Da li ste se ikad osvrnuli i zastali ili najčešće samo okrećete glavu na drugu stranu kao da ih ne primećujete? Da li na nekom trotoaru u Futogu treba da ostane fleka gareži, kao poslednji trag nečije sudbine, da bismo se setili kako tu negde, na ulici, živi na desetine i stotine beskućnika? Beskućnika, ljudi koji su manje ili više – ničija briga.
Dragutin Todorčević iz Novog Sada, jedan od tih beskućnika, ležao je, pokriven kartonima i zgužvanim ćebetom, u kutku zaklona koji je našao da pregura još jednu hladnu noć. Dvanaestogodišnjaci su ga zapalili. Zapalili, da! Zapalili iz, zdravom razumu nedokučive zabave ili obesti, ničim izazvani, ali su ga zapalili. Upaljačem, kao cigaretu!
I niko nije kriv – ni Dragutin za svoj nesrećni životni put i stranputice, ni ti žutokljunci jer su pred zakonom još deca, koja ne znaju ni kakva će biti njihova životna trasa sa stranputice na kojoj već jesu.
Sklapanje mozaika
U novosadskom Centru za socijalni rad kažu da “vinovnici incidenta nisu u evidenciji” te ustanove, ali da je jedan od trojice dečaka “štićenik Doma za decu bez roditeljskog staranja u Sremskoj Kamenici”.
“Za njega znamo, a o drugoj dvojici dečaka nemamo nikakve podatke”, kažu u Centru.
I onda novinari nađu adresu dečaka koji je kresnuo upaljač. Da, upravo tako – adresu, ali to je samo adresa, ali ne i dom, još manje porodica. Otac svira negde na ulici, majka je u bolnici. U kući živi najmanje troje dece i, valjda, još toliko odraslih. O dečaku i još jednom detetu, jedno drugom do ušiju, brine starija sestra. Poslednji put brata pre nesreće je videla desetak sati ranije. Išao je u školu, više ne ide.
Socijalni mozaik se tako polako sklapa, a svaka kockica sve crnja jedna od druge.
A ovih dana – ne zna se da li teža ili tužnija – priča o Dragutinu, beskućniku iz Novog Sada, puni stranice crne hronike. Snašlo ga je svašta, nesreća gde god da se okrenuo, ostao bez krova, potomci otišli svojim putem, pisao pesme za svoju dušu, humanitarac, zaradio penziju. Pisale o njemu pre par godina i novine. A onda je ulica, sticajem okolnosti, postala njegov jedini dom. Nažalost – i poslednji.
Nevidljivi ljudi
I tako ćemo, verovatno na kratko, samo dok traje eho novinskih tekstova, misliti o beskućnicima, p(r)okazanim tek kad postanu naslov u novinama. Jer, beskućnici su – priznali vi to ili ne – za mnoge predrasuda, takva i tolika da malo ko zaviri u njihove živote. I uostalom, ko su uopšte oni – nevidljivi ljudi, skitnice, “kraljevi ulica”…? Sloboda ili životna robija?
Da li i mi možemo, mimo svoje volje, postati beskućnici i pored (privremenog) krova nad glavom? Suvoparne definicije beskućništva i svakodnevne vesti iz sveta pokazuju da između skladnog života i neizvesnosti bez krova nad glavom često ne mora da bude nimalo vaše volje i uticaja.
“Beskućništvo može nastati zbog lokalne ili regionalne nezaposlenosti, rata, psihičke nestabilnosti ili kao kombinacija navedenih faktora. U zemljama koje prolaze društvenu transformaciju, potresnu ilustraciju rastućih socijalnih nejednakosti i procesa devastacije javnog blagostanja predstavljaju sve masovniji prizori beskućnika na ulicama, nepreglednih podstandardnih naselja u kojima nema puta, kanalizacije ili struje, koje poslednjih decenija beleže istraživanja”.
Tako se birokratski definiše fenomen ljudi koji “nisu nova pojava u postsocijalističkim društvima, u kojima se već decenijama problem beskućništva i društvenih nejednakosti uopšte minimizira”.
Ako defincije, kao i obično, nemaju dušu, i ako su zakoni samo simulacija stvarnosti – treba li joj pogledati u oči ? Ko su sve beskućnici, nezabeleženi u državnoj, alias društvenoj statistici?
Iako se doslovce tako ne zovu ili statusno ne podrazumevaju, beskućnici su – po definiciji – i hiljade izbeglica poslednih decenija i poslednjih par godina.
Kriminalizacija siromaštva
U parkovima i na klupama preživljava alarmantan broj izbeglica i migranata, ljudi koji uz granice usputnih država pokušavaju da dobace svoju nadu iza granica Zapada. Njih i “ne računamo” u beskućnike, jer samo prolaze… Neki ih, ipak, računaju, ali kao izvor zarade, ostvarene krijumčarenjem i trgovinom, prevozom, švercom preko granica balkanskom rutom…
Ako i počnete da se raspitujete, shvatićete da problemi beskućnika – u Srbiji, recimo – nisu jasno definisani zakonima i ne predviđaju nikakva sistemska rešenja. Umesto toga, Zakon o javnom redu i miru RS sankcioniše tzv. skitničenje, za koje istovremeno ne pruža detaljniju definiciju, ali objedinjuje ponašanja koja remete javni red i mir, zajedno sa prosjačenjem i nepristojnim, drskim i bezobraznim ponašanjem.
Zakon kažnjava upotrebu tzv. javnog prostora koji je, silom prilika ili njihovim iznuđenim okolnostima, deo svakodnevnog života beskućnika. Time se, zapravo, kriminalizuje siromaštvo.
Jedina “usluga” koju taj zakon (o javnom redu i miru) predviđa za beskućnike je – smeštaj u prihvatilište za odrasle i starije osobe. No, i to je samo hitan smeštaj, kad ih pokupe sa ulice, i ne predstavlja nikakvo dugoročno rešenje. Pojednostavljeno rečeno – zakon pretvara beskućnike u pripadnike uličnog korpusa ničijih ljudi. Nije li to najradikalniji oblik socijalne isključenosti? Verovatno jeste.
Valjda je tako i zato što od tih, većinom, nesretnika koji nisu uspeli ili nisu umeli da prepešače s kraja na kraj neke svoje zamršene životne lavirinte, danas svi okreću glavu. I tako svaki dan, s trunkom savesti ili bez nje, stalno, ili na kratko, okrećemo glavu sve dok neki drugi Dragutin, nikome drag, neznanac sa adrese Ničija savest BB, ne postane naslov u novinama.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera