Navršava se godinu dana od tragične smrti učenika i čuvara u Oglednoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u srcu Beograda, na Vračaru. Navršava se godinu dana od smrti mladih ljudi u Malom Orašju i Duboni. Uskoro će i polugodišnjice i godišnjice od smrti dece koju su u Novom Sadu, Vršcu, Boru… ubili njihovi roditelji, koji su pod „budnim okom“ socijalnih službi provodili vreme sa svojim mališanima.
Mi smo kao nacija zavijeni u crno.
U jednoj od političkih kampanja govorilo se kako Srbija ne sme da stane, a 3. maja 2023. godine Srbija je morala da stane, zaustavi sve, zaustavi i dah dok se nešto ne promeni.
Društvo koje se naizgled uznemiri i pokaže empatiju, a potom orkestrirano napadne roditelje koji su izgubili sinove i kćeri nije zdravo.
Sve je trebalo da nam postane jasno kada su dečaci pretukli čuvenog Rašu Popova ili kada su učenici ponižavali nastavnicu i snimali. Kada su ličnosti koje pripadaju mulju ovog društva dobile epitet zvezde bio je znak za uzbunu, kao i podsmeh usmeren ka umetnicima, naučnicima, profesorima, posebno ako je reč o ženama na tim pozicijama. Sve je trebalo da nam postane jasno kada se integritetom trguje, ali nije.
Nisu samo ubijena djeca…
Bila sam u krugu Kliničkog centra i prolazila sam Tiršovom ulicom kada se sirene hitne pomoći procepile dan. Instinktivno sam jače stegla ručku kolica u kojima sam gurala bebu staru tek nekoliko meseci. Kola za kolima su pristizala, a onda i privatni automobili. Jedan otac je iz automobila izneo svoje ranjeno dete. Pomislila sam da se obrušio krov u školi. Vazduh je najedared težio tonu, čim sam u blizini svoje ulice ugledala masu policajaca. Za nekoliko minuta sam imala informacije, uostalom kao i svi.
Nakon strašne vesti da su ubijena deca i čuvar škole u Beogradu, naredno jutro sledila je nova vest o masovnom ubistvu u Malom Orašju i Duboni, nedaleko Mladenovca.
Pre nego što se osvrnem na odgovor javnosti, usudiću se da kažem da u trenu u kojem su ugašeni ovi životi nestali su čitavi gradovi, nestala je nacija. Zamislite njihova putovanja, nagrade, priznanja, slavlja, školovanje, njihove momke i devojke, pa supružnike. Zamislite njihovu decu i unuke. Zamislite to bujno rodoslovno grananje u budućnost koje je prekinuto. Zamislite šta sve znate danas dok dišete u godinama koje ste dočekali, a oni nisu mogli. I nije samo reč o potomcima zauvek zatrtim, već svim zbrojenim uspesima, sreći, nadanju, ljubavi, ciljevima, usponima i padovima koji čine jedan život. A on je beskrajno dobar u svojoj punoći koja im je oduzeta i toj deci i svima koji su ih poznavali i voleli.
Da se nikada nikome ne dogodi, rekli su mnogi. Slažem se, ali šta se tačno uradilo tim povodom?
Ništa, a delovalo je da hoće.
Politika ne bira ni mjesto, ni vrijeme za nadmetanje
Spontanim okupljanjem ispred škole i paljenjem sveća, potom mirnim šetnjama kroz Beograd gde su svi bili u bolu zajedno, odavala se počast preminulima. Snaga te reke ljudi koja je u tišini hodala jedne je uplašila, a druge podstakla. Ubrzo je naroda bilo sve više sa zahtevima da se vrhovne instance osveste, rade svoj posao, da se zaustavi nasilje koje je preplavilo medije i prelilo se na ulicu. Jedne je masa zabrinula, drugi su poželeli da iskoriste momenat. Time su obeshrabrili ljude. Jasno je: reč je o političkoj eliti pozicije i opozicije koji ne biraju ni vreme, ni mesto za nadmetanje. Prepucavanje, javne prozivke i spinovi doprineli su brzom rasulu. Na ta mlada bića zbog kojih je sve krenulo, zaboravilo se.
Sankcionisanje negativnih pojava je od važnosti za svako civilizovano društvo koje neguje zdrav javni prostor. Resorni ministar jeste dao ostavku, ali dugo se čekalo na to. Potrajalo je i dok su se političari i javne ličnosti premišljali treba li da stave lice civila i priključe se šetnji protiv nasilja ili upišu u knjigu žalosti. Otvorila su se pitanja ko predvodi ljude, jer bilo je nejasno kako se masa bez vođe dobro organizuje, koji su ciljevi i da li će slučajno iz toga da se izrodi stranka koja može da bude snažan oponent. Ubrzo su se pojavili govornici i lagano, iz vikenda u vikend sve manje je bilo onih koji su tu došli iz najavažnijeg razloga – zaustavljanje nasilja.
Pod parolom Srbija protiv nasilja je sakupljeno sve ono što tišti misleći svet koji ne vidi sjajnu budućnost za nove generacije i iskonska tuga zbog stradanja dece. Saosećanje i bolan muk su vladali tokom potresnih šetnji prestoničkim ulicama, ali i celom državom. Ljudi ujedinjeni u bolu mogu biti moćni, dok se ne uključe lični, sitni interesi.
Jedinstvenost je kratko trajala
Kako to kod nas lako biva, jedinstvenost je kratko trajala. Nije potrebno mnogo, ali kada je prošlo upiranje prstom u televizijski program, potom popularne glumce koji u filmovima donose život onih sa druge strane zakona, estradu, „truli zapad“, novinare, preteći prst je okrenut ka porodicama nastradalih.
Amnestiranje nasilja je sveprisutno počev od institucija do pojedinih medija. Tabloidi, rijaliti programi, agresivne igrice i filmovi namenjeni mladima su preplavili javni prostor. Opskurni, kriminogeni likovi se obračunavaju i prete smrću na nacionalnoj frekvenciji, bez reakcije nadzornih organa. Usled nedostatka kritičke misli i pedagoškog aspekta deca su neretko ostavljena da sama tumače društvene pojave. Ipak, ništa od toga nije uzrok da neko, u ovom slučaju dete, donese oružje u školu i ubije drugu decu. Dete je ubilo drugu decu. To saznanje mi ne da mira.
Lakmus papir svakog društva su socijalne mreže i na njih se pozivam često kao merodavne za analizu svesti i duha naroda. Bez pijeteta prema nastradalima na internet smetlište se izlilo mnogo toga.
Ljudima su potrebni krivci, jer teško je prihvatiti da je dete osmislilo i počinilo takav zločin. Postojanje „rukovodioca marionetom“bi ih umirilo. Otuda i svi ti silni komentari i scenarija priučenih analitičara.
Događa li se to samo drugima?
Javnost na Balkanu se u prvi mah iskreno potresla, jer ovakvi događaji su rezervisani za „beli svet“, a ne nas „dobričine“. Potom bi lakše podneli da se tako nešto dogodilo u seoskoj školi, a ne elitnoj. U unapred očekivanim ulogama, tuge i tragedije su rezervisane za siromašne i neobrazovane, a ne krem društva.
Pozivalo se na Boga, često. Listali su se rodoslovi i tražili loši geni. Iznosile su se teorije koje su osporavale samo postojanje te dece i celog događaja. Ogromna razlika u socijalnom statusu i idealizacija ljudi sa titulom su mnogima pomutili razum. Razmatralo se o ubačenim elementima, stranim plaćenicima, špijunima i magiji. Do detalja su komentarisane odevne kombinacije i gestikulacija roditelja koje su lovili paparazzo fotografi. Tastatura dželati su osmišljavali odmazde, pozivali na vraćanje smrtne kazne i Dušanovog zakonika, bandoglavo verujući da su oni u svemu ispravni. Panika je raspirivana, a tome su doprinele i uznemirujuće objave pojedinih roditelja čija deca pohađaju Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“, a koje su deljene kao zvaničan stav. U nekoliko navrata pokušano je stvaranje kulta dečaka-ubice, ali je to zaustavljeno.
Iznesene teorije su uključivale sve sem gledanja istini u oči. Jedno dete je ubilo drugu decu. A sutradan mladić je ubio svoje komšije, poznanike, drugare. O masovnom ubistvu u Duboni i Malom Orašju se govorilo podjednako strašno, ali akcenat je stavljen na zločin u „Ribnikaru“. Verujem da je razlog za to samo jer se radi o deci i tome što su bili u školi, instituciji koja pruža sigurnost, u kojoj su bezbedni, u kojoj su trebali da budu bezbedni.
Roditelji nasuprot svemu
Nasuprot svemu tome stajali su roditelji ubijene dece. Njihovo dostojanstvo u najvećem bolu koji su osetili, sa kojim treba da se nose, primer je svega što bismo mogli i trebali da budemo. Svaka reč koju su izgovorili bila je puna razumevanja, empatije, solidarnosti i vrline. U najstrašnijim momentima natkrilili su sav haos u kojem živimo i njihovoj deci potvrdili oreole.
Godinu dana kasnije nisu posustali u onome ko su. Godinu dana kasnije ih komentarišu, sumnjaju, optužuju u bombastičnim naslovima. Godinu dana kasnije oni u svojoj tuzi, jedinstveno istupaju nasuprot bespuću zakona. Godinu dana kasnije doznajemo o raskošnosti duša njihove dece, zahvaljujući video zapisima, tekstovima, posvetama, revijama, obeležavanju nebeskih rođendana. Godinu dana trpe šikaniranje onih koji se kriju iza slobode govora i fraze „samo radimo svoj posao“.
Dosta su čudni ovi ljudi, bio je jedan od komentara koji sam videla na Instagramu, a onda i odgovor: Čudni su ti jer ne znaš kako se ponaša kulturan, dostojanstven svet.
Dostojanstvo. Zaboravili smo odavno na to, pa kada se vidi, ne prepoznaje se.
Dugo nisam mogla da prođem pored škole. A onda sam rekla da moram, jer ne može meni biti teže. Jednog dana sam tu zatekla kamere. Upaljene su čekale da se nešto dogodi. Ulica je mirisala na sveće i cveće. Na ogradi su bili okačeni medvedići i baletske patike. Radnici gradske čistoće su sakupljali sve. Prolaznici su zastajali. Nemo smo gledali i plakali.
Godinu dana kasnije na tom igralištu se igraju deca. Zvuk njihove graje meni više nije isti. Godinu dana kasnije zgrada nije postala memorijalni centar. Istorija će i to da zapamti.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.