Region je po ko zna koji put od raspada Jugoslavije pokazao kako može biti jedinstven. Ali samo na tren, kad je u pitanju velika nesreća ili tuga. Jer kao veliku tugu odlazak velikog pesnika i antiratnog aktiviste doživeli su mnogi okupljeni građani ne samo Novog Sada, Beograda, Subotice već i Sarajeva, Zagreba, Splita, Pule…
Još od početka ratova, retko se moglo videti tako emotivne scene, sa puno energije i pesme, a Novi Sad je bio prestonica te rasplakane Jugoslavije.
Ta sinergija okupljanja nije samo žalost za jednim genijalcem koji nas je rano napustio, već tuga za višedecenijskim bezočnim razbijanjem jedinstvenog jezičkog i kulturnog prostora, u kome su pre svega potrošeni naši životi i lepe uspomene. Da li je to jugonostalgija ili želja za nekim novim ujedinjenjem? Teško, nakon svih nepriznatih ratova i zločina, velikih Hrvatskih, Srbija i večitih nepobedivih srpskih svetova.
Ničiji orden na reveru
Osim u rodnom gradu Novom Sadu, gde je dan sahrane 21. februar proglašen Danom žalosti, Srbija se skromno opraštala od Đorđa Balaševića.
Teško je reći šta je gore – ignorisanje od predsednika Aleksandra Vučića ispraćaj takvog čoveka, ili, kao u slučaju pokojnog Zorana Đinđića, maksimalno njegovo eksploatisanje. Ni to ne bi bio problem, jer naprednjački birači ne pamte ni šta su ujutru jeli, a kamoli da je Balaševića njihov šef posle humanitarnog koncerta u Sarajevu nazvao “fukarom koja peva za muslimane“. To je bilo tako davno da nije istina, zar ne? Dno dna.
Doduše, i Balašević je imao svoje kontroverzne političke i javne ispade, od pretnji zbog “lomljenja bagrenja“ na Kosovu i prozivanja “dođoša“ u Vojvodini, pa do ambicioznih porodičnih filmskih projekata. Đole, ipak, nikad nije bio dvorski umetnik, što je danas sve više san srpskih klasika. Najbolji primer toga su 170 odlikovanja, koja su naštancana prošle nedelje za Sretenje na Dan državnosti, među kojima su se našla imena Gorana Bregovića, Momčila Bajagića Bajage, pa i Marine Abramović.
Bez odlikovanja, ali sa frekventnom kolumnom u državotvornom Kuriru, nagrađen je nekada vodeći opozicioni srpski pisac Svetislav Basara. Paljenje sveća i pevanje Balaševićevih pesama svetlosne milje su daleko od aktuelnog trenda pretvaranja preko noći kafanskih pevača u evergrin legende za Aleje velikana, a Ibarske magistrale u muzej savremene umetnosti.
Ono što je sasvim sigurno, kako to u svojoj novijoj karikaturi primećuje Dušan Petričić, Vučić nije mogao Balaševića da okači na rever kao vlastiti orden.
Zbogom Đole, putuj Evropo
Svojom pojavom, Balašević prevazilazi okvire zemlje Titovih omladinaca. On je na BHSC jeziku u lalinskom šmeku ocrtavao blede granice zaboravljene Srednje Evrope, kojoj je nekad koncepcijski pripadala ne samo Vojvodina, već ceo južnoslovenski prostor do Trsta.
Uvek sam se pitao zašto nema Balaševićevog potpisa na otvorenim pismima i tekstovima o apokalipsi ideje Evrope, koja su upućivali svetski i evropski intelektualci i kreativci, a iz našeg kraja Kundera, Konrad, Pamuk i Sidran. Ipak je Đole bio ambasador dobre volje UNHCR-a i u ključnim momentima suprotstavio se ludilu, posebno Miloševićevom.
Nemojmo se zavaravati. Nema više Jugoslavije, ali nema ni one Srednje Evrope, kojoj sada više niko ne peva romanse ili šaljive bećarce, već se tu podižu zidovi sa bodljikavom žicom i maršira mladež u crnim uniformama. O tome nas upozoravaju Jergović, Vegel, Tišma, Andruhovič.
Suza za Balaševićem je i suočavanje sa tom istinom i ona će ostati u sećanju da nas podseti da smo sami pristali na tiraniju mržnje i osrednjosti, koja je ispod svakog nivoa ljudskog dostojanstva. A “krivi smo mi, koji smo ćutali…“ – putuj Panonski mornaru!
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.