Sebičnost i solidarnost u doba korone

Kako uopšte početi tekst o životu u Srbiji, zaposednutoj koronom, kad je taj virusni ciklon zahvatio ceo svet i čije je žarište u ovom trenutku Evropa? Vesti o broju zaraženih i umrlih prestižu jedna drugu i sve su, bez obzira na granice, turobne i slične – o sablasnim ulicama, vanrednim merama i stanjima, nestašicama i nevoljama, alavosti i sebičluku, disciplinovanju, ličnim i kolektivnim (ne)odgovornostima, solidarnosti i empatiji, hrabrim lekarima i drugim medicinarima.

I evo, dok ovo pišem, upravo su objavili vest o prvoj žrtvi koronavirusa u Srbiji. Preminuo je 59-godišnji muškarac iz Kikinde, zaražen posredno, od čoveka čiji je sin bio u Milanu, a i sam se bori za život.

Ređaju se brojevi koji, kojekuda u Evropi i svetu, iz časa u čas menjaju statistiku obolelih, preminulih, ugroženih… U petak, 20. marta u Srbiji su potvrdili 135 slučajeva zaraze, lekari se bore za život još osmoro pacijenata…

Strepnja do jutra raste, jer će tada stići nove turobne vesti…

Vijest može biti i samo jedna riječ

Vest, dakle, može biti i samo jedna reč, poput – rat, bolest, beda. Prvu smo nedavno iskusili, druge dve upravo živimo. A ovu treću, najviše osećaju oni koji su zaboravljeni ili ih i ne primećujemo dok prolazimo.

Razmišljajući, dakle, kako da počnem ovaj tekst, odjednom krajičkom uha čuh glasove i reči koji me dobro protresoše i potresoše. Vidim na ekranu “nevidljive ljude”, beskućnike kako se jadaju televizijskom reporteru.

Policijski je čas, ali nemaju kud sa ulice, ona im je jedini dom, šta god bilo, pa ih je tu kamera i zatekla.

“Momci (policajci) vrlo su razumni, vrlo korektni, pošteni. Nemam šta da kažem. Zabranjeno je što je zabranjeno, ali kad ja moram ovde biti. Ako ne idem po kantama, kontejnerima, gospodo, ja nemam oklen da živim”…, veli jedan od njih, Slavko.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Dom pod otvorenim nebom ostavio je tragove na licu, stariji je svakako od uredbom ograničenih 65 godina i ne bi smeo biti na ulici, ali “sila zakon ne moli”.

Stara je poslovica “sit gladnom ne veruje”, ali – razmišljamo ili, pitam se, šta sve čoveka može da snađe u vremenu epidemije bolesti i posledičnog vanrednog stanja. 

Slušam, sa knedlom u grlu, zanemela. Jer, beskućnike – ne samo na beogradskim ulicama i u parkovima – muče isti problem.

“Od kad kafane slabije i kraće rade, a ljudi sada kupuju rezerve, malo se i baci – kontejneri su sve prazniji i za nas je manje hrane. Problem je i voda, nepotrebno su zatvorili te javne toalete, a ne može da se koristi ni voda na ulici dok prolazi ova zima”, požalio se beogradski beskućnik Igor pred kamerom.

E, to je muka. I mutne radnje u smutnom vremenu. Naravno, kad se vanredno stanje proglasi – osim neophodnog disciplinovanja građana, pod krinkom tih mera svašta može da se “podvuče”. 

Žali mi se stara poznanica iz pisarnice jednog suda i kaže: “Vidiš, čak i tamo gde se pravda deli, pravde nema. Predsednik suda naredio je da svaki dan dolazimo na posao, mada posla nema jer je sve stalo. Sudije dolaze tek povremeno na dežurstva. Dok putujem iz predgrađa svaki dan sa dva autobusa pitam se kako se meri vrednost života nas običnih službenika u odnosu na one koji tu pravdu ili ‘pravdu’ dele?”

U međuvremenu, Savet Regulatornog tela za elektronske medije (REM) u svom najnovijem saopštenju tokom proglašenog vanrednog stanja, između ostalog, upozorava emitere na obavezu da ne prikazuju “programske sadržaje koji mogu naškoditi fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i maloletnika, kao i da se poštuju zakonske obaveze u vezi sa dostojanstvom ličnosti i pravom na privatnost”. 

Čitam i ne verujem?! To isto nadzorničko-podaničko telo, već godinama dozvoljava da se sa televizijskih ekrana širi mentalna agresija na zdravlje nacije. Jer, upravo je REM gluv, slep i nem – a nadasve i odgovoran – za širenje i tolerisanje rijaliti zaraze, najgoreg naličja života, prostakluka, nemorala, šunda i vulgarnosti. I sve to – na televizijama sa nacionalnim frekvencijama…

Straža zdravlje (ne)čuva

Osnovni novinarski zadatak ostaje da izveštavaju o vanrednim i drugim stanjima koja su zatekla, zatiču ili čekaju – uz sve zemlje – i Srbiju pod udarom virusa korona. Naravno, sve sličnosti sa ostalim državama koje je ova epidemija okupirala su očite, pa je unekoliko neminovno ponavljanje slika.

Opustele ulice, svakodnevno rapidno povećanje broja zaraženih uz upozorenje zvaničnika da će biti sve gore a uz potvrdu epidemiologa da nas “eksplozija korona virusa tek čeka”, krstarenje vojnih i policijskih patrola gradom, uniformisane straže pred bolnicama i Urgentnim centrom jednako je – jeza u kostima. 

Da li je Srbija spremna na još žešću ofanzivu neopipljivog neprijatelja odgovora nema, tek utešna obećanja državnog vrha o opremanju i nabavci novih neophodnih aparata i opreme. Ono što se pouzdano zna jeste da je manjak lekara i medicinskog osoblja koji su otišli u inostranstvo trbuhom za boljim kruhom. Uzgred, prema podacima lekarske komore Srbije od prošle godine, zemlju napusti oko 300 lekara.

Sindikat medicinskih sestara i tehničara objavio je da se više od 150 zdravstvenih ustanova u Srbiji suočava i sa manjkom radne snage ovog osoblja. Na stranu, što su lekari i drugi medicinari prvi na udaru zaraze što bi moglo pogoršati situaciju oko lečenja i nege bolesnika. Zbog toga, kao i zbog nedostatka smeštajnih kapaciteta za obolele, epidemiolozi nastoje da se širenje zaraze odugovlači kako bi stari pacijenti “ustupili mesto” novima da bi imali negu i mogućnost bolničkog lečenja.

Pitam prijatelja, lekarske profesije čemu straža pred bolnicama, zbog onih koji su unutra ili drugih izvana? Sleže ramenima i kaže: “Verovatno, i jedno, i drugo. Znaš, naš narod, hoće da uđu pošto-poto iz bilo kog razloga koji se njima čini krupnim. Ne misle na posledice…

Šta sledi i koliko će trajati ova zlokobna bolest i epidemija znamo jedino da skoro ništa ne znamo. Potvrđuje to i epidemiolog Zoran Radovanović koji kaže da će ovaj virus “na kraju biti nepredvidiv jer dolazi period toplog vremena pa se može desiti da se kao grip povuče, nestane. Međutim, ako je bolest nova kao ova, kad ne postoji kolektivni imunitet – onda može da potraje i duže, neizvesno je.

Izvor: Al Jazeera