Moj prvi susret sa jednim od najpoznatijih mediteranskih ostrva, Lampedusom, bio je u jednom zatvoru u Milanu. Zvuči pomalo zbunjujuće, zar ne?
I ja sam iskreno bila iznenađena kada sam ugledala u dvorištu najpoznatijeg ili bolje rečeno najozloglašenijeg zatvoru u Italiji, na desetine čamaca kojim se prevoze migranti iz Afrike pokušavajući da stignu do Lampeduse. Svi su bili drveni i šareni, dominirala je plava i crvena boja, dok su se u nekima od njih još uvek nalazile lične stvari mnogobrojnih migranata koji su se njima dovezli do italijanske obale.
Kada sam odlazila u Operu, kako je ime ovom zatvoru, nisam još uvek tada znala da je u njemu čak i poznati italijanski mafijaški boss Toto Riina služio svoju kaznu od 26 doživotnih robija. Znala sam međutim da zatvorenici od drveta ovih čamaca prave muzičke instrumente. Zapravo tada, kada sam ja bila tamo, ima tome više od godinu dana, pravili su prvu violinu koja je deo projekta “Metamorfoza”, koji je pokrenuo fondacija “Casa dello Spirito e delle Arti di Milano” (Kuća duhovnosti i milanske umetnosti).
Taj dan sam provela sa Nikolom, Klaudijom, Albertom i Vićencom (dvojica njih su doživotni zatvorenici), koji su mi pokazali kako od ostataka drvenih čamaca sa Lampeduse nastaju muzički instrumenti koji simbolično daju glas svima onima koji su ga u vodama Mediterana izgubili.
‘Smrt u moru je brža i lakša od one u pustinji’
Nekoliko dana posle posete ovom zanimljivom mestu, upoznala sam se sa 25-godišnjim Laminom kojem je trebalo četiri godine da iz Gambije stigne do Italije. Sećam se da mi je rekao da dok je prelazio saharsku pustinju, molio se da preživi i da ako treba da umre, da je mnogo bolje da se udavi u moru nego da danima umire u pustinji.
“Smrt u moru je brža i lakša”, rekao mi je tada Lamin koji je imao samo 14 godina kada je krenuo na svoj “put bez povratka”, kako putovanje od Libije do Lampeduse nazivaju migranti.
Njegova priča ostavila je snažan utisak na mene, ali i želju da pre ili kasnije posetim ovo najudaljenije ostrvo od italijanskog kopna.
Vrata Evrope usred Mediterana
Sletanje na površinu dugu sedam i široku tri kilometara je za neke putnike u avionu bio pravi teror. Meni je taj komad zemlje sa prilagođene visine za vidljivost i sletanje, izgledao kao golema stena usred ničega. Došla sam na Lampedusu da preuzmem nagradu za najbolju reportažu stranih novinara u Italiji, onu o zatvorenicima koji prave muzičke instrumente.
Pre polaska na put, naravno da sam kontaktirala centar za prihvatanje migranata, koji se tamo nalazi, kada su mi rekli da bih morala da se obratim nadležnima na Siciliji za odobrenje za posetu. I od drugih novinara sam čula da je gotovo nemoguće dobiti dozvolu za posetu, ali nije nemoguće približiti se ovom prihvatilištu koje prema zvaničnim podacima čuva gotovo 600 vojnika, uglavnom mladih žena i muškaraca koji brinu o tome da migranti ostanu zatvoreni u centru i ne mešaju se sa lokalnim stanovništvom, te nikako sa turistima.
Meštani za svoje malo mesto kažu da su “vrata Evrope”. Ponosni su na gostoprimstvo koje pružaju svim onim ljudima koji ovde dolaze u potrazi za boljim životom. Ali isto tako, umorni su i ljuti, zbog neefikasne evropske politike i decenijskog nerešavanja migrantske krize.
Tog jutra na Lampedusi
Pre nego što sam ovde stigla, čula sam priču o jednom stanovniku, Viti Fiorinu koji je spasio 47 ljudi koji su se davili nadomak obale.
Vito me je sačekao u svojoj sladoledžinici koju drži već 20 godina na glavnom trgu. Odmah mi je ponudio sladoled od limuna i đumbira, rekavši mi da su ta dva ukusa najbolja kada je tako toplo. Tog dana, osim što je bilo preko 40 stepeni, duvao je i čuveni saharski vetar “široko”. Vruć i vlažan vazduh na parčetu kopna koje gori, vratio mi je na trenutak misli na Lamina i njegovu priču o hodanju kroz pustinju.
Vito me je pitao da li hoću da prvo idemo na groblje ili da me odvede da vidim centar za migrante – sa mesta na kojem se najbolje vidi, kako je naglasio. Rekla sam mu da je svejedno. Seli smo u njegov auto i otišli da posetimo grob Yusufa Alì Kanneha, koji je imao samo šest meseci kada se udavio 2020. godine nadomak obale i kada se čamac u kojem je bio sa svojom majkom prevrnuo. Osim njega, na tom groblju sahranjeni su i mnogobrojni drugi migranti, neki od njih bez imena i prezimena.
Dok smo obilazili grobove, ovaj 70-godišnjak mi je ispričao kako je jedne noći sa prijateljima izašao na more. Bilo ih je ukupno osmorica na tom malom brodiću. Kada je svanulo, tog jutra na Lampedusi, kako naglašava Vito, čuli su glasove i urlike ljudi koji su plivali u moru. Bilo ih je na stotine, a Vito je spasio 47 njih.
Dogodilo se to 3. oktobra 2013. godine, kada se udavilo više od 350 migranata, dok je 150 njih spašeno. Spasili su ih Vito i njegovi drugovi ribari, dok je obalska straža čekajući protokol stigla tek sat vremena kasnije od prijave ove tragedije u moru.
‘Lampedusa ne smije biti simbol za migracije’
Svečanoj dodeli novinarskih nagrada, sledila je konferencija “Od rata do migracija, priče o krizi i budućoj Evropi”. Ugledni novinari, eksperti, ali i političari pokušali su odgovore na pitanja da li je moguće zaustaviti migrantsku krizu, te buduće ratove. Među učesnicima, posebnog mišljenja je bila Elvira Amata, savetnica ministra za turizam regije Sicilija, koja je prisutnim novinarima govorila kako i na koji način bi trebalo da izveštavamo kada je reč o ovom ostrvu.
U svom govoru, koji je više ličio na držanje lekcije, Elvira nam je dala smernice šta sve treba posetiti na Lampedusi i kako bi trebalo više da se fokusiramo na turizam i lepote ovog mesta, a ne samo na migrante. Posebno i ponosno je naglasila efikasnost nove desničarske vlasti Giorgie Meloni u rešavanju migrantske krize.
“Lampedusa ne sme biti simbol za migrante. Ni jednog migranta nećete i ne možete videti na ulicama Lampeduse”, rekla je Amata, zadovoljno i naglašavajući kako se oni uredno smeštaju u centar za prihvatanje, te se odatle odvoze brodovima tokom noći, u druge delove Italije.
Savetnica je govorila i o tome kako ove godine očekuju porast turista na ostrvu. Davala je i preporuke o tome šta svaki posetilac mora da vidi, kao i da nikako ne sme da propusti da proba specijalitete sa kaperima koji ovde rastu.
Plaža zečeva i džinovski kaktusi
Sledeći preporuke savetnice za razvoj turizma na Siciliji, krenula sam da posetim jednu od najlepših plaža. Do “plaže zečeva” se ne stiže lako. Jednim delom se može stići kolima, a onda se pešači gotovo ceo kilometar po strmim stenama. Na tom putu kolima, vidi se i centar za migrante. Pošto nisam otišla sa Vitom da ga vidim, zamolila sam taksistu da stane.
Približila sam se dovoljno da me primeti straža. Dve mlade devojke u uniformama su me pitale šta tu tražim. Kada sam se predstavila, dozvolile su mi da fotografišem. Udaljenost je bila poprilično velika za dobre fotografije, ali dovoljna da su me iz centra, nekoliko njih primetili, te veselo mahali sa svojih prozora. Mahnula sam i ja njima, te se okrenula i nastavila put ka najlepšoj plaži na ostrvu, ali i na svetu, kako piše National Geographic.
Nekada je na ovoj plaži živela kolonija zečeva, po kojem je ona dobila ime. Njih više nema, dok su ostali kaktusi koje nisam imala prilike ranije da vidim, zatim beli pesak, tirkizno moro i nepoznate vrste riba u plitkoj vodi.
Prizor je zaista veličanstven i moglo bi se reći, pravi raj na zemlji, samo da nije toliko neprijatno i licemerno uživati u lepotama ovog bisera Mediteranskog mora u kojima su živote do sada izgubili na desetine hiljada ljudi.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.