Tehnološka radna mjesta odlaze iz Kine

Iako su skoro dve i po decenije zaposleni u kineskim fabrikama visoke tehnologije važili za “stručne, posvećene i jeftine” radnike, to odavno više nije slučaj, a veliki giganti polako sele svoju proizvodnju u druge delove regiona, prvenstveno jugoistočne Azije.

Sa prosečnom zaradom od 1.200 do 1.600 dolara mesečno u fabrikama gde se sklapaju smartfoni, računari i druga potrošačka elektronika (final assembly process, FAP), kineski radnici već zarađuju više od većine kolega u Aziji, kao i radnika u istočnoj i jugoistočnoj Evropi.

Sa druge strane, visokokvalifikovani inženjeri, razni tehnološki stručnjaci i programeri OEM softvera već neko vreme zarađuju čak i više nego njihovi ekvivalenti u SAD-u i Evropi, te nije redak slučaj da se čitavi timovi za razvoj proizvoda sele u Kinu iz zemalja Evropske unije, a sve češće i iz Velike Britanije, Kanade i SAD-a. Ovaj proces je već dobio i svoj zvanični termin – “R&D exodus” (egzodus stručnjaka za istraživanje i razvoj). Razlog nisu samo plate i pristup najnovijoj svetskoj tehnologiji, već i nemogućnost ubrzanog razvoja proizvoda (rapid prototyping) van Kine.

Prototip i za 48 sati

Budući da se tokom raznih faza dizajna elektronskih uređaja mora načiniti i na desetine prototipova, to sve iziskuje dosta vremena i novca. Ne i u Kini: uređaj koji inženjer projektuje u softveru za razvoj (CAD/CAM) se istog dana može poslati u fabriku za izradu delova, a gotov prototip se može dobiti za nekoliko dana, nekada čak i za 48 sati. To je van Kine jednostavno nemoguće, jer nijedna druga zemlja u svetu (sem Nemačke i delimično SAD-a) nema toliko fabrika i kompanija za razvoj na tako malom geografskom prostoru, kao što je to, na primer, oblast Shenzen.

Takođe, kineske fabrike su “mikro-specijalisti”, odnosno, specijalizovane su i za najmanje komponente, čak i do zavrtnja, kućišta, tastera… To na prostoru van Kine jednostavno nije isplativo zbog ekonomskog sistema koji je uvek favorizovao uvoz i izvoz – nešto se proizvodi, dok se druge komponente uvoze. To je otišlo toliko daleko da je čak i švajcarskim fabrikama satovima, čuvenim po sloganu “Swiss Made” (Proizvedeno u Švajcarskoj), mnogo jeftinije da deo mikro-komponenti uvoze.

Zbog ovoga su čak morali biti promenjeni i propisi koji propisuju šta se uopšte može zvati “Swiss Made”. Ranije je za to bilo potrebno preko 85 odsto domaćih komponenti, dok je danas za to dovoljno da dizajn inicijalno bude švajcarski, te oko 60 odsto domaćih delova – ostalih 40 odsto se uglavnom uvozi iz Hong Konga.

Tako danas prosečni kineski IT stručnjak ili inženjer elektronike ima godišnju zaradu od 32 do 40 hiljada dolara. Ova brojka je bila i viša 2018. i 2019. godine – oko 53 hiljade dolara, ali su efekti globalne pandemije i čestih zatvaranja (lockdown) u Kini najviše pogodili upravo tehnološki sektor.

Mnogi tehnološki giganti, poput Applea, HP-a i Della su bili prinuđeni i da značajno smanje svoje prognoze za 2021. i 2022, kao i ukupan broj jedinica svojih proizvoda. Analitičari sličan trend očekuju najranije do 2025. godine. Iako se globalna pandemija stišala, a mnogi industrijski sektori se čak i vratili na “pretpandemijske” nivoe proizvodnje, ogroman porast globalne tražnje za proizvodima IT industrije govori da ponuda i dalje neće pratiti potražnju.

Ovo znači i da će cene smartfona, laptopova i tableta biti komparativno veće nego proteklih godina. Statistika govori da su smartfoni od 2018. godine u proseku poskupeli 18,3 odsto, a računari i računarske komponente za 21,2 odsto. Grafički akceleratori (grafičke kartice) su poskupele za 40 do 60 odsto, čemu je najviše doprinela popularnost “kripto rudarenja” digitalnih novčića, gde se ove kartice masovno koriste.

Iako je jaz između bogatih i siromašnih, te gradova i ruralnih sredina u Kini jedan od najvećih na svetu, visokoindustrijske oblasti poput Pekinga, Guangzhoua, Tuanjina i Shenzena sada imaju prosečne mesečne zarade između 2.300 i 2.500 dolara. U industriji složene elektronike prosek je još veći – oko 28.000 juana (3.700 do 4.000 dolara).

Tehnološko usko grlo

Stručnjaci procenjuju da će u narednim godinama jedan od najvećih problema biti sama izrada komponenti – procesora, memorija, raznih kontrolera i displeja. Budući da ove komponente koriste retke metale i skupe sirovine, poput zlata, srebra, kobalta, litijuma i platine, cena proizvodnje će neminovno rasti.

Takođe, sve veći problem je i nedostatak “mašina za proizvodnju mašina”, nazvan i ASML  problem. ASML je inače najveći svetski proizvođač postrojenja za litografiju, proces u kome nastaju silicijumski “vaferi”, koji čine srž čipova. Njihove mašine i procese koriste najveći svetski proizvođači čipova, kao što je tajvanski TSMC, koji, opet, proizvodi većinu čipova za druge velike tehnološke kompanije kao što su Apple, AMD i Nvidia.

Zbog ovoga, giganti se sve više okreću drugim zemljama regiona, prvenstveno Indiji, Vijetnamu i Maleziji. Plate radnika su manje, a državne subvencije veće, jer vlade tih zemalja žele brzi razvoj tehnološkog sektora. Kina i Tajvan kao izvori komponenti su takođe veoma blizu, pa se ovo čini kao “dobitna kombinacija” za strane ulagače, pre svega one iz SAD-a.

Apple već ima velike planove na tržištu Indije. U gradu Hosur u Bangaloreu u novoj fabrici radiće gotovo 60.000 radnika. Američki gigant, sa svojim dugogodišnjim partnerom, kineskim Foxconnom, ovde već proizvodi svoje iPhone smartfone od 2017, a od oktobra je počela i proizvodnja aktuelnog modela iPhone 14.

Većina ovih uređaja je namenjena domaćem, indijskom tržištu, što takođe pokazuje i rast kupovne moći sve brojnije srednje klase u drugoj najmnogoljudnijoj zemlji sveta. Analitičari sa Wall Streeta takođe procenjuju i da je pet do sedam odsto ukupne svetske proizvodnje Apple smartfona sada bazirano u Indiji, te da će taj procenat porasti na 12 do 15 odsto u narednim godinama.

I Vijetnam ima svoju “Silicijumsku dolinu” – oblast Haiphong na severu zemlje. Kineski gigant Pegatron je ovde otvorio jednu od svojih najvećih fabrika, koja kao i u Kini, proizvodi za Apple i Microsoft. U istoj oblasti veliku fabriku uskoro otvara i Sirtec, tajvanska kompanija koja je takođe veliki snabdevač Applea.

Stručnjaci procenjuju i da će ova oblast Azije (Tajland, Laos i Vijetnam) do 2025. imati godišnji rast tehnološkog sektora od 50 odsto. U ovom delu Vijetnama godinama rade i drugi giganti – Nintendo, Sharp i Lenovo, a u bliskoj budućnosti fabrike će otvoriti i južnokorejski LG Display, te američki Amkor.