Njemački zaokret prema krajnjoj desnici
Iznenadna najava šefice Kršćansko-demokratske unije (CDU) Annegret Kramp-Karrenbauer da će se neće kandidovati za kancelara sledeće godine te da će se povući sa čela stranke izazvala je popriličnu buru u političkom životu Nemačke, unevši političku neizvesnost i na evropskom nivou.
Ali, njeno povlačenje predstavlja mnogo više od kadrovske promene na čelu nemačke najjače stranke. Ono predstavlja raspad dosadašnjih planova o takozvanoj postmerkelovskoj eri, potom još jedan dokaz tektonskih promena u nemačkom političkom životu i možda najvažnije – ono je dokaz da u Nemačkoj polako ali sigurno dolazi do razbijanje posleratnog tabua da je saradnja sa krajnjom desnicom politička zona u koju mainstream stranke ne zalaze.
Kada je krajem 2018. bila prinuđena da naprasno najavi povlačenje sa čela demohrišćana i u prvi plan isturi Kramp-Karrenbauer za svoju naslednicu, Angela Merkel je bila uverena da je napravila pravi izbor. Bila je uverena da je zaista izabrala „mini Merkel“ koja će sačuvati njenu političku zaistavštinu, ali svojim nešto konzervativnijim pristupom uspeti da ujedini stranačke redove u kojima je konzervativno krilo odavno nezadovoljno.
Međutim, ispostavilo se da Kramp-Karrenbauer ipak nije „mini Merkel“, da nije toliko vična „Merkelinim metodama“ u političkoj borbi, ali i da Merkel nije bila spremna da sopstvenu moć bar delom prepusti naslednici.
Merkeline metode
AKK, kako Kramp-Karrenbauer zovu nemački mediji, zaista je nastojala prethodnih 14,5 meseci da stekne poverenje članova partije i da se kao politička ličnost odvoji od moćne kancelarke. Ali, ispostavilo se da joj to ne ide tako lako, a pritom joj nije manjkalo ni grešaka.
Iako je ranije bila relativno vešta u političkoj komunikaciji, to nije dokazala na čelu CDU. Od toga da su ona i njeni saradnici trapavo pokušali da odgovore na to kako ih je pred evropske izbore „isprozivao“ jedna od najpoznatijih nemačkih mladih YouTube zvezda, do toga da je predlagala uspostavljanje međunarodne zone bezbednosti u Siriji a da za to nije imala podršku kancelarke pa samim tim od toga ništa nije bilo.
Vrhunac se dogodio kada je njoj i centrali stranke otkazao poslušnost pokrajinski odbor CDU u Tiringiji i glasao zajedno sa desničarsko-populističkom Alternativom za Nemačku (AfD) i liberalima izabravši novog premijera ove istočnonemačke pokrajine. To je za AKK bio poslednji pucanj u njene pokušaje da disciplinuje partijske redove. Štaviše, uz loš rejting među biračima, to je bio okidač da odustane od borbe.
Upravo to što je u ovom trenutku odustala i najavila povlačenje dokazalo je da AKK ipak nije „mini Merkel“ i da uopšte nije preuzela kancelarkine načine političke borbe. Jer, „Merkelina metoda“ podrazumeva, između ostalog, da se zbog poraza ne odustaje.
Napomena o autorskim pravimaPreuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”
Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.
Kada je 2000. došla na čelu CDU Merkel je bila delom u sličnoj situaciji kao AKK, jer je imala jake muške konkurente u stranci koji su joj odbijali poslušnost. Muški klan ju je pred izbore 2002. izbacio iz bitke za kancelarsku fotelju pa je CDU sa sestrinskom bavarskom CSU za kandidata za kancelara predložila funkcionera CSU Edmunda Stroibera.
Ali, sve to nije nateralo Merkel na ostavku, ali ni na otvoreni unutarstranački rat jer je znala da tada ne može da ga dobije. Ona je strpljivo sačekala da ti uticajni muškarci izgube trku za vlast i da ih potom zbog neuspeha očisti iz vrha stranke, omogućivši sebi da pobedi na izborima 2005. godine.
I sam dolazak Merkelove na čelo CDU podrazumevao je beskompromisne korake prema svojim političkim očevima – Helmutu Kohlu i Wolfgangu Scheubleu – kojima je svesno okrenula leđa usred afere oko crnih fondova CDU. AKK, pak, nije bila spremna na to da izmakne fotelju Merkelovoj, iako je kancelarka poprilično kriva što šefica CDU nije uspela da izgradi svoj autoritet u javnosti i stranci.
Proteklih godinu dana, Merkel je i dalje sagledavana kao svojevrsna šefica stranke iz senke, a svojoj naslednici nije dala više moći nego što je inače davala sebi bliskim ministrima. Dakle, nedovoljno. Suštinski, Merkel je AKK vezala ruke. I baš zbog toga, sve veći broj nemačkih komentatora smatra da Merkel mora pod hitno da ode sa čela vlade i nekom novom šefu CDU prepusti kancelarsku fotelju ili raspiše nove izbore.
Promjena krvne slike njemačke politike
I sledećem šefu CDU će upravo to biti izazov. A trenutno su potencijalno u igri stari Merkelin rival Friedrich Merz, potom ministar zdravlja Jens Spahn, ali i Merkelin bliski saradnik i premijer pokrajine Severna Rajna Vestfalija Armin Laschet, kao i predsednik Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga Norbert Roettgen. Doduše, za kancelarskog kandidata zainteresovan je i lider sestrinske CSU i bavarski premijer Markus Soeder, tako da se očekuju i previranja, ne samo u CDU, već i između dve sestrinske stranke.
Ukoliko ta unutrašnja previranja budu mučna kao i među socijaldemokratama, to će najviše odgovarati AfD, ali i Zelenima čija popularnost je u pojedinim trenucima čak već od demohrišćana.
Međutim, u previranja oko kadrovskih pitanja u CDU upletene su i druge linije podela unutar stranke, koji su se izlile u javnost i to baš događajima u Turingiji. S jedne strane, konzervativna struja unutar CDU zalaže se za saradnju sa AfD, dok levo orijentisana struja smatra da stanka ne treba da beži od saradnje sa Levicom.
Centrala CDU kategorički odbacuje saradnju sa Levicom, jer je smatra „direktnom naslednicom DDR režima“, to jest tadašnje vladajuće stranke SED. I taj stav svesvesrdno podržava ne samo AKK već i Angela Merkel, ali i ubedljiva većina CDU na istoku Nemačke.
Međutim, ne samo što Bodo Ramelow i mnogi unutar Levice ne baštine vrednosti komunističkog režima Istočne Nemačke, već je CDU po tom pitanju veoma licemeran.
Kako ističe dnevnik Tageszeitung, među ministrima i poslanicima prvog i poslednjeg slobodno izabranog parlamenta Istočne Nemačke 1990. godine, iz redova CDU njih čak 35 su bili bivši neformalni špijuni i doušnici zloglasne istočno nemačke službe Štazi, među liberalima i PDS od koje je posle nastala Levica po 11, a među Zelenima 2. Dakle, u redovima te iste CDU su bili i sada jesu nekadašnji saradnici komunističkog režima, ali i nekadašnji članovi Istočne CDU, koja je sa SED činila takozvani Nacionalni front i zapravo bila ta jedna stranka koju su istočni Nemci mogli da „biraju“.
Primera radi, u toj istočnonemačkom partijskom bloku bili su sadašnji premijer pokrajine Saksonija-Anhalt, bivši premijer Saksonije Stanislaw Tillich i bivši premijer Tiringije Josef Duchač, sada svi u CDU. Ima i nekoliko funkcionera CDU koji su bili članovi SED tako da bi i CDU mogla da bude označena kao naslednica SED i uopšte Nacionalnog fronta DDR.
Da paradoks bude veći, cela situacija u kojoj su se u parlamentu Tiringije udružili poslanici CDU i AfD pogodovala je upravo Levici i smenjenom premijeru Ramelowu. Popularnost Levice je dodatno skočila, kao i socijaldemokrata i Zelenih koji su bili deo Ramelowljeve crveno-zeleno-crvene koalicije tako da bi u sluaju novih izbora ponovo mogli da formiraju vlast u Erfurtu.
Pad sanitarnog kordona prema desnici
Međutim, neočekivana saradnju lokalnih poslanikca CDU sa AfD je mnogo više od pitanje unutarpartijske nediscipline i manjka autoriteta AKK. Ovo je zapravo raspad višedecenijskog tabua u nemačkoj politici po kojem je saradnja sa krajnjom desnicom bila nezamisliva za bilo koju umerenu nemačku partiju. Ovo je pucanje svojevrsnog sanitarnog kordona koje su umerene stranke stavile pred AfD-om i ostalim krajnje desničarskih partijama proteklih 75 godina u nameri da radikalne desnica nikad više u Nemačkoj ne dođe na vlast.
Zajedničkim izborom premijera CDU je legimitizovala AfD i Bjoern Hoeckea, koji je na čelu krajnje desničarskog krila AfD-a, koje je pod nazorom nemačke službe unutrašnje bezbednosti zbog sumnje u antiustavno delovanje. To je razlog tako velike političke buke oko događaja u ovoj istočnonemačkoj pokrajini. A da stvar bude gora, asocijacije na uspon nacizma su još jače jer se sporno glasanje dogodilo bezmalo u dan na 90. godišnjicu otkad je Hitlerova stranka prvi put uspela da dođe na vlast na nekom nivou u Nemačkoj. I to upravo u Tiringiji.
I da stvar po funkcionere CDU u Berlinu bude gora, ovde nije u pitanju nekoliko neposlušnih pokrajinskih poslanika, već nešto širi sloj članova, pre svega na istoku Nemačke, kojima je AfD i te kako prihvatljiva kao saradnik. Dobar deo tih članova se okuplja u udruženje Unija vrednosti, čija ujedno najprepoznatljivijih lica je donedavni prvi čovek nemačke službe za unutrašnju bezbednost Hans Georg Maassen.
On otvoreno agituje za saradnju CDU i AfD, dok su njegovi saborci u udruženju čak davali finansijske donacije AfD-u i proteklih šest meseci redovno održavali sastanke sa funkcionerima AfD-a. I dok funkcioneri CDU naklonjeni Merkelovoj ističu da je Unija vrednosti „kancer“ i da se „kanceru se ne sme dozvoliti da naraste u partiji“, iz Unije vrednosti se uzdaju da će CDU preuzeti Friedrich Merz i vratiti stranku konzervativnim korenima.
Izbor za naslednika AKK će u mnogome biti i rasprava o tome kako se CDU ubuduće nositi sa desničarima. Da li se držati dosadašnje centrističke politike Angele Merkel i prema AfD-u održati sanitarni kordon ili primeniti desniji kurs austrijskog kancelara Sebastiana Kurza, koji je svoju prethodnu vladu formirao sa tamošnjim desničarskim populistima. Od rešenja ove dileme, zavisiće ne samo politika CDU, već i buduća slika političkog života u Nemačkoj.
Izvor: Al Jazeera