‘Politika’ u akciji ‘Sačuvajmo velikosrpski jezik’

Dnevni list Politika već neko vreme sprovodi u delo spasilačku akciju pod nazivom “Sačuvajmo srpski jezik”, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture. Nedavno se u okviru akcije pojavio specijalni dodatak na 12 strana u kojem nas samozvani spasitelji obaveštavaju kakve sve opasnosti vrebaju nevini srpski jezik. Četa lingvista dala je sve od sebe da locira što više neprijatelja koji srpskom jeziku rade o glavi.

Lektor Politike i glavnokomandujući akcije Gradimir Aničić u uvodnom tekstu okomio se na mešavinu engleskog i srpskog žargona, koju su u jezik uveli neimenovani rok-kritičari u nameri da podriju temelje nacionalnog identiteta. Posebno je opasna peta kolona tuđica koje su se odomaćile u gostoljubivom srpskom jeziku, među kojima Aničić izdvaja opaku terorističku grupu čiji su članovi edukacija, menadžment, onlajn kupovina, pej-pal račun, sankcije i srodne pojave strane srpskom biću.

Dr Vanja Stanišić otkriva kako zla latinica potiskuje dobrodušnu ćirilicu na svakom koraku, razarajući “etnokulturno jedinstvo ove sredine”. Dr Jelica Stojanović detektovala je čitavu armiju dobro naoružanih neprijatelja u susednoj državi, pa veli: “Srpski jezik i ćirilica u Crnoj Gori dovedeni su do ruba ponora i bezdana”. Javljajući se uživo sa klizave ivice ambisa, dr Stojanović zapomaže kako crnogorski jezik uništava srpski, a to se vidi i po tome što su autori gramatike crnogorskog jezika Hrvati, Ukrajinka i Adnan Čirgić. Jezikoslovka potonjem nije gledala u krvna zrnca kako bi mu utvrdila nacionalnost, smatrajući valjda da nepodobno ime i prezime govore više od hiljadu eritrocita i leukocita.

Bošnjaci nam opet ukradoše jezik

Međutim, svi navedeni neprijatelji spadaju u laku kategoriju, s kojom ćemo nekako izaći na kraj. Najveći prostor u dodatku posvećen je najljućem vragu koji gasi vekovno ognjište srpskog jezika. Sudeći po sadržaju dodatka, Politikina akcija mogla bi mirne duše da se preimenuje u “Sačuvajmo srpski jezik od Bošnjaka”. Pomenuti Aničić doslovce piše: “Naši Muslimani, novi narod, proizvod Brozove revolucije, raspadom SFRJ prestali su da budu narod i sada su to Bošnjaci. Ne branimo im, ali nisu promenili samo svoje ime, nego sad više ne govore srpski, nego bosanski/bošnjački”.

Kad se nacionalizam izlije direktno u mozak, elementarna logika padne kao prva žrtva. Aničić i njegovi saborci drže da promenom imena jezika dolazi do nestanka tog jezika, a, po istoj nakaradnoj logici, ako nacija promeni ime – ona takođe nestaje, narod prestaje da bude narod. Šta postaje – to nije navedeno. Po istoj logici, svaki čovek koji promeni ime – takođe nestaje. Recimo, kad je Erik Bler promenio ime u Džordž Orvel, on je nestao s lica zemlje i niko više nikad nije čuo za njega.

Na Bošnjake se okomio i dr Miloš Kovačević, koji se požalio da se zvanična srpska politika ponaša prema srpskoj filologiji kao prema trinaestom prasetu (valjda zato što filolozi stalno prave neke svinjarije). Konkretno, Odbor za standardizaciju srpskog jezika doneo je neopozivu odluku da se u srpskom jezičkom standardu jezik kojim govore Bošnjaci mora nazivati isključivo bošnjačkim, nikakvo drugo ime ne dolazi u obzir, pogotovo ne ozloglašeni termin bosanski jezik. Vlada i Skupština oglušile su se o tu odluku i prihvatile naziv bosanski jezik, čime su, po Kovačeviću, prekršena tvorbena pravila srpskog jezika, koja, izgleda, podrazumevaju da Srbi mogu svima da određuju kojim jezikom govore.  

Srbija se ne brani u Kninu, nego u jeziku

Na istom frontu bori se i dr Milanka Babić u tekstu znakovitog naslova “Hoće li srpski o(p)stati srpski u BiH”. I njeno nacionalno osvešćeno uho bode termin bosanski jezik, u kojem vidi izraz bošnjačke hegemonističke politike. Dr Babić, kao predstavnica suparničke lingvističke škole u odnosu na koleginicu Stojanović, žarište ugroženosti ne vidi u Crnoj Gori, već malo pored: “Malo je jezika u svijetu čiji su integritet i identitet do te mjere ugroženi do koje je ugrožen srpski, naročito u Bosni i Hercegovini”. Bez brige, neće doći do obračuna na lingvističkoj desnici, koleginice ipak marširaju u istom apokaliptičnom stroju. Dr Babić proširuje polje borbe, pa opstanak srpskog jezika dovodi u neraskidivu vezu s pitanjem opstanka srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, proglašavajući lingvističko pitanjem patriotsko-političkim. Drugim rečima, Srbija se više ne brani u Kninu, nego u jeziku.

Nacionalnim lingvistima malo je agresija Srbije na Bosnu i Hercegovinu, malo im je opsada Sarajeva, malo su im Omarska, Trnopolje, Keraterm i ostali logori, malo im je genocid u Srebrenici, malo su im pokolji u Podrinju, malo su im svi zločini koje su srpske snage počinile nad Bošnjacima, već bi i da im zabrane da imenuju svoj jezik onako kako žele. Nema tu mesta čuđenju, empatija je ionako tuđica koju treba proterati iz srpskog jezika. A da su duhovni očevi lingvista iz SANU, SPC, UKS-a i njihovi radnici na terenu uspeli u svom naumu i potpuno istrebili i proterali Bošnjake, danas ne bi bilo potrebe za ovim paravojno-paralingvističkim raspravama. Čudno je jedino što naše lingviste ne teši činjenica da je jedan izraz iz srpskog jezika ušao u široku upotrebu širom sveta, što nije malo dostignuće. Reč je o sintagmi “etničko čišćenje”, plodu domaće – što bi rekao Ratko Mladić – raspameti.

Ogranak vojne doktrine

Borbena gotovost srpskih lingvista na zavidnom je nivou, a rat za srpski jezik i ćirilicu u punom jeku. Kad već nema pravog rata, lingvisti su prinuđeni da se zadovolje okršajima na papiru. U Politikinom dodatku sve vrvi od negovanja pobedničkog duha, spremnosti na borbu neprestanu, očuvanja srpskog identiteta i suverenosti, borbe za opstanak ugroženog srpskog jezika, srpskih nacionalnih i filoloških interesa, nacionalne homogenizacije, srpskog nacionalnog jedinstva, jezičkih interesa Srbije i Republike Srpske, brige o svom nacionu i sličnih, što bi rekao Konstantin Kavafi, “zvučnih banalnosti”. Sudeći po vokabularu koji koriste jezikoslovci, reklo bi se da je lingvistika ogranak vojne doktrine, a ne nauka o jeziku.

Srpski jezik je, hvala na pitanju, dobro, što i ostalim jezicima želimo. Nikakvi mu zaštitnici nisu potrebni, a jedino od čega bi ga eventualno trebalo čuvati jesu ovakvi čuvari. Ono što akcijaši Politike žele da sačuvaju nije srpski jezik, inače bi naučili da pišu koliko-toliko dobrim stilom, pa ne bi drljali ovakve rogobatne bedastoće: “Polisemija (…) predstavlja sposobnost jedne reči da se ostvaruje u više različitih značenja” (jadne jednoznačne reči, nikako da se ostvare i postignu nešto u životu). Kad bi SMB-lingvisti bili iskreni, svojoj akciji dali bi ime “Sačuvajmo velikosrpski jezik i pripadajuću mu ideologiju”. O tome je reč, o održavanju nacije u veštačkom stanju ugroženosti, o negovanju šovinizma i borbenog duha za neke buduće ratove. Za prave jezičke probleme ionako im puca kopulativna konstrukcija.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera