Ponižavanje poniženih
Piše: Dragan Banjac
Smišljajući koncept za tekst koji sledi prisetio sam se davnašnje već tvrdnje poznatog beogradskog sociologa i jednog od najpouzdanijih istraživača javnog mnjenja Srećka Mihailovića iz zemana rušenja Slobodana Miloševića. Srećko je, u vreme dok se narod žestoko kolebao između balkanskog kasapina i novih foliranata koji su obećavali čestitost i demokratiju, tvrdio da je narod – bolji od elite.
Narod je, ispostavilo se, bezbroj puta pao na ispitu. Milošević mu, očito je, nije kriv što je započeo ratove i začikavao celom svetu, nego što nije uspeo da zauzme Bosnu i dobar deo Hrvatske (i to mu svet verifikuje), a većinska podrška sada “presvučenim” i “opranim” vojvodama i vojvodičićima kojima su ruke crvene do laktova na poslednje dve provere narodne volje nije usledila zbog tobož okretanja ćurka i navodnog opredeljenja za Evropsku uniju, već zarad njihovog zalaganja u prethodnih, recimo, sedamnaest godina, kada su slepo sledili ideje njihovog lidera rođenog u Sarajevu, poreklom iz (Mareva Ljut) Popova Polja. Jednom šešeljevac, uvek šešeljevac.
Je li narod sumnjivog razuma u zemljama nastalim raspadom bivše Jugoslavije? I postoji li neko ko je kadar da o tome kompetentno i korektno govori? O tome su mnogi rekli svoj sud, neki odgovaraju, a ima ih i netačnih i uvredljivih. Kako god da je, nešto s nama nije u redu, nismo “u vinkl”. Govore (ne)dela.
Freud, Krleža, Starčević, Pilar, Ćosić…
Psihoanalitičar Sigmund Frojd tvrdio je da su Srbi i Hrvati “dva najsličnija naroda na svetu, govore jezikom koji se razlikuje u pet deka, ali su teško oboleli od kompleksa narcizma malih razlika”. Jedan od književnih velikana balkanskih prostora Miroslav Krleža pisao je da su Srbi i Hrvati – dva komada jedne balege, koju je točak zaprežnih kola balkanske istorije prepolovio.
Između Frojdovog i Krležinog mišljenja smestile su se najrazličitije teorije o hrvatskoj mržnji prema Srbima i obrnuto, koja je eskalirala tek u prošlom veku, iako je, tvrde neki teoretičari, dugo postojala.
Osnivač hrvatske Stranke prava Ante Starčević (zajedno sa Eugenom Kvaternikom), koga Hrvati smatraju ocem domovine, a Srbi mu prišivaju srpsko poreklo, za Srbe je govorio da su “vlaški nakot, nečista rasa, bića niže vrednosti i smeće od naroda jer su legura Cigana i Vlaha”.
Njegov sledbenik dr. Ivo Pilar tvrdio je da su Srbi niža rasa “jer imaju crnu, kovrdžavu kosu i debelu dlaku naspram hrvatske: plave, prave i tanke”. Još da su “zlo Balkana, nomadske vucibatine, malobrojni narod, ali otrovan kao mala zmija, s neukrotivim razbojničkim i pljačkaškim nagonom u sebi”. Njegova dijagnoza tu ne završava i dodaje da “oko 64 (!) odsto Srba ima izrazito tamno lice, mrke su masti i nalik ptici grabljivici…”
Naslednik Pilarovog “učenja” dr. Dominik Mandić zastupao je teoriju da Srbi potiču iz severne Afrike, od crnih Mavara, koji su kao rimski legionari došli na Balkan i pomešali se sa stočarima Vlasima, a u svojim zapisima ih naziva i Mavrovlasima. Dodajmo ovde i Tuđmanovog jastreba dr. Šimu Đodana koji je nakon raspada Jugoslavije govorio da Srbi imaju male mozgove u velikim i trokutastim glavama, naspram izduženih, elegantnih i gospodskih hrvatskih lobanja…
Kakve su te lobanje i šta je sa ostalim “našima”? Slovenci su, srećom, bili na krajnjem severu i kao da su prošli s onom poznatom (srpskom) kvalifikacijom da su “bečki konjušari”, Makedonci tavorili na jugoslovenskom jugu, Crnogorce je Srbija stalno svojatala (i danas!), a Bosanci (čitaj Muslimani / Bošnjaci) su uvek bili u procepu između Hrvatske i Srbije. Za Hrvate su katkad bili “cvijeće”, a za Srbe uvek islamizirani pravoslavci. Nema sumnje da su sve čorbice i juhice ostalima skuv(h)ali Srbi i Hrvati i da su ih navedeni “mali” redovno kusali.
Politička elita i intelektualci pali na ispitu
U jednom intervjuu (Pobjeda, 12. mart 2014, pod naslovom “Evropa je projekat mira važan za Balkan”) istoričarka Latinka Perović kaže da Dobricu Ćosića uzima krajnje ozbiljno. “Jer kad se proseje na rešetu istorije, ljudi u drugoj polovini 20. veka, ostaje on. I mislim da se treba osloboditi opsesije tom ličnošću. On je pesnik našeg istorijskog propadanja. Samo što on svojom interpretacijom to propadanje produbljuje. On je čovek sela i za njega je srpski narod taj seljak koji vodi ratove, živi oko Morave, on obožava narod i u isto vreme ga šiba, prezire. Gledala sam njegove tiraže, 150.000, 80.000, Daleko je sunce imalo je dvadeset izdanja, uporedivo samo sa Hajduk Stankom u Srbiji.
Nema nagrade koju nije dobio, i on izražava nešto što je duboko utemeljeno u tom narodu, seljačkom, koji misli da je njegovo zanimanje bio rat i ratovanje za teritoriju. On ne priznaje Srbina kao građanina, Ćosić je vrlo ozbiljna pojava, uporediva možda sa Solženjicinom u Sovjetskom Savezu.
Uporedila bih ga i sa Pašićem, to su ljudi koji rano imaju fiksiran cilj. U razgovoru za novine pred početak Korena kaže da vidi sagu koju će ispisati: ‘Želim da raščeprkam taj površinski sloj zemlje koji je nad našim mrtvima, da dođem do njih, oživim njihove ideje’ i on to – radi. On je velika i ozbiljna tema, on ima tu svest o sebi, kaže u Piščevim zapisima ‘po mom imenu će se određivati 20. vek’. Treba čitati njegove razgovore sa patrijarhom Pavlom. Ćosić je važna figura i za ruski javni prostor. U mađarskim događajima 1956. godine ruski ambasador šalje tenk da ga izvuče iz tog krvavog haosa, čeka ga avion i pravo iz aviona ide na sednicu Politbiroa da referiše. Kažu mu: ‘Sedi i napiši feljton.'”
Tokom istog razgovora kaže da je sa Dobricom (Ćosićem) i sa Luletom (Antonije Isaković) dugo razgovarala u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU).
“Odnos sa Isakovićem se očuvao zbog jednog detalja. On je zbog potpisivanja Predloga za razmišljanje o hrvatskom književnom jeziku isključen iz CK. Tada je to pogodilo i hrvatske intelektualce i Krleža je imao problem s tim. Na užem tom telu CK se raspravljalo, traženo izjašnjenje. Rekla sam: ‘Čekajte ljudi, čovek je sankcionisan, što ćemo sad da ga ponižavamo. Proveli ste rat s njim…’ Nikad to Isakoviću nisam rekla, ali neko mu je preneo. Znao je i o tome nismo govorili, ali često smo se viđali, razgovarali smo o knjigama, vrlo mnogo o politici osamdesetih godina. Bio je važan punkt tih previranja u Srbiji, tada potpredsednik SANU. Znao je za moju rezervu prema antibirokratskoj revoluciji, podizanju tog novog vođe i jednom me je pozvao. Bio je to naš poslednji razgovor. Rekla sam mu: ‘Pa, Lule, Vi hoćete rat!’ Na to je on onako šeretski rekao: ‘Pa, neće biti u Srbiji rat.’ Kaže: ‘Poginuće osamdesetak hiljada ljudi.’ Zaprepašćena pitam: ‘Čekajte, čijih glava, ko će to da pogine?’ Kažem: ‘Lule, stvarno mi se čini da prestaju razlozi za razgovor.'”
Još malo o Ćosiću. Latinka Perović kaže da je laž (kod nas!) podignuta na nivo nacionalnog principa. “Žao mi je, često citiram Ćosića, koji kaže: “Lažemo maštovito, lažemo imaginarno, imamo veliku istorijsku kondiciju za laž.” Znate šta, laž je obrnuta slika o realnom svetu i ako idete za tom imaginarnom slikom, morate negde glavom da udarite.
Pojam intelektualac i šta ga čini nikad nije dovoljno objašnjen, a ovi što se tako nazivaju, inteligencija uopšte, veoma su sumnjiva (kvarljiva) roba. Ovdašnji je daleko od pojašnjenja dr. Đure Šušnjića koji kaže da je intelektualac svaki čovek koji živi duhovnim životom, vođen interesom da svet upozna i osmisli, a ne da njime vlada ili da ga koristi za druge potrebe. Neka ga neko pronađe među čankolizima i prišipetljama!
Profesor beogradskog Pravnog fakulteta Jovica Trkulja na jednom skupu u Kikindi (Intelektualci u tranziciji) ukazao je na fenomen ostrakizma intelektualaca koji je duboko ukorenjen u srpskoj tradiciji. Na njega se, kako kaže Trkulja, nakalemio boljševički antiintelektualizam koji je formirao armiju politikantsko-lakejske inteligencije spremne da svakoj političkoj odluci “pribavi stručni legitimitet”.
Različiti slojevi srpske nazovi elite ulazili su u politiku i od filozofa, naučnika, umetnika i stvaralaca začas prelazili u huškače, profitere, politikante, rutinere… i tako kompromitovali i arčili inače skromni kredibilitet srpske inteligencije. Da bi se ova pojava, za koju puk ima razumljiviji i precizniji izraz, opravdala, najčešće se kaže da su testovi jaki i da dugo traju, i da je najčešće odlučivao zov praznih stomaka.
Ipak, nepoverenje Srba prema svojim umnim ljudima nije nova pojava. U autorskom tekstu povodom Zakona o univerzitetu (Naša Borba, 14. 06.1997) dr. Jovica Trkulja podseća na (uvek) aktuelne reči Vuka Stefanovića Karadžića iz 1832. godine. “Budući da je Miloje Đak, koji je početkom 1825. s nahijom smederevskom bio ustao na Miloša, znao pomalo čitati i pisati; za to se onda u dvoru Miloševu govorilo (a može biti i sad da se misli) da škole ne trebaju nikako, jer učeni ljudi bune podižu protiv svoga praviteljstva. Milosav Lapovac, pak, predlagao je javno u to vreme da se pobiju svi koji znadu čitati i pisati.”
Pljuvanje narodu u lice
Najnovije srpsko pačanje u Crnoj Gori desilo se tokom nedavnih parlamentarnih izbora i sada se slobodno može kazati da su gosti rđavih namera stigli iz susedne države, Srbije. I dok su građani iščekivali da neko od državnih činovnika prozbori nešto o upadu srpske bagre u nekad bratsku Crnu Goru, oglasio se Ivica Dačić. On je požurio da na RTV Vojvodina kaže da Srbija “nema veze sa slučajem hapšenja državljana Srbije…” i da je u interesu države da se ta situacija reši. Nekadašnja pudlica Slobodana Miloševića “otkrio” je da su upadače uhitili Crnogorci. Bravo, majstore! Zatim kaže: “Mi ćemo se baviti zaštitom interesa naših građana u inostranstvu. Država Srbija nema nikakve veze sa svim tim…”
Tu sam te čekao: Vi ćete da sa “bavite” zaštitom interesa “vaših” građana u inostranstvu. Zar to nije zadaća njihove države. Dačić i njegova vlada bi ih verovatno štitila onako kako je njegov politički otac Sloba (od)branio one u Kninu, Gospiću, Hercegovini, Slavoniji, Bosanskoj Krajini…
Reče i da se Srbija u skladu s diplomatskom praksom obratila institucijama u Crnoj Gori i da ne zna u kakvom je statusu Dikić danas i da li se njegovo kretanje prati. Bivši prvi srpski policajac koji bi mogao nešto da pojasni i o famoznom “koferčetu” (i paricama koje su isparile nakon ubistva Radovana Stojičića Badže). Ne zna u kakvom je statusu Dikić danas i poslednja informacija mu govori da je teško bolestan. Devedeset odsto televizijskih zatupljenika u sve je poverovalo. Taman!
Jedan dnevni list čak je upriličio anketu kako bi čitaoci odlučili šta je to bilo u Crnoj Gori. Tu su i “vešto” (nekorektna) sročena pitanja, s naslovom: Da li je Milo Đukanović inscenirao navodnu terorističku grupu iz Srbije kako bi sebi dao “vetar u leđa” na izborima?
Slede tri upita radi razrade – Jeste, to je očigledno (1), Nije, oni su zaista išli tamo da ga ruše (2) i Još nije jasno šta se tu dogodilo (3). Pre nekoliko dana građani su se izjasnili otprilike onako kako je redakcija zamislila konačan rezultat nakon sedam dana: 78 odsto veruje da jeste, 12 odsto da nije i svaki deseti kaže da mu nije jasno…
Potom nastupa glavni kuvar. Kada je reč o dešavanjima u Crnoj Gori, veli On, popravljajući naočale na desnoj strani, bezbednosni organi u Srbiji došli su do dokaza da su, između ostalog i na teritoriji Srbije, pripremane različite nelegalne aktivnosti za Crnu Goru. Evidentirane su takve aktivnosti, kao i njihovi počinioci. Zatim je prešao na sejanje magle, o vršljanju (da li pored ruskih koje su pozvali on i lampek-efendija Tomislav Nikolić) inostranih obaveštajnih službi. Kad popravi naočare, obeća da će u narednom periodu Srbija, bez obzira na cenu koju “ću ja (sic! – op. a.) lično da platim, procesuirati sve one ljude iz Srbije koji misle da im je dozvoljeno da daju podatke stranim ambasadama. A ima ih i besan sam na njih…”
Zatim Gospodar AV kaže da su, često zapitkujući saradnike da li sme da nešto priopći, došli do saznanja da su određena lica pratila kretanje zvaničnika Crne Gore, obaveštavala druge ljude o tome, da su imali uputstva prema kojima je trebalo da postupe. Za sve ovo imamo dokaze, čak i pare…
Ovaj trećerazredni glumac neprestano je pred nacijom nameštao poze, pravio aluzije na neke tamo službe koje vršljaju po njegovoj zemlji. Loš glumac nije rekao iz koje su zemlje, samo da ih ima i sa Istoka i sa Zapada i da su im zemlje velike. Moguće da su sa Jamajke, iz Luksemburga, Kipra, ili Andore i San Marina, Omana…
Pitali su ga (novinarske krpe) je li njegova Srbija imala probleme zbog pomoći Siriji. Pojedini se raspituju sa strane u vezi sa tim, ali, da njega ne smeju ništa da pitaju. “Raspituju se nešto, nemam pojma šta hoće. Strašan smo zločin počinili što smo poslali ćebad, lekove, brašno i šećer, a divno je što nam uzimate operativne obrade UKP (Uprave kriminalističke policije – op. a.) i ne umete da kažete izvini! Prekinite, bre, sa licemerjem, ma koliko da ste veliki”, podviknuo (im) je Vučić.
Ni reči o mogućem sadejstvu sa šefom crnogorskih socijalista, ko je poslao, potom i izdao (namestio hapšenje) Dikića i probisveta. I ovo: “Nemamo nikakve podatke o tome. Ministar policije Srbije me je obavestio. Čudan mi je dan na koji se to dešava i to je sve što ću o tome da kažem. Za sve ostalo bolje da se ugrizem za jezik tri puta i da prećutim”, bila je prva reakcija AV. Ako je ovo manir dostojan jednom premijeru i ako je neko kadar da me u to ubedi onda – aferim!
Desetak dana posle događaj je gotovo zaboravljen. Neka političari ne brinu. Oni imaju televiziju, a narod njihove njuške. Nek’ seire i uživaju.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera