Milica Nikolić, žena koja je voljela literaturu više od života

Živimo u vremenu spektakla, senzacija, površnih uzbuđenja koja se smenjuju brzo, kao na traci, i ostavljaju nas u stanju ošamućenosti od prekomerja praznine. Duh buke i besa zahvatio je sve oblasti života, pa i kulturu, pogotovo njenu medijsku prezentaciju. U sveopštoj vrevi i larmanju, u gunguli beznačajnosti koja nas preplavljuje, u drugom planu ostaju tihe, samozatajne, posvećene i postojane osobe koje čine samu okosnicu naše kulture.

Jedna od takvih ličnosti je Milica Nikolić, prevoditeljka, esejistkinja, antologičarka, priređivačica, posvećena čitateljka rukopisa mnogih pisaca i pesnika, žena koja je, kako sama kaže, volela literaturu više od života. To je izgovorila u razgovorima koje je s njom vodio Nenad Milošević, pesnik, esejista, književni kritičar i novinar, autor preko sto TV emisija, urednik u Redakciji dokumentarnog programa RTS-a. Razgovori su objavljeni u knjizi „Ja sam ta koja nisam“ koju je pre nekoliko nedelja publikovala Akademska knjiga.

Prevodilačka i spisateljska pustolovina

Milica Nikolić rođena je 1925. godine u Beogradu, gde je i preminula 2019. godine, u dubokoj starosti. Radni vek je provela kao članica redakcije znamenitog modernističkog časopisa „Delo“ i izdavačke kuće „Nolit“, ali je paralelno intenzivno radila na prevođenju ruske književnosti. Nije to bio običan prevodilački rad, kao ovaj današnji, već se radilo o pravom arheološkom poduhvatu.

Milica je po evropskim i sovjetskim bibliotekama kopala u potrazi za ruskim piscima koji su bili proskribovani, a potom je organizovala čitave prevodilačke i pesničke čete da na srpski jezik prenesu pesme i prozu autora koji su često bili nepoznati i široj ruskoj publici. Tako je ispravljana falsifikovana verzija istorije novije ruske literature koju su nametnuli staljinisti.

Avantura je počela antologijom „Moderna ruska poezija“ koja je objavljena 1961. godine u glasovitoj Nolitovoj biblioteci „Orfej“. Knjigu su sačinile Nana Bogdanović i Milica Nikolić, a u njoj su zablistala za tadašnje čitaoce nova imena: Osip Mandeljštam, Marina Cvetajeva i Velimir Hlebnjikov. Narednih decenija Milica Nikolić prevodila je prozu i eseje navedenih pisaca, kao i Andreja Belog, Benedikta Livšica, Mihaila Bahtina, Andreja Bitova, Venijamina Kaverina… Priredila je “Antologiju ruske fantastike”, izabrana dela Hlebnjikova, Mandeljštama, Josifa Brodskog i Marine Cvetajeve. O čudesnoj prevodilačkoj pustolovini napisala je izvanrednu knjigu “Ruska arheološka priča”.

Pored prevođenja, Nikolić je pisala i eseje o ruskim i srpskim pesnicima i proznim piscima, a kad je došlo do zamora prevodilaštvom, esejistika je postala njena trajna preokupacija. Pisala je eseje i studije o srpskim nadrealistima – Marku Ristiću, Oskaru Daviču, Aleksandru Vuču, Dušanu Matiću, Milanu Dedincu, o Ivanu V. Laliću, Radomiru Konstantinoviću, Bori Ćosiću… U “Sarajevskim sveskama” godinama je vodila “Dnevnik čitanja”, prateći tekuću književnu produkciju. Ostala je do kraja posvećena čitateljka i zaljubljenica u čudo dobre literature.

Spaljena Davičova pisma

Naslov knjige razgovora nije slučajan, radi se o parafrazi jednog stiha Oskara Daviča: „Ja drugi sam koji nisam“. Davičo je bio Miličin životni saputnik, proveli su zajedno 20 godina, što u vezi, što u braku, jednostavno rečeno – Davičo je bio ljubav njenog života. Milošević i Nikolić vodili su razgovore na razne teme, mahom književne, ali i životne, svakodnevne, pa čak i one intimnije prirode. Milica je bila diskretna osoba, nesklona javnim nastupima, samozatajna, pomalo stidljiva, sušta suprotnost današnjem duhu neprekidnog mahanja sopstvenom ličnošću i intimom pred svima.

Uprkos tome, Milošević je uspeo da iz nje izvuče i ponešto lično, o čemu je govorila kao preko volje, i sama začuđena rečima koje izgovara. Pričala je malo o tome kako je Branko Miljković bio ludo zaljubljen u nju, dok je ona u njemu volela nešto dečačko, ali nije mogla da ga zavoli kao muškarca. „Bila sam potpuno svesna da je veliki pesnik. Ali ne možete nekoga voleti zato što je veliki pesnik“, kaže Milica o kultnom pesniku srpske poezije koji je okončao život samoubistvom.

Pričala je i o tome kako je spalila skoro hiljadu Davičovih ljubavnih pisama, sa izvesnom nehajnošću, kao da govori o nečemu što je samo po sebi razumljivo. Daviču nije bilo teško da napiše i po tri pisma dnevno, u tim epistolama bilo je mnogo bezrazložne ljubomore, nema tu ničeg što bi bilo zanimljivo čitalačkoj javnosti. O predavanju prepiske vatri Milica govori sa velikom dozom humora: „- To sam u kući Slavice, znate Slavicu? – Slavicu Miletić? – Da. Imala je jedan divan šporet“.

Dijalog književnih posvećenika

Nikolić govori i o svojim ljubavnim vezama sa Vaskom Popom i Aleksandrom Tišmom, ali i o prijateljstvima sa plejadom pisaca, urednika, prevodilaca kao što su Radomir Konstantinović, Zoran Mišić, Danilo Kiš, Borislav Radović, Zlata Kocić, Nana Bogdanović, Mihajlo Mihajlov, Božidar Šujica, Marko i Ševa Ristić, Aleksandar i Lula Vučo i mnogi drugi.

Na jednom mestu Milica se iskreno čudi: „Uspeli ste da nađete način da iz mene izvučete ono što sam mislila da nikad neću reći“. Odgonetka zapravo i nije tako komplikovana. Tajna Miloševićeve veštine je u tome što on ne vodi klasičan novinarski razgovor, već se i sam ispoveda, govori o ličnim stvarima, što kod sagovornice prirodno stvori potrebu da uzvrati sličnom merom.

Forma razgovora nije tipična (kratko pitanje – dug odgovor), već se pre radi o dijalogu dvoje posvećenika koji veruju da život bez književnosti ne bi imao nikakvog smisla. Po tome, ali i po mnogo čemu drugom, „Ja sam ta koja nisam“ podseća na knjigu razgovora Solomona Volkova sa Josifom Brodskim. Tokom razgovora Milošević pominje manjak književne publicistike u našoj kulturi, nema dovoljno spisateljskih memoara, autobiografija i biografija, tematski i planski vođenih intervjua, što bi sve zajedno dodatno osvetlilo jednu književnu epohu.

U drugim kulturama ovakva vrsta literature je odavno standard, kod nas sve ostaje na usmenim pričama koje iščezavaju u kafanskom dimu. Ova knjiga je nastala kao protivteža lošoj tendenciji da se sve ono što okružuje nastanak književnih dela, atmosfera i dinamika književnog života – prepušta zaboravu.

Nepodnošljiva neispisana hartija

Iz prošlosti do nas dospevaju samo gotova književna dela, ali znamo vrlo malo o ambijentu u kojem su nastajala, o klimi koja je vladala tokom pisanja, o kontekstu u kom je pisac živeo i radio tokom stvaranja. Iz razgovora sa Milicom Nikolić saznajemo brojne detalje iz zlatnog doba naše književnosti i kulture, jer je ona bila živa istorija te epohe. Tako, na primer, otkrivamo kakva je atmosfera vladala na redovnim sastancima koje su organizovalo urednici „Nolita“ sa mladim, talentovanim piscima koje je najčešće pronalazio i dovodio Oskar Davičo.

Milica pripoveda i o neobičnim Oskarovim radnim navikama. Ustajao bi u tri ujutro i odmah sedao za pisaći sto da radi. Dok se razdani i ostatak sveta razbudi, Davičo je već napisao hrpu stranica. Pritom je bio čovek neverovatne radne i životne energije, umeo je da okapava nad rukopisima i po 16 sati dnevno. „Bio je pesnik pre svega. Ali i neko ko nije mogao da podnese na svom stolu neispisanu hartiju“, kaže Milica o svom dvodecenijskom životnom saputniku.

Nije ni Milica bila mnogo drugačija. Žali se Nenadu kako ne može da čita i radi kao nekad, eto, posle dva-tri sata čitanja mora da ustane i malo prošeta, a nekad je mogla i po deset sati da provede u radu. U tom trenutku osoba koja ovo izgovara ima 90 godina. Ispričala je Milica još jednu priču o nepodnošljivoj neispisanoj hartiji. U vreme kad su već bili stari, Lula Vučo je svom mužu Aleksandru svake večeri ostavljala na stolu prazan list hartije. Znala je da će pesnik „Humora Zaspalog“, po celoživotnoj navici, u devet ujutro sesti za sto i nešto na tom papiru napisati, iako nema planove za pisanje, ali to je prosto jače od njega. Tako je nastala knjiga lirskih minijatura koju je Milica kasnije uredila, a sam Vučo nije ni znao šta je napisao, zaboravljao je sve čim ustane od stola.

Preplitanje života i literature

Od takvih čudesnih priča satkana je cela knjiga „Ja sam ta koja nisam“. U zanosnom verbalnom plesu igrački par iscrtava figure u kojima se ogleda skoro čitav vek naše književnosti. Promiču pred čitaočevim duhovnim očima mnogi dragi likovi domaćih pisaca, ali i drugi učesnici velikog pira o kojem je pisala Nadežda Mandeljštam – od Vergilija do Brodskog, od Rilkea do Voznesenskog, od Ahmatove do Cvetajeve, od Gombroviča do Beketa.

Nisu to književni velikani, klasici, nedohvatni gorostasi iz lektire i kanona, već svetiljke u tmini, živi ljudi, sabesednici sa kojima smo neprekidno u dijalogu, dosluhu, raspravi, svađi, osporavanju, divljenju, prijateljskom ćaskanju i ostalim formama međuljudske komunikacije. Uključili smo se u razgovor koji je počeo pre nas i neće prestati sa našim nestankom. Postojanje i literatura prepliću se u razgovorima Nenada Miloševića sa Milicom Nikolić nesliveno i nerazdeljivo, kao još jedna potvrda one misli Josifa Brodskog da je život koji ignoriše vrednosti iz književnosti moguć, ali je u suštini besmislen i bezvredan.