Prošlog leta na skupu ekstremno desničarske partije Vox koji se održao u Madridu, liderka stranke Fratelli d’Italia (Braća Italije) i buduća premijerka Italije, Giorgia Meloni održala je neponovljiv govor.
Govorila je tada o pravima Španaca i Italijana, o porodici i njenim vrednostima, o kulturi i obrazovanju. Upozoravala je na islamske teroriste, na preterane zahteve pripadnika LGBT zajednice i na najezdu migranata. Još mnogo toga je pomenula za šta se zalaže, šta je uznemirava i šta bi trebalo da se zabrani u jednoj ‘normalnoj, evropskoj, suverenoj i narodnoj’ državi, kao što bi trebale da budu Španija i Italija.
Tako uzbuđena i zujapurena, Meloni je pred kraj svog govora počela da mlatara rukama i glasno viče na španskom jeziku ponavljajući rečenicu: “Ja sam Giorgia, žena, majka, hrišćanka i Italijanka”. Okupljena masa, na hiljade ljudi prisutnih na toj manifestaciji, glasno joj je aplaudirala. Ona se zadovoljno smeškala.
Taj snimak, zapravo onaj njegov deo u kojem liderka stranke koja je dobila najviše glasova na parlamentranim izborima u Italiji i u kojem ona viče, kasnije je pretvoren u remix na Youtube kanalu. Postoji i verzija tog remixa na italijanskom jeziku koji ima na milione pregleda i koji sam sporadično slušala danima pred izbore, kako bih se konačno uverila u političku situaciju u zemlji. Iako sam očekivala pobedu desne koalicije koju je predvodila Meloni na izborima koji su se održali u nedelju 25. septembra, nije mi bilo lako da slušam jutarnje vesti, dan posle.
Dinje i glasovi stranaca
Prvi put sam glasala na izborima u ovoj zemlji. Doduše nije ih ni bilo, s obzirom da se vlast u poslednje četiri godine, smenjivala isključivo tehnički. Pre toga, izbori su se održali 2018. godine, na kojima nisam mogla da glasam jer nisam bila italijanski državljanin. Tada smo videli prve znaka blagog vođstva desnih političkih struja, koje su tada napravile kolaciju sa popularnim građanskim pokretom Movimento 5 Stelle (Pokret 5 Zvezdica).
Poslednje dve godine državljanin sam Italije, kao što je italijanski državljanin moj komšija iz Turske, sa četvrtog sprata. Iako živi ovde već više od dvadeset godina, prilično teško govori italijanski, ali je uspeo da mi kaže da je glasao za Meloni. Srela sam ga na glasačkom mestu u našem kraju. Sav ushićen, jer i on pretpostavljam prvi put glasa, rekao mi je da je ona “brava e intelligente” (dobra i pametna).
Onda mi je pokazao jedan video na Instagram profilu liderke za koju je upravo glasao. Giorgia Meloni kako drži u rukama dve velike dinje i poziva građane da izađu na izbore. Na italijanskom jeziku dinja se kaže – melone. U množini, dinje su “meloni”, kao što se preziva treutno najpopularnija žena u Italiji. Tako da mi i nije čudno što se koristila ovim omiljenim voćem mnogih Italijana, ali i mnogobrojnih stranaca koji su joj dali svoj glas
Historijska pobjeda desničarske koalicije
Uz jutarnju kafu, slušam na radiju komentar nekog starijeg slušaoca koji kaže da je zadovoljan izbornim rezultatom, ali da ne mora baš žena da bude premijerka. Neki drugi, očajno kritikuje povratak u fašizam, dok ga novinar teši rečenicom, da su se vremena i idelogije promenile.
Uteha ili ne, činjenica je da će posle Drugog svetskog rata i sloma fašističkog režima Benita Musolinija, Italija po prvi put imati krajnje desnu koalicionu vladu i ujedno najverovatnije prvu ženu na mestu premijera.
Posle saopštavanja preliminarnih rezultata izbora na kojima je pravo glasa imalo oko 51 milion Italijana, Meloni je ponosno rekla da će njena stranka vladati za sve i da neće izneveriti poverenje ljudi.
„Ispisali smo istoriju. Italijani su poslali jasnu poruku u korist desničarske vlade koju predvode Braća Italije. Spremni smo da podignemo Italiju”, bila je to prva njena izjava, dok razmišljam o tome kako misli da podigne Italiju i protiv koga.
Sumnja i srdačne čestitke
Iako je Meloni ublažila svoj imidž i ne voli da je povezuju sa fašističkom prošlošću, ona ipak predvodi stranku ukorenjenu u posleratnom pokretu koji je izrastao iz stranke Benita Mussolinija.
Tog jutra, čestitke su joj stigle iz celog sveta. Predsednica Evropske komisije, Ursula von der Leyen, čestitala je budućoj premijerki, ali i izrazila sumnju u mogućnost urušavanja demokratskih principa u toj zemlji.
Na tu čestitku odgovorio je Mateo Salvini, lider desničarske partije Severna Liga i njen koalicioni partner koji će sa njom verovatno formirati vladu. Optužio je predsednicu von der Leyen za taj komentar koji je nazvao “sramnom arogancijom”.
Najsrdačniji su bile ipak čestitke koje su stigle iz Mađarske, Poljske, Španije i Francuske. Lideri i političari koji podržavaju politiku Giorgie Meloni, u tom naletu emocija i budućih želja, govorili su o njenoj snazi, inteligenciji, odlučnosti, o ženi koju je narod konačno izabarao.
Pila sam tako kafu i razmišljala opet o komšiji sa četvrtog sprata, koliko li je zaista srećan i šta će njemu, pa i meni pobeda krajnje desnice u ovoj “našoj” zemlji da donese, jer i mi smo narod.
Program u koji više niko ne vjeruje
Krajem maja ove godine, dok je na vlasti još uvek bio Mario Draghi na naslovnim stranama svih novina, pojavila se fotografija buduće nam predsednice Vlade i njenih političkih saveznika, kako večeraju kod Oscara.
Kod Oscara sam bila i ja, ali incognito i pod velom tajnosti novinara, kada sam pisala o njegovom restoranu usred Milana, koji veliča i slavi Benita Mussolinija i fašizam.
Posle mnogobrojnih kritika koje je Meloni dobila od strane lidera opozicije, pre svega levih političkiih struja zbog te večere, ona se ogradila rekavši da to u kom restoranu ona jede, ne bi trebalo nikog da zanima, po najmanje ne političare koji su Italiju odveli u propast.
Dok je sa svojim kolegama i prijateljima u tom restoranu večerala, tada se već naslućivalo da tadašnji premijer zemlje Mario Draghi neće još dugo.
Vlada je pala u julu i taj pad spremno su dočekali Braća Italije i njeni koalicioni partneri. Partije levice i centra fokusirali su se isključivo da zaustave desnicu da prezume vlast, nudeći biračima politički program bez promena. Program bez jasne vizije i zajedničkog dogovora. Program u koji više niko ne veruje, pa čak ni moj komšija Turčin.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.