Pišući, na izmaku decembra 2020. godine, jednu od svakodnevnih surovih vesti o „korona preseku“ i pokušavajući da u prvoj rečenici izbegnem uobičajenu frazu: „U poslednja 24 sata….“, osetio sam neopisiv prezir prema vlastitoj profesiji.
Kojim redosledom danas, u toj prvoj rečenici, rasporediti podatke o umrlima i novozaraženima ili pacijentima umesto kojih dišu respiratori, a da ta informacija, u našem poslu znana kao lid (lead) vesti, zvuči manje strašno i bar malo drugačije nego juče?
Dok je ta misao tražila vezu s prstima na tastaturi i slovima koja će postati reči i vest, na tren me potpuno paralisala belina i praznina ekrana laptopa. Iz sopstvene podsvesti sam iščitavao poruku da se toj potrazi za rečima, između izraza, stila, sintakse i gramatike, zapravo, mimo moje volje, isprečila rutina smrti, koju korona virus diktira mesecima unazad.
Jer, ti brojevi nisu samo podaci, suvoparna epidemiološka statistika kriznih štabova i prozaična medicinska evidencija činovnika u ministarstvima ministarstava zdravlja – to su nečiji životi, nečiji očevi i majke, sinovi ili kćeri, braća i sestre, prijatelji, kolege… Nasuprot njima, sa druge strane smrti, ostaju oni čiji životi više nikad neće biti isti.
Sićušno biološko zlo
Da, rutina smrti. Kao da se, manje ili više, ceo svet, nesvesno, pretvorio u statistički biro podmukle bolesti i umiranja, u zapisničare koji sažimaju dnevnu inventuru odeljenja za intenzivnu negu kovid bolnica, laboratorija, instituta i bio-hemijskih departmana.
Korona je, istovremeno, postala kurentna roba u više pojavnih oblika i tržišnih modifikacija, zavisno na kom je nivou liberalnog kapitalizma, političke i socijalne zrelosti, zdrave ekonomije ili siromaštva, zasela na koji meridijan.
Sićušno biološko zlo je, nažalost, proklijalo izrastajući i kao dnevna ili strateška agenda političkih kabineta i centara moći uzduž i popreko ionako već sluđenog dunjaluka, zarobljenog prividom slobode.
Zapatio se virus i u svakodnevne agende političkih kabineta od Vašingtona i Brisela, do Moskve i Pekinga – sa sve usputnim manjim ili većim stanicama. Pod šatorom tobož sveopšte borbe protiv korone vode se mali unutrašnji i spoljni ratovi, sukobi prepozicioniranja kapitala i moći.
’Šibicarenje koronom’
Zamaskirani u te dnevnopolitičke križaljke i osmosmerke, pak, domaćih lideri, mandatari i funkcioneri raznih boja i lakova, šibicare koronom od situacije do prilike, između vanrednog stanja i izbora, populizma i rejtinga.
Neuki da prepoznaju sopstveno neznanje, a još manje da to priznaju, jedino čega se neće odreći su vlastiti interesi, a za sve loše biće manje ili više kriv neko drugi.
U nedostatku aktuelnijih i promišljenijih tema, korona je i na medijskoj sceni mnogima dobrodošla kao novi mizanscen proizvoljnosti i površnosti, lakovernosti ili ciljanih manipulacija. Ističu se, dakako, tabloidi koji se, rečju i brojevima surovo i bezdušno igraju tuđim emocijama dok, tržišnom strašću pogrebnika, zakucavaju kovčege odlazećih.
Virus i smrt su činjenice, ljudima i brojevima ne verujem bezerezervno. Istovremeno, pravo građanstva je dobilo neznanje o virusu, isplivali su tobožnji autoriteti koji o koroni i posledicama govore strategijom poricanja, antivakseri ili zagovornici svetske zavere. I svud zlokobno lebdi strah.
Srećem sve više ljudi koje frustritra taj ponekad očigledan razlaz sa stvarnošću – od neukog ignorisanja do apokaliptičnih teorija o početku kraja sveta. Postaje, čini mi se, sve očividniji taj sudar i preplitanje iskonskog ljudskog optimizma i nade sa skepticimom, neznanjem i, opet isksonskim razumljivim strahom na drugoj strani.
Planeta zrelija za restartovanje
Činjenica da je planeta Zemlja sve zrelija za resetovanje jer mi ovakvi kakvi smo, fakat, ne zaslužujemo takvo obitavalište, zdušno ga zloupotrebljavajući od Arktika do Antarkrtika, od Kamčatke do Havaja i duž ekvatora.
Razazirući te nametnute granice između fizičke distance i socijalne izolacije, prinudne udaljenosti kojoj se protivimo, ne prepoznajemo da li dolazi vreme da se svemu suprotstavimo potrebom za normalnim životom. U protivnom, mnogi se dodatno zagube u lavirintu nespremnosti da prihvate koliko su tome i sami doprineli.
I zato – nemojte pristati na nemoć i strah, ne odustajte od porodice i prijatelja, ne odričite se sitnih radosti. I ovo će proći!