Decenija tumaranja u mraku

Piše: Marko Matić

Desetu godišnjicu od ubistva svog prvog demokratskog premijera Srbija dočekuje u atmosferi potpuno izmenjenih uloga na domaćoj političkoj sceni.

Da je neko samo dan pre atentata na Zorana Đinđića kojim slučajem pomislio da će za jednu deceniju Vlada kojom rukovode Ivica Dačić i Aleksandar Vučić, najbolji đaci Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, predvoditi Srbiju na putu evrointegracija, verovatno bi pomislio da je reč samo o ružnom snu.

I mada se sa današnje vremenske distance čini da je zakon istorijske nužnosti na Đinđićev politički put ipak priveo čak i njegove najveće protivnike, svi su saglasni da je 12. mart 2003. godine bio dan koji je iz korena promenio sudbinu Srbije.

Reforme koje su počele nakon obaranja Miloševićevog režima od samog početka bile su ometane od gusto ispletene mreže koje su povezivale političke strukture, tajne službe i organizovani kriminal.

Utjecaj podzemlja na državu

U tom galimatijasu nasleđenih odnosa i opterećujućeg uticaja parapolitičkog podzemlja na krhke državne institucije, Đinđić je, zahvaljujući svom neponovljivom talentu za vešto manevarisanje u izuzetno suženom prostoru, stvari ipak pomerao napred, da bi u jednom trenutku ozbiljno zapretio preživelim ostacima Miloševićevog mračnog doba.

Onog trenutka kada su ti otuđeni centri moći postali svesni da se obruč oko njihovih pozicija zatvara, iskoristili su sve postojeće sistemske slabosti duboko korumpiranih institucija, kako bi fizičkom likvidacijom lokomotive promena pokušali trajno da ih zaustave.

Metak koji je ugasio život prvog demokratskog premijera Srbije ubio je mnogo više od samog Zorana Đinđića. Iza tog tragičnog pucnja nastala je mučna tišina, koju su ubrzo ispunili bojni pokliči onih koji su predstavljali suprotnost svemu onome što bi se moglo nazvati Đinđićevom Srbijom.

Iako se u prvim danima nakon atentata činilo da su njegovi saborci dobili iznenadnu snagu neophodnu za razvrgavanje složenih kriminalnih mreža koje su decenijama unazad pletene u trouglu politike, tajnih službi i srbijanskog podzemlja, odnos snaga realno je bio sasvim drugačiji.

Izostanak istrage o političkoj pozadini atentata utoliko je manje čudno ukoliko se u vidu ima stanje u srbijanskom društvu koje je prethodilo atentatu, a koje se nije bitnije izmenilo ni nakon njega.

Ključni problem je predstavljala u to vreme nedovoljno poznata činjenica da su snage podzemlja već imale snažan uticaj unutar samih državnih institucija. Tako je akcija pronalaženja i hapšenja Đinđićevih ubica bila uspešno amortizovana, uprkos javno demonstriranoj političkoj odlučnosti najbližih Đinđićevih saradnika koji su nakon njegove smrti preuzeli upravljanje državom.

U takvim okolnostima brzo su počele da se pokazuju slabosti državnih institucija, ali i društva u celini, što je za nepunih godinu dana kulminiralo dolaskom Vojislava Koštunice na mesto premijera i to kao suštinske suprotnosti svega onoga što je u političkom smislu predstavljao Zoran Đinđić.

Horizonti budućnosti Srbije naglo su se zamračili, a u srbijansku politiku su pokuljale prikrivene mračne sile iz političkog podzemlja. Bilo je potrebno da protekne nekoliko godina pre nego što će se prvi put ponovo okupiti i politički artikulisati desetkovani ostaci onih koje je nekada predvodio ubijeni premijer.

Pa ipak, uprkos ponovnoj političkoj artikulaciji Đinđićevih ideja, biće potrebno da srbijansko društvo proživi čitavu deceniju tumarajući u mraku kako bi se, u krilu njegovih zakletih protivnika, ponovo ustoličila vizija u koju je pucano 12. marta 2003. godine.

Odnos srbijanskog društva prema Đinđićevom nasleđu danas se može meriti na dva različita nivoa. Jedan se odnosi na rezultate istrage i domete suđenja optuženima za atentat i njegovu političku pozadinu, dok bi se drugi ticao sudbine onih političkih ideja koje je ubijeni premijer energično zastupao.

Iako su pravdi relativno brzo privedeni neposredni izvršioci i organizatori atentata, bez sudskog epiloga ostala je njegova politička pozadina. Usled brojnih unutrašnjih slabosti i spoljnih pritisaka, policijska akcija “Sablja”, koja je usledila neposredno nakon ubistva i uvođenja vanrednog stanja u zemlji, nije dosegla do političkih nalogodavaca atentata.

Po okončanju te akcije, dolaskom na vlast onih koji bi se u istrazi političkih inspiratora ubistva mogli naći među prvoosumnjičenima, preduslova za istragu političke pozadine atentata više nije ni bilo.

Kako je vreme odmicalo sve je manje bilo izgleda da će do istrage uopšte i doći, tim pre što ni akcijeTtužilaštva nisu otišle dalje od ispraznih medijskih najava o pokretanju istrage.

Bez velikih društvenih promjena

Ako se, međutim, u vidu ima jedna šira slika stanja stvari u institucijama Srbije u periodu nakon Đinđićevog ubistva, jasno je da bi bilo kakav ozbiljniji prodor u istrazi o političkoj pozadini atentata ugrozio društveno dominantne veze kriminala, politike i bezbednosnih struktura koje su premrežile društvenu scenu Srbije.

Izostanak istrage o političkoj pozadini atentata utoliko je manje čudno ukoliko se u vidu ima stanje u srbijanskom društvu koje je prethodilo atentatu, a koje se bitnije nije izmenilo ni nakon njega.

Neobjašnjivi posthumni skok Đinđićeve popularnosti i privrženosti građana Srbije njegovim idejama bili su više posledica privremene mobilizacije i zbijanja redova proevropskog dela javnosti.

Bilo je potrebno da protekne punih deset godina političkih lutanja i sudaranja sa realnošću, kako bi se srbijanska politika napokon kanalisala i vratila na jedini mogući, Đinđićev politički put.

Kada je sa strašnim šokom primio vest o ubistvu premijera, proevropski deo javnosti Srbije postao je svestan nadolazeće opasnosti, što je na neko vreme u drugi plan potisnulo sve razlike koje su do tada razjedale jedinstvo tog dela političkog spektra.

Kada su razjedinjeni zagovornici evropskih ideja nakon atentata napokon shvatili kakav se preobražaj dogodio, bilo je suviše kasno. Uloge su se jako brzo izmenile, a većinska Srbija, koja Đinđića nikada nije prihvatila niti je bila sposobna da ga razume, preuzela je inicijativu i za samo godinu dana ostvarila apsolutnu prevlast.

Paralelno sa obračunom sa njegovim političkim naslednicima tekao je proces sistematskih pokušaja kriminalizacije samog Đinđića i relativizacije značaja njegovog ubistva.

U takvoj atmosferi, njegovo političko nasleđe postalo je predmet negovanja tek jednog marginalnog dela javnosti, dok su glavni društveni tokovi otišli u potpuno suprotnom smeru.

Bilo je potrebno da protekne punih deset godina političkih lutanja i sudaranja sa realnošću kako bi se srbijanska politika napokon kanalisala i vratila na jedini mogući, Đinđićev politički put.

Ironija sudbine je htela da u nedostatku snage i odlučnosti njegovih političkih naslednika ključni realizatori Đinđićevih ideja budu upravo njegovi najveći politički protivnici.

Kao posledica tektonskih pomeranja u dubljim slojevima srbijanske politike, iz političkog pejzaža je nestao jaz koji je Srbiju delio pre i posle 5. oktobra 2000. godine, tako da je danas postalo diskutabilno ko je ključni unutrašnji subjekt procesa evrointegracija – oni akteri koji su ih oduvek zagovarali ili oni koji jedini imaju kapacitet da ih i realizuju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera