Može li njemačka privreda preživjeti bez Kine?

Nemački kancelari poslednje dve decenije bar jednom godišnje putuju u Kinu, jednom od značajnih privrednih partnera Nemačke, ali nijedna od tih poseta nije u javnosti izazivala ni približno toliko kritičkih komentara i analiza kao minula poseta Olafa Scholza Pekingu.

Od toga da mu je francuski predsednik Emmanuel Macron predlagao da pomeri posetu i da zajedno idu posle samita G20, preko kritika što uopšte zagovara nastavak snažne privredno-trgovinske saradnje sa Kinom, do toga da se nemačkim vlastima zamera da je Nemačka isuviše zavisna od Kine te da čine istu grešku kao prethodno sa Rusijom.

Štaviše, Scholzu su kritičari stavljali da dušu i to što je prvi evropski lider, koji je od izbijanja pandemije virusa korona otišao u posetu Pekingu i to samo nekoliko dana pošto je na kongresu Komunističke partije Kine potvrđen treći mandat aktuelnom predsedniku Kine. Za pojedine nemačke medije, Scholzov dolazak je predstavljao odavanje počasti XI Jinpingu.

Zapravo skoro niko nije želeo da Scholz ode u Peking u ovom trenutku, baš kao što niko nije želeo da njegova vlada dozvoli da kineska kompanija kupi deo za Nemačku strateški najvažnije luke –  u Hamburgu. Uprkos svim kritikama, kancelar je to učinio. I na iznenađenje mnogih, sve to ga nije gurnulo u političku provaliju. Naprotiv, rezultat Scholzovih odluka uopšte nije tako loš kako su mu svi prognozirali. Bar zasad.

Geopolitika važnija od svega

Već i iz toga što je pred put izjavio da je „važno da održavamo i razvijamo naše međunarodne odnose“ moglo se naslutiti da je u ovom trenutku Scholzu geopolitika najvažnija.

I narastajući broj kritičara su od njega očekivali, da kad već ide u Peking, insistira na geopolitici a ne samo na nemačkim nacionalnim interesima. Konkretno, isticali su da bi kancelar trebalo da Pekingu pošalje jasnu poruku da mu je važna bezbednost i jedinstvo Evropske unije. Pitanje bezbednost se odnosi na to da je za EU neprihvatljivo ako Kina bude dodatno materijalno podržavala Rusiju dok traje rat u Ukrajini, a jedinstvo na to da bi bilo kakvo kinesko trgovinsko pritiskanje ili ucenjivanje neke članice EU značio napad na celo jedinstveno evropsko tržište.

Iako su analitičari kineskih prilika uočili poprilično hladan i distanciran susret dvojice lidera pred TV kamerama, primećujući da se Xi obratio Scholzu neformalnim izazom koji bi mogao da se prevede kao „Hej, zdravo“, rezultat razgovora se učinio većim nego što je iko očekivao. Konkretno, Scholz je očigledno uspeo da podstakne Xija na taj mali korak – da javno iskaže zabrinutost zbog rata u Ukrajini, mnogo jasnije nego ranije.

Štaviše, to što je kineski predsednik naglasio da bi međunarodna zajednica trebalo da pozove sve strane u sukobu na racionalnost i uzdržanost, te da uspostave direktne kontakte što pre i stvore uslove za nastavak pregovora i zajednički odbace upotrebu ili pretnju upotrebom nuklearnog oružja, zapadni analitičari su ocenili kao kinesku dosad najdirektniju kritiku upućenu ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. To što je Xi pozvao međunarodnu zajednicu da se založi protiv nuklearnog rata kako bi sprečila „krizu na evroazijskom kontinentu“, čini Scholzov jednodnevnu posetu vrednu putovanja.

Mada, istini za volju, kineskog predsednika ovakva izjava nimalo ne košta, štaviše, stavlja Kinu u bilju poziciju. S jedne strane, ovakvom izjavom Zapadu šalju poruku kako „Kina nije Rusija“ te da je Peking „mnogo odgovorniji“, a pritom izjavom uopšte ne kvare odnose sa zvaničnom Moskvom.

I dok je Zapad i dalje uveren u potencijalno veliki uticaj Pekinga na Moskvu, poznavaoci kineskih prilika zapravo znaju da Peking ni na koji način ne bi mogao pa čak ni pokušao da spreči eventualnu Putinovu nameru da upotrebi  nuklearno oružje. Štaviše, izvori londonskog Financial Timesa tvrde da prilikom susreta Xija i Putina početkom februara ove godine, ruski predsednik kineskom kolegi uopšte nije rekao o planovima da izvrši invaziju na Ukrajinu. Budući da upozorenje nije došlo ni kasnije, Kina se našla u nezahvalnoj poziciji da je više od 6.000 njenih državljana, koji su živeli u Ukrajini, moralo da se evakuiše usred ratnih dejstava.

To baca popriličnu senku na kinesko-rusko partnerstvo „bez granica“, kako su Xi i Putin početkom februara nazvali odnose dve zemlje. A upravo što više takvih senki priželjkuje Zapadone ukazuju da Putin gubi podršku. Zbog toga je Scholzova poseta uspešnije nego što je očekivano. Naročito kada se čulo da Xi kaže da Kina podržava Nemačku i EU i njihovu važnu ulogu u promovisanju mirovnih pregovora u izgradnji uravnoteženog, efikasnog i održivog evropskog bezbednosnog okvira.

Koliko je nemačka privreda zavisna od Kine

Sve to je dalo za pravo onima koji smatraju da je od suštinskog značaja da pruža kontinuirani napor da se radi sa Kinom u pravcu mira, bolje klimatske zaštite i pravednije trgovine. Međutim, u sve borbenijoj i zaoštrenijoj ekonomsko-trgovinskoj konkurenciji između Sjedienjenih Američkih Država i Kine, na Zapadu svako ko veruje da je sa Pekingom moguća pravedna trgovina i ekonomski odnosi označava se u javnosti bezmalo za izadajnika.

Baš zbog toga je Scholz oštro kritikovan što je otišao u Pekingm vodeći sa sobom direktore velikih nemačkih kroporacija, poput Siemensa, BASF-a i automobilskih giganta, koji imaju ogromno prisustvo u Kini i proizvodno zavise od nje. Doduše, neki direktori giganata, poput Deutsche banke, Mercedes Benza i SAP, nisu želeli ovog puta da idu sa kancelarom na ovaj put, koji je okaraterisan kao jednodnevni izlet, budući da nije bilo planirano noćenje u Kini.

I pre nego što je poleteo kancelarov avion, pojedini prestavnici nemačkog poslovnog sveta su potrčali da nemačkim medijima kažu da je to „pogrešna poseta u pogrešno vreme“, ističući da režim u Pekingu očigledno sve više sistematski vrši pritisak na strane kompanije. Štaviše, jedna studija ukazuje kako Peking sve više koristi ekonomsku prinudu za postizanje strateških ciljeva.

Ali, pogled na Kinu je dramatično različit iz kancelarija direktora velikih nemačkih korporacija i kancelarija šefova kompanija srednje veličine. Hemijski gigant BASF i tehnološka korporacija Siemens poprilično se oslanjaju na Kinu kao prodajno tržište ali i kao lokaciju sopstvene proizvodnje, ulažući u tu zemlju milijarde evra. S druge strane, nemačke kompanije srednje veličine su sada mnogo skeptičnije u pogledu ulaganja u Kini nego što su bile prethodnih godina. Liste razloga za brigu im je podugačka. Od kinesko-američkog trgovinskog rata, preko zaštite patenata, do straha da bi kineska konkurencija mogla da ih proguta.

Zbog svega toga, analitičari su očekivali da Scholz jasno kaže šefovima giganata, koje je vodio u Peking, da spreme svoje korporacije za geopolitičku eskalaciju tenzija između Zapada i Kine, to jest da naprave i krenu u sprovođenje jasnih planova o smanjenju strateške i proizvodne zavisnosti od Kine.

A nedavno objavljene analize ukazuju da je ta zavisnost sve veća, budući da raste i broj sirovina koje se označavaju kao „strateške“ u proizvodnji robe, posebno u sektoru visoke tehnologije. U odvojenim studijama Nemački ekonomski institut i londonska konsultantska kuća Ernst&Jang zaključile su da je posebno velika zavisnost Nemačke od Kine, na primer kada je reč o nabavci retkih metala, poluprovodnika ili litijuma.

Nemački vicekancelar i ministar ekonomije Robert Habeck priznaje da je po pitanju nekih sirovina nemačka zavisnost od Kine 100 odsto te da „ako bi Kina nestala kao tržište, neke nemačke industrije to ne bi preživele”.

Kako bi dokazao da radi na tome da se izbegne jednostrana zavisnost Nemačke od Kine, kancelar je posle puta u Kinu a pre samita G20 na Baliju četiri dana proputovao jugoistočnom Azijom u nameri da pridobije nove partnere i proširi saradnju sa Vijetnamom, Singapurom i Indonezijom. Ipak, govoreći u Singapuru je očigledno želeo da pošalje poruku i SAD i onima koji kod njegove kuće promovišu američke interese, rekavši da je protiv takozvanog ekonomskog „razdvajanja“ od Kine.

„Često ove ideje nisu ništa drugo do prikriveni protekcionizam. A protekcionizam ne vodi nikuda“, rekao je Scholz, istovremeno zahtevajući od Kine da omogući izistinski pristup svom tržištu, da poštuje intelektualnu svojinu i omogući poštene uslove za investitore.

Nemački auto-giganti ulažu milijarde u Kini

Očigledna namera kancelara je da, uprkos američko-kineskom ekonomsko-trgovinskom sukobu,  Nemačkoj Kina i dalje ostane važan trgovinski i ekonomski partner.

Štaviše, i vicekancelar Habeck, uprkos svojim znatno više proameričkim i antikineskim pozicijama, ističe da je protiv ekonomskog „razvoda“ Nemačke od Kine. Ipak, ono što Habecka posebno frustrira jeste što je čak „40 odsto ukupnog obima državnih investicionih garancija“ potrošeno na nemačke investicije u Kini, te zato najavljuje da je ubuduće državna investiciona garancija po kompaniji i po zemlji biti ograničena na tri milijarde evra, te da će dodatna zaštita države za ulaganja dotične kompanije biti moguća samo za aktivnosti u drugoj zemlji.

Kine je Nemačkoj od 2016. trgovinski partner broj jedan, a uvoz i izvoz u ukupnom iznosu iznose 245 milijardi evra.

Nemačka u Kinu izvozi visokokvalitetne proizvode kao što su automobili, mašine, visokotehnološki instrumenti, ali i farmaceutski proizvodi. Kina Nemačkoj prodaje odeću i robu široke potrošnje, računare, mobilne telefone, mulltimedijalne uređaje, baterije, solarne panele, električne automobile, ali i sirovine i poluproizvode bez kojih ne bi mogla nemačka hemijska i elektronska industrija.

Koliko je međusobna trgovina porasla svedoči da je pe poslovanje sa Kinom pre dvadesetak godina predstavljalo manje od jedan odsto nemačke trgovine. Danas desetak odsto nemačkog uvoza dolazi iz Kine, a više od sedam odsto izvoza odlazi u Kinu.

Osim toga, statistika Bundesbanke beleži da su u 2020. godini kineske investicije u Nemačkoj bile tek oko četiri milijarde evra, dok su nemačke kompanije u Kini uložile 89 milijardi evra, uglavnom u proizvodnju automobila i auto delova.

Naivnost ili dvostruka strategija

I dok vicekancelar Habeck upozorava nemačke gigante da izbegnu „naivnost“ u dogovorima sa Kinom, na sastancima Federacije nemačke industrije oni su mu poručili da ne nameravaju da zatvore svoje poslove u Kini. Habeck je bio prinuđen da se pravda kako ih nije ni terao iz Kine, a u okviru samog udruženja industrijalaca je jasno da postoji jasna grupa korporacija koji se zalažu za još dublju saradnju i investicije na kineskom tržištu.

U toj grupi su, bez dileme, hemijski giganti kao što je BASF, ali i auto-giganti kao što Volkswagen, koji u Kini ima više od 30 fabrika sa oko 90.000 zaposlenih. Ovaj najveći evropski proizvođač automobila prodaje svaki treći automobil u Kini i ni na jednom drugom stranom tržištu ne pravi tolike profite kao u Kini gde je prodaja automobila ove godine skočila za 15 odsto, dok je u Evropi i Americi pala.

Ipak, Volkswagen, kao i večina nemačkih autogiganata, sprovodi svojevrsnu dvostruku igru u otežanim geopolitičkim okolnostima. S jedne strane, nastoji da proizvodnju i prodaju u Kini produži što je više moguće. A s druge strane, kako bi izbegao da bude iskljućivo zavistan od Kine, trenutno ulaže 7 milijardi evra u proizvodnju na drugom po veličini tržištu autoobila na svetu – američkom.

Zapravo se čini da automobilska industrija sprovodi istu dvostruku strategiju kao i nemačka vlada, koja nastoji da održi dobre ekonomske odnose i sa Kinom i SAD-om. Bar do neke nove geopolitičke oluje. Oluje za koju svi znaju da uveliko dolazi.