Ko uništi državu, ima pravo otuđiti poneki stan

Krajem decembra okončan je proces nekadašnjim funkcionerima Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice optuženim za nezakonitu dodelu stanova u vlasništvu države. To je bio jedan od najstarijih nerešenih slučajeva vođenih pred Višim sudom u Beogradu, koji je trajao skoro deceniju i po. Pravda je spora, ali dostižna, lepo kaže poslovica, čekanje i odlaganje se na kraju isplatilo. Doduše, isplatilo se samo optuženima, jer je optužnica odbijena zbog zastarelosti, tako da su funkcioneri koji su dodeljivali državnu imovinu kako im se ćefne ispali nevini da neviniji ne mogu biti.

Službenici suda učinili su sve što je bilo u njihovoj moći da krivično delo zastari, čime su još jednom demonstrirali da u Srbiji zakon nije nikakva svetinja koje se treba držati kao pijan plota, već da su pravni propisi krajnje fleksibilni i prilagodljivi političkim potrebama trenutka. Pogotovo ako znamo da se među optuženima nalazila i Živka Knežević, nekadašnja sekretarka Vlade Srbije, koju je sud teretio za nezakonitu dodelu stana dadilji sina Marka Miloševića, tj. unuka Slobodana Miloševića i Mirjane Marković.

Strpljenje je majka zastarelosti

Ipak, nada da će pravda bar delimično biti zadovoljena i dalje postoji, pogotovo među naivnima, jer je optužnica razdvojena, a odluka o zastarelosti odnosi se samo na grupu funkcionera SPS-a i JUL-a koji su stanove dodeljivali preko Opštine Novi Beograd. Ostali optuženi i dalje čekaju da njihov proces bude okončan, a među njima se nalazi i pomenuta Mirjana Marković, supruga balkanskog kasapina, bivša predsednica JUL-a, trenutno na privremenom boravku u Rusiji gde se krije od Interpolove poternice. Sudeći po radu suda, nema sumnje da će Mirini razlozi za skrivanje uskoro prestati, jer će i njen slučaj zastareti, pa će moći mirno da se vrati u domovinu, kao slobodna građanka.

Ostalo je još samo da se ukloni ta sitna pravna, beznačajna prepreka, pa da nam se lejdi Makbet i fizički ukaže. Duhom je već odavno prisutna, njena ideologija je živa i zdrava, truje nas već decenijama, a njena uzdanica, mladi lav JUL-a Aleksandar Vulin, premešta se iz jednog ministarstva u drugo, žari i pali političkom scenom i veselo najavljuje nove ratove svakog drugog dana. Baš kao u stara dobra vremena.

Nezakonito otuđivanje državnih stanova između 1996. i 2000. godine jedino je krivično delo za koje se Mirjana Marković tereti pred srpskim pravosuđem. A i taj proces se vodi traljavo, kao od bede. Optužnica je menjana dva puta, ročišta su odlagana više desetina puta, ceo proces je vraćan na početak, slučaj se otegao kao gladna godina, a Marković je na vreme zbrisala u majčicu Rusiju i tamo dobila azil, te postala nedostupna pravosudnim organima. Nije teško predvideti kuda ovakvo otezanje vodi, posebno nakon odluke suda o zastarelosti slučaja novobeogradske grupe.

Zastarelost je inače postala omiljeni trik domaćeg pravosuđa kad treba osloboditi nekog optuženika bliskog vlastodršcima, bogatima i moćnima. Tako su zbog zastarelosti oslobođeni Mihalj Kertes (za iznošenje novca na Kipar), vladika Pahomije, Bogoljub Karić, kao i deca Mirjane Marković – Marko Milošević (za prebijanje aktivista Otpora) i Marija Milošević (za neovlašćeno posedovanje oružja i izazivanje opšte opasnosti, prilikom hapšenja Slobodana Miloševića). Nema tog slučaja koji ne može da zastari pred srpskim pravosuđem, naročito ako se vodi protiv nedodirljivih članova vlastele, samo treba biti strpljiv. Strpljenje nije majka mudrosti, kao što se govorka među neukima, strpljenje je majka zastarelosti.

Saučesnik zločinačke politike

Dobro, znamo da su u Srbiji (a i šire) pred zakonom svi jednaki samo na papiru, dok je situacija u praksi sasvim drugačija. Znamo da sudovi često služe tek kao provodnik volje onih koji u svojim rukama drže političku moć, to nije nikakva novost, tome se više niko i ne čudi. Međutim, nešto drugo je ovde čudno i to još od samog podizanja optužnice. Ako je nezakonita dodela stanova jedino za šta mogu da se optuže Mirjana Marković i funkcioneri zločinačkih družina zvanih SPS i JUL, onda pravosuđe nije moralo ni da se trudi. Što se mene tiče, sve je moglo da prođe i bez tih pravnih zavrzlama i smicalica koje su izvodili proteklih godina.

Jer optužiti Mirjanu Marković zato što je dadilji svog unuka dala stan, preko veze, isto je što i krivično goniti Džeka Trboseka zato što je, na putu do nove žrtve, usput maznuo kriglu piva i sto grama slanih grickalica u obližnjem londonskom pabu. Ili kao kad bi banda pomahnitalih razbojnika upala u banku, opljačkala sav novac, pobila sve službenike i klijente koji su se tu zatekli, a potom bila optužena zato što je iz banke nezakonito otuđila vazu sa cvećem.

Mirjana Marković nije bila samo supruga Slobodana Miloševića, već i njegov odani saradnik, konsultant, savetnik i saučesnik u zločinima. Svejedno da li je delovala iz senke ili javno, njena uloga u rušilačkom pohodu džinovskih razmera nipošto nije zanemarljiva. U intervjuu novinarki Lori Silber, koautorki knjige i serije Smrt Jugoslavije, sama Mirjana Marković je pričala o svojoj ulozi iza scene: “Mi smo se dogovarali da li bi on trebalo da govori i šta treba da kaže. Smatrala sam da treba da govori konstruktivno i da podrži Srbe.” 

Silber navodi i da je Mira mužu često pisala govore, pogotovo one kraće, a da je Milošević suprugu zvao telefonom svakih pola sata, da bi se s njom konsultovao oko važnih političkih odluka. Njena partija, Jugoslovenska levica, bila je stalni koalicioni partner Miloševićevog SPS-a, od osnivanja 1994. godine, pa sve do pada režima 2000. godine. Njena odgovornost za kreiranje i sprovođenje zločinačke politike najgoreg establišmenta koji je Srbija imala u svojoj istoriji je direktna i očigledna.

Pravo na tuđu imovinu i tuđe živote

Suština politike bračnog para Milošević-Marković i njihovih partija koje su zapravo bile kriminalne bande, bila je u uništenju Jugoslavije, u razaranju gradova, u masovnom ubijanju, proterivanju i silovanju, u sveopštoj pljački društvene imovine u Srbiji (od stare devizne štednje, preko pljačke penzionog fonda, zajma za preporod Srbije, veštački izazvane hiperinflacije zarad izvlačenja deviza iz slamarica, pa sve do enormnog bogaćenja povlašćenih tajkuna), u potpunoj devastaciji moralne, kulturne i materijalne supstance jedne zemlje.

Njihove stranke, SPS i JUL, su i osnovane kao mafijaške udruge koje su u svoje ruke preuzele vlast, moć, novac i oružanu silu da bi tim posedom raspolagale kako im se prohte. A prohtelo im se da razore sve pred sobom, da čitavu zemlju pretvore u pepeo i prah. Postali su gospodari života i smrti, kako svojih podanika, tako i građana susednih zemalja, koji su pokušali da pobegnu iz čeličnog zagrljaja pomahnitalog srpskog režima.

U samom jezgru ideologije domaće verzije bračnog para Makbet stajalo je uverenje da oni imaju neotuđivo pravo na tuđu imovinu i tuđe živote. Ako su pokušali da zgrabe teritorije čitavih država, ako su opljačkali celu zemlju, ako su orobili i sadašnje i buduće naraštaje, zašto onda ne bi imali pravo i da dodele poneki stančić bliskim osobama? Zašto stambeno ne zbrinuti dadilju rođenog unučeta? Zar je to zločin?

Naopaka logika

Zaista ima nečeg komičnog u procesu koji se vodi protiv Mirjane Marković. Čitav slučaj pomalo podseća na pojavu koju je Vuk Perišić nazvao “paradoksom poštenja”, u istoimenom eseju. Perišić piše o tome kako je javnost u Srbiji i Hrvatskoj početkom 1992. godine saznala da su se Slobodan Milošević i Franjo Tuđman nepošteno domogli vrednih nekretnina u Beogradu, odnosno u Zagrebu. I da se “gomila maloumnika tek tada osetila prevarenom”.

Gomili nije smetalo dok je Milošević “izazivao širom Jugoslavije smrt, razaranje i patnju”, nije joj smetalo što je Tuđman “nesmiljeno širio mržnju prema nacionalnim manjinama, što je bio pristaša vulgarnih teorija krvi i tla”. Naprotiv, nacionalističke tlapnje i podilaženje najnižim strastima naišli su na masovno oduševljenje. Tek kad je široka javnost saznala da su njeni državnici pomalo pohlepni, došlo je do moralnog zgražavanja i osude.

Slično se ponaša i srpsko pravosuđe. Optuživši Mirjanu Marković i funkcionere SPS-a i JUL-a samo za nezakonito otuđivanje stanova, pravosuđe nam implicitno poručuje da su svi ostali aspekti njihovog delovanja bili u skladu sa zakonom. Na taj način sudski organi su dali legitimitet njihovoj zločinačkoj politici. Dodeliti državni stan dadilji je teško krivično delo, ali zato biti u samom vrhu udruženog zločinačkog poduhvata nije zločin. Tako izgleda naopaka logika domaćeg pravosuđa. Srećom, sve ide ka tome da čak ni muvanje s nekretninama nije neki prekršaj, pa će i ta mrlja, nadamo se, biti izbrisana s besprekorne biografije Mirjane Marković. Treba imati poverenja u pravosudne organe, do sad nas nijednom nisu izneverili. A i učinili su sve da pravda ne bude samo slepa, već i gluva i nema.   

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera