljanje da će „možda“ da se učlani u Vučićevu Srpsku naprednu stranku. Analitičarske cepidlake najava ovakvog „transfera“ mogla bi da navede na podsećanje da je ona na čelo Vlade došla em kao ekspert, em deklarativno kao nestranačka ličnost, ali da se u ovoliko vremena koliko je prva ministarka veoma izveštila u „strančarenju“.

Vokabularom kojim poslednjih meseci operiše, ona se uveliko izjednačila s „glavnokomandujućim“, a ponekad ga oštrinom i bezobrazlukom i pretiče, naravno, po sledbeničkom maniru, ako on prvi otvori prostor. (Tako je npr.  Vučićeva metafora da se mir na severu Kosova ne može graditi „politikom dugih cevi“ u eskapadama Brnabićeve prerasla u znatno „produžene“ cevi!)

Stoga bi malo ko u srpskoj javnosti uzeo u obzir njeno vanstranaštvo, posebice što većina građana i ne razlikuje nijanse stranačke pripadnosti, jer su za njih svi oni samo (ne)voljena – vlast.

Osim toga, opseg tema i intresovanja, pa i pojavljivanja premijerke u „zemstvu i inozemstvu“ uveliko se proširio. Tako je u praksi iščilela i prvobitna mantra njene vlade da će prvi potpredsednik Dačić biti „maher“ za politička, a ona za ekonomska pitanja. Plus njoj omiljenu – digitalizaciju („bez kanalizacije!“)

Vučićeva „naslednica“ na vrhu partije

Makar i najpovršniji osvrt na ova dva „fenomenčića“, verbalno strančarenje i kalibrisanje veće moći premijerke nego što je prvobitno viđeno, očekivano možda i planirano, otvara zanimljive pretpostavke. Međutim, moderatori srpske javnosti požurili su da prednost dadnu jednoj, reklo bi se najpovršnijoj, ali zato najintrigantnijoj.

Razmahale su se, naime, špekulacije da izjava o prilasku SNS-u predstavlja najavu da predsednik Vučić nju tako priprema za svoju naslednicu kao vođe partije. Kad, ako mu je verovati, iduće godine napusti stranačko kormilo i postane i on sam mogući „nestranački“ kandidat za novi mandat na sadašnjoj funkciji. Ili, možda, tako jača koherentnost u rukovodstvu SNS pred mogućnošću da u njen vrh uđe i jedno takvo „strano telo“.

Doduše, sve to ima nešto veze sa dva pomenuta putokaza u najnovijem ponašanju Ane Brnabić, ali za srpsko društvo i politiku značajnija naputnica je to što se na visokom nivou još jednom aktuelizuje pitanje privlačenja u vladajuću stranku, pa time i u vlast kadrova za koje i od kojih se to (nije) moglo očekivati.

Podsećanja na slučajeve širenja kadrovskog i ideološkog profila, pa samim tim i umekšavanje „radikalske pameti“ koja u stranci od početka i još uvek dominira vode pitanju da li time uopšte nastaje proces „pripitomljavanja“ stranke? Ili se pojačanja iz raznih delova partijskog i ideološkog spektra zapravo prepariraju po kalupu SNS gubeći i uticaj i identitet?

Nastanak partije bio je obeležen apsorbovanjem radikalskog članstva i velikim delom rukovodstva. Ali, uprkos obrtu i njenom deklarisanju kao proevropske, zadugo, pa i sada „usisivač za kadrove“ nije prezao da i u same najviše organe privuče neke „perjanice“ koje unapred demantuju tu početnu deklarativnost. Kao što je članstvo u organima ili simpatizerstvo Luke, brata Radovana Karadžića ili potom haškog osuđenika Veselina Šljiivančanina, na primer.

Ko koga napada i omeđava

„Istorijski“ posmatrano, sam nastanak SNS, tvrdi se, u dobroj meri se temelji na dugom ličnom prijateljstvu Vučića sa pokojnim Mikijem Rakićem, glavnim čovekom i bezbednjakom u kabinetu predsednika Tadića. A proces privlačenja ljudi iz redova bivše vlasti koja se već duže označava „pljačkaško-tajkunskom“ nastavlja se „flertom“ koji se završio  bezuspešno sa profesorkom Milicom Delević (bivšom – Đilas).

Nešto uspešnije je išlo sa profesorkom Tanjom Miščević koja svojevremeno postaje glavni operativac u kancelariji za EU-pridruživanje. Sa „omeđenjem“ da joj je šef uvek onaj ko je ministar za integracije, iako se špekulisalo da će ona uzeti i portfelj.

Jelena Trivan, izvorni kadar stranke Rasima Ljajića, a potom znatno više kotirana kao portparol demokrata, reperni je primer za privlačenje kadrova „žutih“, a istovremeno i za još uvek neutoljenu glad naprednjaka za ljude iz kulturne i intelektualne sfere. Ona je imenovana za vršioca dužnosti direktora velikog (važno i prebogatog) državnog izdavača „Službeni glasnik“. Uz primedbe za neočekivano preletaštvo i u liberalnijim krugovima  to je ipak pozdravljeno. Jer je zamenila izrazito desnog i konzervativnog dr Radoša Ljušića čiji je kraj mandata obeležilo i pravljenje spiska (autora) knjiga „za rezanje u stari papir“.

Najizrazitiji primeri ovakvog „preletanja“ sa politilkim predznakom i usisavanjem, da ne nabrajamo druge, bili su transferi Gorana Vesića i mladog Kikinđanina Milenka Jovanova. Prvi je političku karijeru pekao kao agilni „Đinđićev potrčko“, potom i značajniji u njegovom kabinetu da bi se u SNS-ovce presvukao u liku gradskog menadžera Grada Beograda u prošlom mandatu (Siniše Malog, takođe cenjenog savetnika u DS).

 To je postao brzo pošto je uradio politički program za nikada neformiranu stranku Dragana Đilasa koga sada, kao bivši saradnik napada najgrđim optužbama. Pri čemu nikako ne može da dostigne verbalne bezobrazluke pomenutog Jovanova koji je sada potpredsednik SNS (za Vojvodinu) po preletanju iz Koštuničinog DSS.

U ovom nizu gotovo da ne treba ni pominjati stranke i strančice koje je kao tobož samostalne subjekte „Vučićev usisivač“ uvukao u vladajuću koaliciju, kakve su političke grupacije Aleksandra Vulina, (bratije) Karića, Nenada Popovića… I naravno, ne Džeja, nego Marjana Rističevića, udarne pesnice besprizornog opanjkavanja protivničkih poslanika u Skupštini.

Ali, treba pomenuti grupni spisak podrške 1000 intelektualaca za predsedničke izbore koji je valjda završio sa 600 imena, kao i odborničku listu za beogradske izbore, sa koje je malo ko stvarno postao odbornik. Osim sadašnjeg gradonačelnika dr Zorana Radojičića koji, iako se retko pojavljuje navodno „omeđava“ pomenutog Gorana Vesića koji je sad kao njegov zamenik „sve i svja“ u Beogradu, i reklo bi se pre on „omeđava“ svog šefa nego obrnuto.

„Novojaničarski mentalitet“ političkih preletača

Angažovanje ovih repernih primera najpre će ukazati da se oni kao i drugi samo uklapaju u Vučićev model vladavine neizvesnošću i nesigurnošću i svojih kadrova i „podanika“. Oni se, naime,  u svakom pogledu drže na uzdi i očekuje se stalno dokazivanje poltronstvom, snishodljivošću, izlaženjem u susret. Nije samo Jelena Trivan od imenovanja za vršioca dužnosti u tom VD statusu duže od jednog mandata, protivno zakonima.

Isto važi i za gotovo sve rukovodioce u javnom sektoru, posebno u kulturi. Slično može da se čita i činjenica da se već više meseci u glavnom gradu ne zna ko njime faktički upravlja, zamenik ili gradonačelnik.

Žestina vokabulara koju ispoljavaju bezmalo svi usisani ukazuje, s jedne strane na svojevrsni „novojaničarski mentalitet“ političkih preletača (i ne samo u SNS) dok s druge, ukazuje da onaj ko ih politički usisava i ne polazi od namere da oni donesu nove ideje zajedno sa svojim moralnim integritetom, već da upravo budu podložnici u uspostavljanju jedne samovoljne vlasti.

Iz činjenice da kulturni, javni i sportski „radnici“ sa raznih spiskova podrške uz mnogo licemerja, malo pomalo bivaju viđani za razne apanaže sa ili bez funkcija, prvonominovane za sredstva u projektima, nagrade i druge lukrativne uloge, proističe da u temelju svega stoje – interesi. Materijalni i drugi. Kao i sveopšte pristajanje bez obzira na „cenu“ integriteta.

Uostalom, i srpsko društvo je davno ogrezlo u pogubnost pristajanja („neka, neka, samo da ne bude gore“) tako da se za dodvoravanje i odricanje „usisanih“ od sopstvene prošlosti i uverenja mnogo lakše nalazi opravdanje.

I tačno je – politikološki gledano spolja sve liči, kako mnogi tvrde, da Vučić od SNS pravi „novi SSRN“ odnosno catch all stranku. Ali, konačni ishod koji on ima u vidu nije u tome da se poveća broj novih ideja i inicijativa, već broj i šarolikost onih koji će njega podržavati, uvezanih i statusnom i opštom neizvesnošću.

Premijerka Ana Brnabić u tom pogledu više je predstavnik jednog narastajućeg biznis sloja i mreže uvezane brojnim unosnim poslovima,  nego što je politički reprezent, drugačijemisleći od pretežnog SNS-tela.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera