Obamin košmarni legat u Siriji

Historija će prema Obaminoj bliskoistočnoj politici, po svemu sudeći, biti surov sudija (AP)
Historija će prema Obaminoj bliskoistočnoj politici, po svemu sudeći, biti surov sudija (AP)

Bila je dovoljna najava povlačenja vojnika iz Iraka, pa da Barack Obama dobije Nobelovu nagradu za mir. Ipak, on posle osam godina iz Bele kuće izlazi kao još jedan “ratni predsednik”, koji iza sebe ostavlja košmarni legat u Siriji.

Istorija će prema Obaminoj bliskoistočnoj politici, po svemu sudeći, biti surov sudija iako je on krenuo mirotvorački, odlučan da ne ponovi militarističke avanture svog prethodnika.

Problemi su počeli u Iraku posle verovatno preuranjenog povlačenja američkih vojnika 2011. godine. Predsedniku se na teret stavlja da je, štiteći šiitsku vlast u Bagdadu, dopustio marginalizaciju značajnog dela iračkog društva, sunita.

Nije pridavao pažnju prvim mirnim protestima sunita već je dopustio da mu šiitski lideri demonstrante predstave kao “sadamiste, baasiste i teroriste”. Zameraju mu što je ćutao kada je tadašnji irački premijer Nouri al-Maliki, čim su Amerikanci otišli, prekršio obećanje da će desetine hiljada sunita vratiti u vojsku i službe bezbednosti, što je ugledne sunite optuživao za “podršku terorizmu” prisiljavajući ih da beže u egzil – ili u Islamsku državu Irak i Levant.

Njegova administracija propustila je da primeti militantnu sunitsku grupu nastalu iz fragmenata Al-Kaide. Uprkos upozorenjima američkih obaveštajaca, tu je organizaciju u januaru 2014. godine, u intervjuu za magazin New Yorker, omalovažavajuće poredio s “prvom postavom univerzitetskog košarkaškog tima koji bi da igra u NBA ligi”. Kakva kolosalno pogrešna procena!

Kada je Obama konačno razumeo da je problem ISIL-a nastao zbog loše vladavine u Bagdadu, kada je Pentagon zaključio da ISIL opasno spaja “ideologiju, sofisticiranost strategije i taktičkog vojnog junaštva” i da je “iznad svega što smo videli”, bilo je poprilično kasno. Islamska država Irak i Levant i njen samoproglašeni kalifat izrasli su u najbogatiju, najorganizovaniju i najbrutalniju terorističku formaciju, koja je za samo nekoliko meseci 2014. izmenila mapu Bliskog istoka.

Držao se srednjeg puta

Obama je potom olako obećavao da će uništiti islamiste. Držao se srednjeg puta. Kalkulisao je analizirajući različite opcije – sve dok opcije nisu nestale. Odbio je da SAD uvuče u rat, ali je prvo poslao bombardere na islamiste po Iraku, a ubrzo posle toga prvi put je američke vojne snage angažovao i na nebu iznad Sirije.

U Siriji je imao dva paralelna cilja: startovao je još 2009. godine s idejom skupog eksperimenta promene režima i rušenja sirijskog predsednika Bashara al-Assada s vlasti, ali je namera da pobedi ISIL značajno uticala da prvi cilj objektivno potisne u drugi plan. Preorijentacija je učinila da ne ispuni obećanje dato avgusta 2011. godine – da Assad mora da ode.

Sirija je bila glavni poligon za testiranje Obamine doktrine oslonca na lokalne saveznike i izbegavanja slanja “američke čizme” na ratište. Njegovim kritičarima i danas je teško da priznaju da bi svaka ozbiljna strategija s ciljem da promeni političke i vojne balanse Bliskog istoka zahtevala masivan angažman ljudstva i oružja na terenu, na šta ni oni ni Kongres ni američka javnost nisu bili spremni posle svih krahova po Avganistanu i Iraku.

Ali, kritikovali su ga što je propustio da na vreme naoruža opoziciju i optuživali da je odsustvom prihvatljive alternative Assadovom režimu i ravnodušnošću prema patnjama miliona Sirijaca doprineo fragmentaciji opozicije i omogućio prodor ekstremista.

Oslanjao se na “umerene” pobunjenike, obučavao ih i naoružavao trošeći milijarde dolara da bi se ispostavilo da se radi o nepouzdanim saveznicima, koji su menjali strane i ne jednom dobijenu opremu i oružje odnosili islamistima, kojima rušenja Assada nikada nije bio prioritet. ISIL nije eliminisao.

Kritikovali su ga za neodlučnost da energičnije vojno interveniše u Siriji kada je pogazio ranije dato obećanje da će to učiniti ako Assadov režim pređe “crvenu liniju” – upotrebi hemijsko oružje. Javili su mu da se to dogodilo – da li je tačno nikad sasvim nije dokazano – ali on se uzdržao da Amerikance pošalje da ginu u još jednom nepopularnom bliskoistočnom ratu.

Ruska vojna intervencija septembra 2015., uz pomoć iranskih i libanskih šiita, okrenula je ratnu sreću na Assadovu stranu. Stanje na frontovima značajno je drugačije u poređenju s vremenima kad je Obama odobrio bombardovanja. Decembarski pad Halepa u ruke režima označio je krah njegove politike, koja je išla u rasponu od pokušaja pregovornog Assadovog napuštanja Sirije preko obuke njegovih protivnika po Turskoj i Jordanu do aktiviranja diplomatije s Rusijom.

Obama odlazi, Assad ostaje

Činjenica da Obama napušta Belu kuću, a da Assad i dalje sedi u palati u Damasku i da će, uz podršku Rusije i Irana, ovako ili onako biti važan igrač u političkoj tranziciji potvrđuje da Obama nije imao jasan plan kako da ostvari svoju želju.

Rat u Siriji daleko od toga da je završen, Assad možda nema dovoljno ljudstva i ekonomskih potencijala da uspe da okupi fragmentisanu zemlju, ali kontroliše ključne gradove – Damask, Homs, Halep – i sredozemnu obalu, što je znatno više od mini-alevitske države, koju mu je Obama predviđao u varijanti sirijskog raspada.

Teritorija koju drži dovoljna je da sačuva režim i predstavlja snažan adut u bilo kojim budućim mirovnim pregovorima. Assad je uz pomoć Rusa uspeo da svoje direktne protivnike pošalje u prošlost. Rascepkana opozicija, koju nova američka administracija ne namerava da podrži, možda će se povući u ilegalu i gerilskim akcijama pokušavati da ugrozi režim, ali ona više nije pretnja. Štaviše, ako se zbog opstanka bude približavala džihadistima, izgubiće svaki legitimitet, posebno ako režim konsoliduje kontrolu.

Vladimir Putin ostvario je prednost kalkulišući s Obaminom averzijom prema konfliktima. Uz minimalnu cenu blokirao ga je u Siriji, omogućio Rusiji centralnu ulogu u bilo kakvom rešenju o prekidu građanskog rata, koji je iskoristio da potvrdi ambicije velike sile koja ne dopušta da bude gurnuta na marginu bilo kakvih globalnih zbivanja.

Pogrešne procjene

Obama je godinama insistirao da Sirija nije od velike strateške važnosti za Ameriku, ali ubacivanje Rusije u region potvrđuje pogrešnost ove procene. SAD rizikuju pristup energiji, sposobnosti da se direktno bore protiv terorizma, kapacitetu da štite Izrael. Ugrožavaju odnose s Turskom, Iranom i Saudijskom Arabijom.

Na kraju Obamina dva mandata Sirija je u katastrofalnom stanju. Više od 400.000 poginulih, 11 miliona bez doma, raseljenih po zemlji i u izbeglištvu po Bliskom istoku i Evropi. Više od trećine bolnica po zemlji ne funkcioniše, uništena je polovina kola hitne pomoći.

“Istorija nikada neće oprostiti Obami ono što je učinio sirijskom narodu”, izjavio je nedavno jedan od opozicionih lidera za Wall Street Journal.

Zašto je bio toliko pasivan? Teško je razumeti zašto njegova administracija nije uspela da učini gotovo ništa suočena s najvećom izbegličkom krizom nakon Drugog svetskog rata.

Rezultat je izostao i u borbi protiv ISIL-a. Ofanzive na Mosul u Iraku i Raqqu u Siriji ubrzano smanjuju teritorije kalifata, ali Islamska država Irak i Levant preko terorizma nastavlja da orkestrira smrtonosne udarce i inspiriše “usamljene vukove”, potvrđujući da kao ideologija neće nestati. Baš kao što eliminacija Osame bin Ladena nije sprečila nastanak “binladenizma” kao razorne ideologije.

Tamni tonovi naslijeđa

S vremenom se još ispostavilo da je Obama mnogo manje mirotvorac nego što je stvoren utisak: podaci Pentagona pokazuju da su SAD tokom 2016. godine bacile više od 26.000 bombi – po tri svakog sata, 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji. Tačno je da je njegov prethodnik izmislio ubijanja na daljinu, teledirigovanim letelicama, ali on je odobrio deset puta više raketiranja dronovima nego George W. Bush.

Obamina sirijska strategija nije jedina koja tamnim tonovima osenčuje njegov legat. Amerika i dalje ratuje u Avganistanu. Odobrio je intervenciju u Libiji i blagonaklono posmatrao rat u Jemenu. Ponovo se upetljao u Irak, gde je uputio 5.000 vojnih savetnika. Pokvario je odnose s Izraelom, a nije ih popravio s Arapima, pa se pridružio dugoj listi američkih predsednika koji su neuspešno pokušali da reše izraelsko-palestinski konflikt.

Da li je dovoljno da ovome parira likvidacijom Osame bin Ladena i sprečavanjem velikih terorističkih napada na Ameriku, istorijskim nuklearnim sporazumom s Iranom, diplomatskim otvaranjem prema Kubi i Mjanmaru?

Sirijcima samo smrt i razaranja

Obama je u vezi sa Sirijom malo toga ostavio svetu. Sirijcima samo smrt i razaranja. Sve slabe strane Obamine bliskoistočne politike možda će administraciji Donalda Trumpa pružiti priliku da nove realnosti iskoristi kao sopstvene prednosti. Zlehuda sreća jednog predsednika mogla bi da bude šansa njegovom nasledniku. Trump je najavio da će zajedno s Rusima pojačati napore da se uništi ISIL, a rušenje Assada nije njegov prioritet.

Dok će Obamu nastaviti da proganja neuspeh što nije parirao Rusima i Iranu, Trump je pripravan da Putinu prepusti vodeću ulogu u Siriji. Ako Rusija, Iran i Turska uspeju da pokrenu politički proces koji će smanjiti ili prekinuti ubijanja, Trumpova administracija moći će da se pohvali da je odlukom da odbaci Obaminu politiku ostvarila rezultat.

Predsednici, pa ni Amerike, ne mogu uvek da spreče izbijanje konflikata, ali kako odgovaraju na ratove, da li svet čine bezbednijim ili opasnijim, da li njihove države iz sukoba izlaze jače ili slabije – sve to govori o kvalitetu njihovog liderstva.

Na istoriji je konačna reč. Ne možemo s apsolutnom sigurnošću da prepoznamo koje će elemente Obamine politike budući istoričari hvaliti, a koje kritikovati. Prvi utisci na isteku njegovog osmogodišnjeg predsednikovanja, barem što se Sirije i Bliskog istoka tiče, negativni su.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Čovjek koji je došao na „krilima“ promjene mnogo je obećavao, ali je malo uradio.

30 Dec 2016
Više iz rubrike Piše
POPULARNO