Kineski korisnici – san američkih kompanija

Facebook je pre mesec dana dobio novu ‘krovnu’ kompaniju pod imenom Meta, a ona će obuhvatati i druge mreže, poput Instagrama i WhatsAppa. Ipak, i za kompaniju Meta će ulazak na kinesko tržište biti – neostvareni san. Iako je globalno prisutna društvena mreža, sa više od 2,5 milijarde mesečnih korisnika i preko četiri milijardi naloga, Facebook praktično nema nikakvo prisustvo u Narodnoj Republici Kini, a broj korisnika nije veći od desetak hiljada.

Naravno, u sličnom ili istom položaju su i drugi američki tehnološki giganti, poput Googlea, Applea, Qualcomma i drugih. Kina je još od ranih devedesetih, uporedo sa svojom politikom “jedna zemlja, dva sistema”, te otvaranju za strani kapital, želela monopol u određenim industrijama, ponajviše tehnologiji, komunikacijama i vojnoj industriji. To u praksi znači da bilo koja strana kompanija iz ovih sektora mora imati barem jednu domaću kompaniju sa kojom će se udružiti (joint venture). Tako nije moguće da bilo koja strana kompanija otvori u potpunosti svoju fabriku, već je potrebno da ima “ćerku firmu”, obično sa već etabliranim kineskim kompanijama.

Nemački gigant u svetu automobila, Volkswagen, tako već više od dve decenije posluje u Kini u saradnji sa domaćim proizvođačima FAW i SAIC, a nedavno je obelodanio da želi da uđe u partnerstvo i sa kompanijom JAC, pre svega za proizvodnju električnih automobila.

Internet zid

Kina je još sredinom devedesetih uvela i “Internet zid”, poznatiji i kao “Great Firewall”. On je kombinacija zakona, tehnologija i svakodnevnog monitoringa i nadzora komunikacija na internetu. Kineske teritorije Hong Kong i Macao, za sada, nisu obuhvaćene tim “zidom” ali će, donošenjem novih zakona, to biti od 2024. godine. Da bi ovo sprovele u delo, kineske vlasti su razvile čitav niz novih tehnologija. Jedna od njih, koja se i najviše koristi, zove se “aktivno filtriranje”. U praksi, bilo kakav internet saobraćaj koji dolazi sa zapadnih mreža i sajtova, poput Facebooka, Instagrama, WhatsAppa, Googlea, ali i zvaničnih prezentacija Bele kuće, Evropske unije, pa čak i YouTubea, automatski se stopira, što stručnjaci nazivaju “digitalnom crnom rupom” (DBC, digital black hole).

Drugi metod je “DNS redirect”, gde se upiti prema zapadnim sajtovima “vraćaju nazad”, obično na poznate kineske sajtove. Treći metod je i najčešći, tzv. MiM (man in the middle) ili “čovek u sredini”. Naime, na desetine hiljada “internet cenzora”, zvanično zaposlenih u brojnim državnim agencijama, aktivno prate komunikacije kineskih građana, kao i saobraćaj koji šalju putem interneta. Kineski Zakon o nacionalnoj sigurnosti i komunikacijama je jedan od najkompleksnijih u svetu, i daje razne ovlasti državi za praćenje svih vrsta sadržaja. Zanimljivo, uz ovaj zakon često se citira i američki zakon, nazvan “Patriot Act”, koji je omogućio slične programe praćenja komunikacija korisnika unutar SAD (PRISM i XKeyscore).

Kineske vlasti su zvanično zabranile usluge Facebooka, Twittera i Googlea u julu 2009. godine. Iako je ova zabrana sigurno planirana barem godinu i po dana pre toga, kao zvanični razlog je poslužio protest farmera u oblasti Xinjiang, koji se ubrzo proširio i na gradove u celoj provinciji. Kineske vlasti su ubrzo optužile ove mreže za “neprijateljsko delovanje”, te zatražile da obrišu sve objave kineskih korisnika. Kako se to nije dogodilo, usledila je zabrana.

Zapravo, to je bilo i stvaranje povoljnog terena na tržištu za domaće kompanije. U nekoliko narednih godina, domaće kompanije i mreže poput Ali Baba, JD, Baidu, Sina Weibo i WeChat su dobile prvo na desetine, a kasnije i stotine miliona korisnika. Uz druge veoma popularne domaće aplikacije, poput Douyin i Pin Duo Duo, ove kompanije čine okosnicu kineske tehnološke industrije i inovacija. Ne treba zaboraviti ni Huawei, ZTE, Xiaomi i mnoge druge krupne globalne igrače u sektoru smartfona, telekomunikacione opreme i kućnih audio video uređaja. Byte Dance, baziran u Hong Kongu, vlasnik je globalno popularne aplikacije TikTok, koja sve više postaje rival samom Facebooku. TikTok naročito privlači mlađe korisnike, ima preko milijardu registrovanih, te više od 800 miliona dnevnih korisnika, a veoma je popularan i na ovim prostorima.

Dobre strane saradnje

IT stručnjak Dejan Tomić kaže da saradnja sa kineskim kompanijama ima i svoje dobre strane.

“Često naručujem sa Ali Expressa, najveće kineske online prodavnice. Sve pošiljke veoma uredno stižu, i relativno brzo, imajući u vidu da putuju iz udaljenih skladišta”, navodi Tomić.

Kineske tehnološke kompanije imaju značajno prisustvo i u našem regionu, dodaje, naročito Huawei i Xiaomi. Njegovi prijatelji, kako kaže, “često biraju Xiaomi uređaje, jer nude odličan odnos uloženo-dobijeno, naročito za ove prostore, gde je kupovna moć ljudi prilično ograničena”.

Prema njegovim rečima, “ne treba zaboraviti ni DJI, koji je praktično jedina ozbiljna globalna kompanija koja proizvodi dronove i slične letelice, a u poslednje vreme i razne vrste vrhunskih kamera”.

“Kina preko svog tehnološkog sektora širi i svoju ‘meku moć’, a svedoci smo da ulažu i u sektor građevine i putne infrastrukture u regionu, najviše preko povoljnih državnih kredita. Naravno, to nailazi na brojne osude iz Brisela i Evropske unije, imajući u vidu da sve zemlje regiona, barem deklarativno, žele da postanu njene članice. Sa druge strane, zvanična statistika EU kaže da je Kina treći najveći ekonomski partner Unije po izvozu, i na prvom mestu kada je uvoz u pitanju”, objašnjava Tomić.

Digitalni trgovinski bum

Izvoz tehnologije i proizvoda iz Kine – pre svega smartfona, računara, displeja, kamera i razne prateće opreme – bio je značajno umanjen i otežan u poslednjih godinu i po dana, pre svega zbog pandemije, ali i nedostatka sirovina i komponenti.

Sada se globalni tehnološki giganti prvi put suočavaju sa ogromnom potražnjom, ali i nedostatkom kako gotovih proizvoda, tako i kapaciteta za njihovu proizvodnju. Ovome je i doprineo i veliki uspon “online video ekonomije” u Kini. Naime od 2018. godine u Kini, kao i širom Azije, sve su popularniji “live commerce” kanali na internetu i unutar brojnih aplikacija, u kojima se prodaje sve “od igle do lokomotive”, a najviše odeća, obuća, šminka i igračke.

Neki od “online prodavaca” i prezentera su postali i prave zvezde, sa milionima pratilaca, a proizvodi koje oni nude uglavnom se rasprodaju za nekoliko dana, često i za samo nekoliko sati. “Live commerce” se takođe širi i na Indiju, Japan i Južnu Koreju, a procenjuje se da će ovo tržište, samo u Aziji, imati obrt od 870 milijardi dolara do 2025. godine. Zbog toga gotovo svi proizvođači u Kini, Tajvanu, Vijetnamu i drugim zemljama regiona dugoročno planiraju da kao prioritet imaju domaća i lokalna tržišta, a tek onda SAD i EU. Ekonomisti smatraju da će već u 2022. godini cena morskog i avio transporta iz Kine prema SAD-u i Evropi porasti za 37 odsto, a u narednih nekoliko godina i za čitavih 50 odsto.