Ministre, niste vrijedni jedne suze usvojene djevojčice

Očigledno je bilo zgodno da se usred izborne tišine doda malo šlaga na isforsiranu funkcionersku kampanju (EPA)
Očigledno je bilo zgodno da se usred izborne tišine doda malo šlaga na isforsiranu funkcionersku kampanju (EPA)

Ne, nemojte aplaudirati ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Izborna tišina je počela u četvrtak u ponoć, a možda baš taj aplauz poremeti idilu i patetiku kojom se dotični žrtvuje za našu decu. I možda će zvuk tog pljeska pogrešno shvatiti baš ministar.

Da, ministar, onaj što ga je ovlastilo da hijerarhijom funkcije, a ne autoritetom znanja i kompetentnosti, potpiše rešenje o ponovnom usvojenju devojčice L. koju je nesposobna država prethodno otela zakonitim usvojiteljima. Da, usvojenu devojčicu je otela, pa im je opet velikodušno vratila, u petak 19. juna 2020. godine, dva dana uoči izbora.

Narušavam li ja sad izbornu tišinu? Ne! Samo remetim mir višegodišnjeg mulja, nataloženog u resornom ministarstvu i po centrima za socijalni rad. I radim to s neporecivim pravom svedoka koji je proživeo i preživeo najmanje tri mučne priče o usvojenju, a jedna od njih je trajala skoro 10 godina. Da, 10!

Na sve te priče meje, kao nogom u stomak, vratio taj ministar, sa malim m. I ne samo on, već i sva ona bulumenta po hijerarhiji vidljivih i nevidljivih stručnih saradnika, pedagoga, psihologa i socijalnih radnika koji su – s umišljajem ili samo neznanjem i nekompetencijom – napravili privremeni pakao sa trajnim posledicama porodici Savić.

‘Zašto ste mu dozvolili da vas zove mama i tata?’

Ne poznajem Saviće, ali sam se – slušajući ih – prisetio kako je državi bila potrebna decenija da reši problem usvajanja vanbračno rođenog dečaka, iako se takvi slučajevi u dobro osmišljenim i uređenim socijalnim sistemima rešavaju za manje od šest meseci, a ne duže od godinu dana.

Jedan ovdašnji centar za socijalni rad nije imao ni približno jasan, a kamo li “čist” status dečaka, ostavljenog u bolnici posle porođaja, uz pisanu saglasnost biološke majke da bude smešten u socijalnu ustanovu. Oca nije ni bilo u papirima, a majci nisu znali adresu, osim one koju je pro forme prijavila. Nisu se ni trudili da saznaju gde zaista stanuje, jer je dete bilo na sigurnom, u čuvenoj Zvečanskoj.

Centar za socijalni rad je svoju intertnost da pokrene proces usvojenja, pravdao tvrdnjama kako krvno srodstvo ima prednost nad hraniteljstvom i starateljstvom, pa i usvojenjem. Nisu se usudili da zbog, očigledne i zakonski nedvosmislene, zanemarenosti deteta, pokrenu proces lišavanja roditeljskog prava prema biološkim roditeljima kako bi formalno stvorili uslove da bude usvojen.

A onda se, jednom, pravnica iz tima kojem su bili dodeljeni, dušebrižno, začudila: “Ko je vas ovlastio i zašto ste mu dozvolili da vas zove mama i tata kad mu vi to niste jer ima biološku majku” (?!). Odgovorili su da roditelji mogu biti biološki “otac i majka”, ali i “mama i tata” i da pravo i zakoni ne mogu urediti i propisati bliskost i emocije, naročito ne deci.

‘Zašto si se zalijepio za njih, veliki dečko?’

Plašeći se svog posla i strahujući za svoj posao, nesigurni u vlastita ovlašćenja i kompetencije, budućim usvojiteljima mahali su pred nosom pravima bioloških roditelja, kojima nisu znali ni adresu ni porodične statuse, a još manje da li žele dete koje su, prevremeno rođeno, prepustili državi.

Mesecima su po fasciklama i fiokama držali svaki dokument koji bi im dostavljen da pravno uokvire uslove za usvojenje. Ponavljali su da je sve “stvar neophodne procedure” i papagajski vrteli frazu kako to što (ne) čine “rade u najboljem interesu deteta”.

Jednom su ih zvali na razgovor, tražeći da dođu zajedno u Centar. Šćućuren u prevelikoj stolici, u sobi socijalne radnice, dečak je grčevito reagovao na njen povišen ton i pitanje: “zašto si se zalepio za njih kad si ti veliki dečko” i zaplakao, čvrsto ih stežući za ruke, tražeći utočište.

Izašli su, prekidajući svaki dalji razgovor, dok ih je socijalna radnica zabezeknuto gledala, pravdajući se kako “nije mislila ništa loše”.

“Tata, izvini što sam plakao… izvini, nije lepo. Ipak smo mi došli kod njih u goste”, rekao je posle, brišući rukavom suze.

‘U najboljem interesu djeteta’

Promenili su, po teritorijalnoj pripadnosti, centar za socijalni rad. Usledilo je nekoliko meseci raspleta, dvogodišnji sudski postupak i niz belodano jasnih dokaza da se sve moglo završiti bar sedam godina ranije, samo da su se državni službenici umešali u svoj posao, bar “u najboljem interesu deteta”, ako već ne “u duhu zakona”.

Rešenje o usvojenju pročitali su im svečano, kao da su na venčanju, ovlastivši usvojitelje, u ime države, da od tog časa dečaku budu “prava porodica”, u kojoj su dozvoljene titule “mama” i “tata”.

Kada su D. i S., naši ljudi uspešni u belom svetu, došli iz Kanade donoseći međunarodno priznate papire i dokaze o obavljenim procedurama za usvojenje, u Ministarstvu u Nemanjinoj im je ponuđeno da, po skraćenom postupku, usvoje bolesno dete jer bolesnu decu “ovdašnji usvojitelji uglavnom izbegavaju”. Posle drugog razgovora D. i S. su, videvši s kim imaju posla, odustali. Sledeće godine su usvojili mališana iz Bosne i Hercegovine.

Za J. i D. je otežavajuća okolnost bila što dvogodišnja devojčica – koja je pri prvom susretu njih “izabrala” za buduće roditelje, zakačivši im se kao čičak – nije još zadugo mogla da bude usvojena jer je, sticajem okolnosti i državljanstava bioloških roditelja, usred Srbije bila – apatrid. Problem je mogao da reši Centar, ali nije, jer omogućiti nekom državljanstvo, valjda, zastrašućuje zvuči.

Lažni spasioci

I ko zna do kad bi sve potrajalo da se nisu umešali prijatelji usvojitelja i “pogurali proceduru”. Danas Novosađanka, ima i državljanstvo i roditelje, a uskoro će imati i fakultetsku diplomu.

Eto, na te priče me u petak podsetio ministar i sva ona vidljiva i nevidljiva bulumenta nasmejanih, a preplašenih i polusposobnih licemera i kameleona – počev od Centra za socijalni rad u Subotici i Pokrajinskog sekretarijata Vojvodine, do resornog ministarstva i takozvanih stručnih službi i posebnih komisija.

Vratili su me svi oni koji su porodicu Savić danima razvlačili između očaja i nesanice, strepnje i nade, između straha i uverenja da je kosmička pravda na njihovoj strani. I sve to čineći, e da bi Saviće na kraju, kao lažni spasioci što panično vezuju čvor na konopcu koji su im sami presekli, dovukli u Vladu. I ne samo u Vladu, već i pred kamere, da bi ministar slavodobitno pročitao rešenje kako im, faktički, velikodušjem svoje funkcije, ponovo dopušta jednom već formalizovano usvajanje trogodišnje devojčice.

Razumem obavezu da neko prizna i ispravi grešku. Razumeću i osećaj odgovornosti, ako neko podnese ostavku ili bude smenjen, bez prava da se više bavi socijalnom problematikom dece jer je njihova nekompetencija i nestručnost vrlo bolno dokazana u javnosti. Pitam se samo šta bi bilo da otac, u očaju, nije posegao za društvenim mrežama, ukazujući na svojevrstan zločin u najavi.

Vlastita promocija i skidanje mrlja važnije od prava djeteta

Jer, igrati se sudbinom deteta jeste zločin nipodaštavanja emocija. I koliko još očeva i majki, koliko Savića, potencijalnih usvojitelja, čeka milost državne birokratije?

Od ministra, posle svega, ne treba očekivati ostavku. Njemu je ionako odzvonio mandat. Pitam ga samo, ko je njemu i svima njima, nabrojanim i nenabrojanim, dao za pravo da pred kamerama, priređujući protokol jeftinog i uvredljivog licemerja, izgovori ime i porodično prezime devojčice pre usvojenja? Ko mu je dao pravo da, posipajući pepelom i sebe i podređene zbog “proceduralne greške”, dovodi devojčicu pred kamere?

Proceduralna greška? Nije dete muškatla da ga državna birokratija proceduralno presađuje iz saksije u saksiju, premešta sa sunca u hladovinu, neguje kako misli da treba, a ne onako kako treba. I da, uz sve to, usvojiteljima preti policijom ako ne poštuju tuđe očigledne greške i neznanje.

Znate li, ministre, da ste – dovodeći devojčicu pred kamere – zarad vlastite promocije i skidanja mrlja s ministarstva koje su vam dodelili, izgovarajući njeno puno ime i njeno ranije prezime, prekršili i domaće zakone i Međunarodnu konvenciju u pravima deteta? Evo vam samo dva člana, a ima ih još: “Nijedno dete ne sme biti biti izloženo proizvoljnom ili nezakonitom mešanju u njegovu privatnost, porodicu, dom ili prepisku…”; “…pravo deteta na očuvanje identiteta, uključujući državljanstvo, ime i porodične odnose u skladu sa zakonom, bez nezakonitog mešanja…

Niste vrijedni

Niste znali? Ili, možda, jeste – ali je bilo zgodno da se usred izborne tišine doda malo šlaga na isforsiranu funkcionersku kampanju, bez prava na bilo čiji formalni prigovor jer ste, zaboga, samo radili svoj posao?

To što se učinili pred kamerama, ministre, radi se u tišini, diskretno i dostojanstveno – ako znate o čemu govorim. Tim pre jer ni vas ni vaše saradnike nije vlastita savest naterala da se pozabavite mukom u koju ste uterali porodicu Savić, već pritisak javnosti koja je prepoznala njihov vapaj.

Niste vi, takomisleći ministre – ni vi, a ni mnogi vama podređeni – vredni ni jedne jedine suze te devojčice. Niste, niti ste zaslužili i jedan titraj njenih emocija koje vam je – u tom vašem jadnom i sramnopatetičnom mizanscenu – podastrla pred noge, grleći mamu i tatu!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Više iz rubrike BLOG
POPULARNO