Zašto Apple prelazi na korištenje svojih čipova

Apple je jedna od retkih tehnoloških kompanija koja kontroliše kompletan ekosistem svojih proizvoda, i hardversku stranu – računare, smartfone i tablete, kao i softversku – operativne sisteme i aplikacije za njih.

Drugi veliki tehnološki igrači, kao što su Google i Microsoft, svoj softver moraju prilagoditi hiljadama različitih uređaja. Sam Microsoft proizvodi Windows 2-u-1 tablet računare Surface i Surface Pro, ali i desetine drugih proizvođača takođe koriste njihov operativni sistem na različitim uređajima. Slično je i sa Googleom – iako je Android najpopularniji operativni sistem za smartfone, postoji desetak različitih verzija ovog OS-a za koje treba prilagoditi aplikacije, a veliki proizvođači poput One Plus, Huaweia i Oppoa imaju i svoje operativne sisteme koji su bazirani na Androidu, ali imaju i neke razlike.

Treba dodati i nekoliko generacija Watch OS operativnog sistema za pametne satove, te Android Auto OS namenjen automobilima.

Da li je bitniji profit ili zadovoljni korisnik

Apple je još osamdesetih godina imao poslovnu filozofiju “zatvorenog kruga” (eng. walled garden). Jedan od osnivača i CEO kompanije Steve Jobs je tvrdio da “korisnik može imati kvalitetno računarsko iskustvo samo ako kompanija kontroliše i hardver i softver”. Kompanija je u to vreme bila jedan od najvećih inovatora – prvi masovno proizvođeni kompjuterski miš, kao i vizuelni operativni sistem sa “ikonama” su bili na Apple računaru.

Takođe, od samog početka i prvih dana Macintosh računara, akcenat je bio na multimedijalnom iskustvu – programima za crtanje, obradu teksta i slika, te zvuka – Apple računari su takođe prvi na tržištu stizali sa ugrađenim CD ROM uređajem. Sredinom devedesetih, Apple računar je bio praktično jedini izbor u muzičkim studijima ili za montažu videa.

Iako su i kućni računari Amiga i Atari takođe imali multimedijalne mogućnosti (legendarni Amiga Video Toaster, masovno korišćen na ovim prostorima), spori procesori i manjak memorije su sprečavali njihovo korišćenje u “ozbiljnim” aplikacijama. Jedina alternativa Appleu su bile Silicon Graphics radne stanice, sa impresivnim 3D i video mogućnostima, ali i sa tadašnjim cenama od nekoliko desetina, pa i preko stotinu hiljada dolara.

Prvi ‘Mac’ predstavljen još 1984. godine

Steve Jobs je u januaru 1984. godine predstavio prvi Macintosh računar. Dizajniran da sadrži kompletan računar u kućištu monitora, Macintosh je bio prva prava računarska revolucija “za masovno tržište”, a prva generacija je prodata u roku od nekoliko meseci. Tadašnji kućni računari sa iole pristupačnom cenom su bili ili neki od Commodore računara, ili pak IBM PC kompatibilni računari, često sa monohromatskim monitorima – i bez mogućnosti za zvuk.

U Evropi je bio popularan britanski ZX Spectrum – relativno jeftin i pristupačan, ali sa veoma ograničenim mogućnostima. Macintosh je tako izgledao kao računar iz budućnosti – ugrađeni floppy disk za skladištenje podataka, kompjuterski miš i operativni sistem koji je radio “na klik”. Operativni sistem prvobitno nazvan MSS (Macintosh System Software), a kasnije Mac OS, imao je podršku “iz kutije” za grafiku, razne fontove slova, te multitasking – pokretanje više aplikacija u isto vreme.

Ipak, računar je pokretao procesor Motorola 68040, koji i u to vreme nije bio posebno brz, ali je Apple imao “dobar dogovor” za njihovu masovnu nabavku. Ovaj procesor je imao ugrađene FPU i MMU koprocesore, za kontrolu matematičkih funkcija i memorije, nešto što nije bilo prisutno na PC računarima, ili su bile neophodne posebne nadogradnje sistema.

Računarske revolucije

Apple će početkom devedesetih početi da koristi novorazvijene procesore upravo iz IBM-a. Nazvani PowerPC, ovi čipovi su bili zasnovani na RISC dizajnu. Grupacija AIM (Apple, IBM, Motorola) koja je inicijalno stajala iza ovog projekta kasnije će se raspasti, a IBM će preuzeti razvoj i proizvodnju do sredine 2000-ih, uz Apple koji je bio najveći kupac. Poslednje generacije PowerPC procesora, korišćene u G4 i G5 generacijama Apple Mac računara su bile izuzetno napredne i brze, ali i veoma veliki potrošači energije, što je dalje zahtevalo i kompleksan dizajn samog računara.

Steve Jobs će još jednom najaviti računarsku revoluciju – u junu 2005. godine objavio je da će Apple preći na korišćenje procesora iz kompanije Intel. Ovo je značilo da će Mac računari biti kompatibilni sa x86 računarima, te da će moći da pokreću i Windows operativni sistem. Zapravo, uz korišćenje malog softverskog alata, nazvanog Boot Camp, mnogi korisnici su na istom računaru mogli da pokreću i Windows i Mac OS. Ključni razlog je bio nešto što se naziva PPW (performanse per watt). Intel čipovi su koristili daleko manje električne energije, bili su jeftiniji kada bi se naručivali u velikim količinama, te su mogli da pokreću daleko više različitog softvera, nego Mac računari sa PowerPC čipovima, koji su pak zahtevali posebno pisane programe i aplikacije. Štaviše, neke generacije kasnijih Mac Pro računara su koristile i Intel Xeon liniju procesora, izuzetno naprednih mogućnosti, prvobitno namenjenih serverima.

Apple će se vratiti planovima za svoj sopstveni procesor krajem 2014. i početkom 2015. godine. Tadašnja Intelova serija procesora nazvana ‘Sky Lake’ je imala velikih problema sa kontrolom kvaliteta, što je tada uticalo i na druge proizvođače računara. ‘Sky Lake’ je imao i probleme sa samim dizajnom jezgara (core design). Intel je takođe pokušavao da pređe na 10-nanometarsku proizvodnju procesora, koja je trebalo da omogući daleko manju  potrošnju energije, što je opet od ključne važnosti za mobilne uređaje poput laptopova.

Prelazak na 10-nanometarsku proizvodnju će se dodatno odužiti – još nekih tri do četiri godina, te je Apple tada odlučio da definitivno pređe na sopstveni procesor. Kao i u slučaju iPhone smartfona, koji od samog početka koristi procesor razvijen u samom Appleu, korišćenje ‘Apple Silicon’ procesora u računarima je omogućilo jednostavniji dizajn celog računara, bolju softversku integraciju, te lakšu komunikaciju sa komponentama trećih proizvođača – grafičkim i zvučnim karticama, te raznim SSD i NVMe diskovima za skladištenje podataka.

Čest izbor korisnika i kod nas

IT stručnjak Dejan Tomić kaže da su Apple računari, zbog svoje pouzdanosti, čest izbor korisnika i u regionu.

“Ranije je bila ta velika razlika u ceni između MacBook laptopova i onih drugih proizvođača. Danas su cene dosta slične, naročito za laptopove sa ‘high spec’ konfiguracijom, pa se veliki broj korisnika odlučuje za Mac”, objašnjava Tomić.

Takođe, dodaje, veliki broj profesionalaca, pre svega u svetu obrade videa i zvuka, arhitekture i CAD industrijskog dizajna smatra nabavku Mac laptopa kao ulaganje u “osnovno sredstvo”, koje se vremenom otplati.

“Praktično svi Mac računari – iMac i MacMini na desktopu, te MacBook i MacBook Pro laptop računari se u proseku koriste dosta duže nego njihovi Windows pandani, a gotovo uvek i bolje ‘drže cenu’ na tržištu polovnih uređaja, upravo zbog svoje reputacije ‘profesionalne mašine'”, napominje Tomić.

Brže od najbržeg

Nova generacija Apple dizajniranih procesora nosi ime M1. Ova nova generacija čipova koja se koristi u aktuelnim iMac, MacMini i MacBook računarima, te iPad Pro tabletu. M1 procesor je, za razliku od dosadašnjih iz Intela, baziran na ARM arhitekturi, i predstavlja kompletno rešenje (sistem na jednom čipu, SoC). To znači da su sam glavni procesor, razni kontroleri kao i grafički procesor sadržani u jednom fizičkom čipu. M1 se proizvodi u pogonima najvećeg svetskog proizvođača čipova TSMC (Taiwan Semiconductor).

M1 troši i daleko manje energije – samo 39 vati pod punim opterećenjem, u poređenju sa 122 vati na prethodno korišćenoj generaciji Intel i7 procesora sa šest jezgara. Performanse izmerene aplikacijama koje su standard u ovoj oblasti, Geekbench i Cinebench, pokazuju da M1 procesori imaju od 15-ak, pa sve do 40 odsto bolje rezultate u odnosu na konkurenciju. Iako ovo pre svega zavisi od aplikacije i softvera koji se koristi, M1 se pokazao kao značajno brži kada je obrada videa visoke rezolucije u pitanju – naročito 4K i 8K fajlova.

Prelazak na novi procesor i ARM arhitekturu ima i svoje (zasad) negativne strane. Popularne aplikacije trećih proizvođača rade kroz “softver za prevođenje” nazvan Rosetta. On prevodi instrukcije namenjene Intel (x86) čipovima u instrukcije koje M1 može da “razume”. Sa druge strane, sve veći broj softverskih kompanija planira, ili su već predstavile, svoj softver koji radi direktno sa M1 čipovima (native support). Apple je takođe upravo predstavio i unapređene verzije nazvane M1 Pro, koje donose još bolje performanse i veće brzine, čak i u odnosu na sam M1 procesor.