Ratovi u Bosni i Ukrajini – najduži u Evropi

Britanska štampa je krajem decembra pisala da je konflikt na istoku Ukrajine u Donbasu, koji traje od aprila 2014, postao najduži oružani sukob u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Duži čak i od rata u Bosni i Hercegovini devedesetih. 

Pitanje je pre svega etike, a zatim i metodologije da li na taj način mogu da se upoređuju oružani konflikti. U svakom slučaju, postoji više analogija između ta dva rata koje nesumnjivo ukazuju na to da su geopolitički izazovi tu još prisutni.

Tinjajući konflikt

Ključna razlika u konfliktima u Bosni i Hercegovini i Donbasu su intenzitet ratnih dejstava i broj žrtava. Nevladine organizacije okupljene oko inicijative REKOM smatraju da je u Bosni i Hercegovini stradalo više od 96.000 ljudi i da je to konflikt koji je na prostoru bivše Jugoslavije odneo najviše ljudskih života. Početkom decembra prošle godine Ujedinjene nacije su objavile da je od početka konflikta u Donbasu poginulo više od 10.300 ljudi. 

Međutim, Dejtonski mirovni sporazum je okončao rat, dok na istoku Ukrajine traje tinjajući konflikt i pored mirovnog sporazuma iz Minska, sa povremenom, gotovo svakodnevnom, razmenom vatre. Ratna dejstva u Donbasu aktivno su vođena od aprila 2014, da bi eskalirala u avgustu iste godine, pre potpisivanja prvog mirovnog sporazuma u Minsku, tzv. “Minska-1”. Sukobi su ponovo kulminirali početkom 2015. i stišali se potpisivanjem drugog, dopunjenog mirovnog sporazuma, tzv. “Minska-2”, u čijoj je izradi Angela Merkel lično učestvovala punih 16 sati.

Monitoring misija OEBS-a u Donbasu je u 2017. zabeležila kršenja mirovnog sporazuma više nego prethodnih godina – približno 400.000 puta. Prema istim izvorima, u 2017. godini poginulo je stotinak civila. Ukrajinske oružane sile izgubile su približno 200 vojnika, više od 1.500 civila i vojnika je ranjeno. Internetski aktivisti smatraju da je sličan broj žrtava i na strani separatista.

Najduže zatišje u Donbasu trajalo je samo nekoliko nedelja – za novogodišnje praznike, žetvu i početak školske godine. Zatišja prati “rat pozicioniranja”, odnosno zauzimanje nedefinisanih zona iz Minskog mirovnog sporazuma. To govori o tome da su pripreme za nove sukobe u toku.

Rusija pred Haškim tribunalom?

Ukrajina je pred Međunarodnim sudom UN-a pokrenula proces protiv Rusije optužujući je da krši dve međunarodne konvencije: po pitanju naoružavanja separatista u Donbasu i diskriminacije Ukrajinaca i Krimskih Tatara na okupiranom Krimu.

Tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda u Hagu krajem prošle godine objavilo je izveštaj istrage u slučaju Ukrajine u kome je navedeno da je od početka konflikta 2014. zabeleženo više od 1.000 zločina koji se mogu tretirati kao ratni. Prema tom izveštaju, u Ukrajini je poginulo približno 2.500 civila, dok ih se čak više od 15.000 vodi kao nestalo.

Od decembra 2016. godine Generalna skupština UN-a usvojila je više rezolucija po pitanju kršenja ljudskih prava u Ukrajini i osudila okupaciju Krima od strane Rusije. Srbija je svaki put glasala protiv usvajanja tih rezolucija zajedno sa Kinom, Belorusijom, Iranom i Severnom Korejom.

Formalno, Moskva je sredinom novembra 2016. ukazom Putina obustavila učešće u Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu, nezadovoljna izjavama njihovog glavnog tužioca da konflikt u Ukrajini treba razmotriti kao međunarodni sukob Rusije i Ukrajine.

Iako je Rusija učestvovala u stvaranju Međunarodnog suda za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju, veoma je teško zamisliti da će jedna superdržava i nuklearna sila sa pravom veta u Savetu bezbednosti UN-a prihvatiti krivicu za bilo kakve zločine i biti kažnjena pred bilo kojim međunarodnim sudom. To se odnosi i na SAD i Kinu.

Rusija nije Srbija

Konflikti u Bosni i u Donbasu imaju sličnosti i na planu regionalne geopolitike. Indirektna spoljna agresija Srbije (i Hrvatske) i Rusije je ta koja je trebala da Bosnu i Hercegovinu, odnosno Ukrajinu zadrži pod njihovim uticajem ili da ih fragmentira, a etničke srodne teritorije pripoji “matici”.

Takav rat u Ukrajini nazvan je “hibridnim” ili “posredničkim ratom”.

Bosanskohercegovačkom i ukrajinskom konfliktu zajednički su i imperijalni ciljevi nacionalističkih političkih elita susednih država – Srbije i Rusije. U osnovi tih ideologija je antizapadnjaštvo, entievropejstvo, nacionalizam i pravoslavno bratstvo, ideje koje slabljenjem Zapada samo jačaju međusobne srpsko-ruske veze.

Rusija je anektirala Krim i u februaru 2017. priznala pasoše separatističkih teritorija – tzv. Luganske i Donjecke Narodne Republike. Srbija je deklarativno opredeljena za integraciju u EU, ali ne osuđuje separatističke težnje Republike Srpske u Bosni i Hercegovini.

Bivši radikali koji su na vlasti u Srbiji u slučaju Bosne i Hercegovine tiho se nadaju win-win poziciji: ako se Bosna i Hercegovina i Srbija na neki način integrišu u EU, oni mogu u miru da nastave ono što nisu postigli u ratu. Ako, pak, oslabi uticaj Zapada na Balkanu, oni će sa Rusijom krenuti u slabljenje Dejtona i podelu Bosne i Hercegovine.

Srbija i Rusija izazov su miru i stabilnosti u jugoistočnoj Evropi. Takav ucenjivački potencijal ih u perspektivi više stavlja u poziciju potencijalno opasnih suseda nego pouzdanih partnera i saveznika EU-a. Srbija je zbog agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu tokom ‘90-ih bila pod sankcijama. Zbog slične agresije danas je pod sankcijama i Rusija.

Ali, ipak, Rusija nije Srbija. Intervencijom NATO-a i odlaskom Miloševića sa vlasti srpski nacionalizam je demilitarizovan. Možda će sankcije koje je Zapad uveo Rusiji da utiču na pad popularnosti Putina i s vremenom dovesti do njegovog “odlaska”. Predsednički izbori u Rusiji u martu 2018. delimično će dati odgovor na to pitanje.

Komunisti, koji su uvek bili drugi na predsedničkim izborima, u Rusiji gube na popularnosti. Poslednja istraživanja javnog mišljenja pokazuju da na njihovo mesto dolazi predstavnik ruskih šovinista Vladimir Žirinovski.

Nije sigurno da Zapad ima principijelni odgovor kako dalje sa sankcijama ako Rusija ne vrati Krim (a veoma je teško zamisliti da će se to desiti). Još manje je izvesno da postoji zapadna strategija ako na predsedničkim izborima u Rusiji 2024. pobedi kandidat iz redova neobuzdanih militantnih ruskih radikala.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera