Kad gora zazeleni i kapitalizam pocrveni

Virus otkazao Božić, “Mutant kovida 19 razorio praznik”, Najezda novog soja rastrgla porodični praznik… I još mnogi drugi naslovi u vrhu prvih strana nedeljnih novina ukazuju na udar “kosmičkih razmera” kome su izloženi Englezi  uprkos tome što su prvi u svetu počeli sa vakcinacijom.

Da li je smak sveta zaista na pomolu? Ako je korona uspela da natera torijevski kabinet i Borisa Džonsona da rastera proslavu Hristovog rođenja i porodični ručak, šta je onda ostalo, od nejakog ljudskog roda i njegove civilizacije. Pa eto, ostala je  agresivna promocija tržišta i profita. Jer pre nego što je objavio totalno zaključavanje, Boris Džonson je potstakao ljude na božićnu kupovinu. Kao i svake godine punili su se i praznili rafovi u beskrajnim lancima kupoholičarske civilizacije.

Čini se ipak da je režim u Srbiji najbolji i najjači u podsticanju naroda da zaboravi na pandemiju, kad mu to odgovara. Uz fanfare su u Beogradu od jula do kraja oktobra jedan za drugim otvarani “najlepši, najveći i najluksuzniji tržni centri”.

Kao da korona virus ne postoji, uz paradiranje celokupnog vrha vlasti poslednjeg dana oktobra, otvorena je Galerija, jedini šoping mol u Evropi koji se nalazi na obali reke. Dok su građani sa svih kanala ubeđivani da će ova lepota “privući turiste iz celog sveta, a ne samo iz regiona” bolnice su pucale od pacijenata, lekari u skafanderima su obnevideli od umora i stresa. Slavlju se pridružila i najistaknutija članica kriznog štaba doktorka Darija Kisić Tepavčević i građanima je poručila da treba da budemo “ponosni” na novo zdanje, jer u ova “teška vremena” kada je “ekonomija u potpunom sunovratu (u svetu) mi otvaramo tržne centre”.

Ima li ičeg bizarnijeg i nelogičnijeg od ovog i sličnih prizora Beograda koji dreče besramnim ekstremima. Sa jedne strane su redovi pred oronulim bolnicama čiji se zidovi ljušte, a bolesni ljudi satima čekaju na prijem. Neki ga ne dočekaju. Na drugoj obali je sjaj i ponos glanc novih tržnica gde, ako imaš novca, možeš da nadješ sve – sem zdravlja.

Doktorka je u međuvremenu promovisana u ministarku, a sva voda iz beogradske kanalizacije neprečišćeno je nastavila je da se sliva u reke. Pre Galerije u toku leta otvorena su još dva takva zatvorena prostora, koja su narodu oduzela ono malo zelenih površina pogodnih za šetanje. Vlast je preko noći izmenila kriterijume i merne jedinice za utvrđivanje zagađenosti vazduha. U Beogradu se lakše diše, kaže vlast, dok se stručnjaci otpuštaju sa posla zato što se protive baždarenju merača, po dekretu političara.

U međuvremenu smrt je postala samo dnevni broj, čitulja je mnogo, ali neko je zabranio da se u njima pominje uzrok smrti. Na vapaje doktora okupljenih u organizaciji “Ujedinjeni protiv kovida” režim odgovara uvredama. Broj limenih sanduka višestruko je veći od  režimske statistike o preminulima. Zvanično , “po broju mrtvih” Srbija je “najbolja”. Kao i po broju tržnih centara podignutih i bombastično otvorenih u toku najveće pandemije u novijoj istoriji.

Znanje o neznanju i  moć sveznalica

Suočene sa nepoznanicama, početkom epidemije, sveznalice širom sveta su ustuknule u martu i aprilu. Bar tako je mislio devedesetogodišnji nemački filozof Juergen Habermas koji je u situaciji sa korona virusom video i naznake blagog optimizma zato što “Nikada još nije bilo toliko znanja o našem neznanju”.

Rođena Beograđanka, jedna od najeminentnijih sinologa u Evropi, koja već decenijama za slovenačko “Delo” analizira zbivanja na azijskom kontinentu, napisala je polazeći od Habermasove konstatacije da smo se “konačno suočili sa spoznajom koliko toga ne znamo”. O virusima pre svega, o prirodi uopšte, o sebi samima iznad svega.

“Kako god da se zovemo, da li Evropejci, Kinezi, Njujorčani, ili Vuhanci, suočeni smo sa neizvesnošću koja je postala naša zajednička nova stvarnost”. Ona dodaje da “Najpametniji i najučeniji ljudi, ovih dana ponavljaju ono zbog čega im treba najviše verovati: ‘Ne znamo'“

Kratko je trajao talas spoznaje o neznanju. Sveznalice koje ne znaju ništa, a predstavljaju se da sve najbolje umeju, brzo su digle glas. Među autoritarnim liderima država, nastalo je besomučno takmičenje ko više zna. Bolsonaro (predsednik Brazila), Tramp, Lukašenko… nadrilekarstvo je procvetalo. U Srbiji su se ozonirali autobusi kao sigurna zaštita od korone, prozivala se opozicija koja “navija za koronu”, licitiralo se sa brojem vakcina, predsednik je lično krenuo u nabavku respiratora, nagradio je estradu sa po devedeset hiljada dinara, a lekare (ne sve) sa devet puta manjom sumom… Uzalud su mu stručnjaci govorili da zdravstveni sistem puca, da se virus ne brani u šok sobama.

Kada je na početku pandemije pre devet meseci, Franko Berardi Bifo konstatovao da su stvaranje istorije pod svoju nadležnost preuzela malecna razigrana stvorenja, shvaćeno je to kao još jedan zgodan vic duhovitog italijanskog filozofa . Pa i to da je zaista nastupio kraj ljudske civilizacije, bila je, kako su mnogi mislili, ništa drugo, do provokativna  hiperbola uz čiju pomoć Bifo gradi svoj filozofski kredo.

Od Fukujaminog “Kraja istorije” kada je sa padom Berlinskog zida proglašena konačna pobeda zapadne ideje, implikacije ove korona situacije, su neuporedivo dalekosežnije. Priroda se pobunila, planeta se trese, hoće da se otarasi ovakvog Homo “Sapiensa” čije misleće sposobnosti su izgleda ostale još samo u imenu ljudske vrste.

Jedini mogući Novi zeleni svet

Manje više levičarski filozofi iz svih krajeva sveta za klimatske promene koje su prouzrokovale epidemiju ovog virusa, krive pohlepu, diktat profita , i neregulisano tržište.

Slavoj Žižek poziva na ponovni pronalazak nekog oblika komunizma, pošto je pandemija ogolila razarajuće posledice kapitalizma. Ne zalaže se za autoritarnu diktaturu proleterijata iz Sovjetskog saveza već za “reorganizaciju globalne ekonomije koja ne bi bila izložena na milost i nemilost tržišnim mehanizmima kao što se to danas dešava.  U vremenima nužde, kada znamo da moramo delati ali ne znamo kako, potrebno je razmisliti kaže Slavoj Žižek  i preporučuje da se osvrnemo na prethodni vek kada smo suviše brzo pokušali da promenimo svet. I da to stoleće obeleženo komunizmom i njegovim svrgavanjem ponovo protumačimo

Njegova brzometna knjiga “Pandemija! Kovid 19 drma svet” izdata u aprilu, još uvek figurira na Amazonu, pa mu pojedini kritičari zameraju kako je produkujući “instant štivo” uradio za sebe upravo ono protiv čega oduvek propoveda. Uz univerzalnu mrežu zdravstvene zaštite zagovara “globalnu organizaciju koja kontroliše i reguliše ekonomiju”. Ali on sam je istrčao sa knjigom u kojoj je “pandemiju iskoristio za promovisanje starih predloga o promociji komunizma uz kritički osvrt na sovjetsku diktaturu”. Trka da bude među prvima koji će “promisliti “ pandemiju u stvari je bila motivisana finansijskim a ne filozofskim razlozima (Guardian).

Na vrlo originalan način u razmatranje o neuspehu zapada u borbi protiv epidemije upustio se i ekonomista svetskog glasa Branko Milanović.

On sugeriše da zapad nije u bio spreman da prihvati istočnoazijski pristup pandemiji , zbog ”želje da sve probleme reše odmah i troškove svedu na minimum što u slučaju pandemije kovida ne može dati dobre rezultat”. “Kulturu nestrpljenja”  Milanović dovodi u vezu sa ideologijom i pratećim politikama usmerenim na ostvarivanje ekonomskog uspeha za najkraće moguće vreme. Drugim rečima “brza zarada” se prihvata kao najvažniji cilj u životu.

Takav sistem pokreću snalažljivost i brzina a ne izdržljivost i upornost dodaje ekonomista, i konstatuje da “ništa nije brže od bogaćenja kroz  finansijske manipulacije”.

Svoj esej, Milanović zaključuje pozivajući se na Kafku. Češki pisac je u “Dnevnicima” zapisao da postoje samo dva velika poroka iz kojih proističu svi ostali: nestrpljenje i lenjost. Pošto je lenjost proizvod nestrpljenja, postoji samo jedan porok i to je nestrpljenje. Za kraj Milanović oprezno preporučuje da je možda vreme da se “pozabavimo ovim našim porokom”.

Šta može da otvori horizonte u postpandemijskom vremenu? Hoćemo li se izvući iz ove kafkijanske situacije, hoćemo li naći izlaz iz košmarnog lavirinta, beznadja i  bespomoćnosti.

Čovečanstvu slede  ekonomska i psihička depresija čija se težina može ublažiti “uspostavljanjem lokalnih mreža zajednica koje ne zavise od profita niti su usredsredjene na akumulaciju”, piše Bifo u knjizi Hronika Psihodeflacije, koja je ovih dana izašla iz štampe . U prikazima ove knjige, objavljenim u brazilskim i hispanoameričkim medijima, ističu se naročito reči ovog antikapitalističkog libertarijanca, višedecenijskog pobunjenika , asmatičara, koji je po prirodi svoje bolesti uvek borio za dah: ”Dužni smo da pronađemo energiju da prevaziđemo kapitalizam, i oslobodimo se praznoverja o ekonomskom rastu kao o svemoćnoj mernoj jedinici o blagostanju nacije”.

Od infektadure do medikokratije

Iz ove situacije izrodili su se mnogi neologizmi: Protiv “infektadure”  se pobunila grupa argentinskih inteliktualaca koja smatra da vlast koristi epidemiju kako bi zabranila sve slobode, slično olovnim vremenima  vojnih hunti iz sedamdesetih. Koronacija je naziv dokumentarnog filma kineskog disidenta Ai Wei Weia koji je prikazao suzbijanje virusa u Wuhanu. Opisao je ogromnu požrtvovanost medicinskog osoblja ali i zahtev za apsolutnom, bespogovornom lojalnošću partijskom vrhu. Josef Joffe, saradnik na Univerzitetu Stanford i urednik u Die Zeit polemiše sa proizvođačima straha  i zamera im što prorokuju Sekurokratiju koja će se navodno izroditi pod plaštom “Medikokratije”. Ovaj pojam podrazumeva potlačivanje pod mediko kolektivističkom diktaturom.

Joffe je skovao i složenicu Žižek-Komunizam – nasilničku državu i komandnu privredu koja kod “Slavoja podrazumeva globalno I isto toliko totalno društvo” I “svu vlast moćnim drugovima”.

Ipak, kakvo društvo moramo da gradimo posle korone? Na rečima preovlađuje konsensus da moramo početi da otplaćujemo dug prirodi i planeti Zemlji, ako nam je cilj da ljudska vrsta opstane. Svaka kriza donosi promene, a velike tragedije podrazumevaju preobražaj. Bilo da se to zove resetovani kapitalizam ili ko zna kako, neophodan je ZELENI  novi “deal”. A to znači skromniji život, manje bahatosti, više zelenila… Nećemo ukinuti novac, ali će se ogromne pare trošiti na čistiji vazduh, bistrije reke, obrazovanje, nauku , i zdravstvo.

A šta ćemo da radimo sa 12 ili trinaest beogradskih šoping molova. Pa njih ćemo pretvoriti u kreativne školske radionice, kako u Njujorku predlaže levičarska književnica Maša Gesen koja se čudi kako to da su svi ti neboderi ostali prazni usled lockdowna.  U ovom tranzicionom periodu između Novog zelenog sveta karantinske egzistencije, mogla su se pronaći mnoga inventivna rešenja, kaže ova Njujorčanka poreklom iz Rusije, odnosno Sovjetskog Saveza.  Prazne kupoholičarske grdosije treba popuniti decom, pod uslovom da je ventilacija dobro izvedena u ovim zdanjima. Obrazovanje će se odigravati uživo , ima dovoljno prostora da se održi korona distance.  A kupci će svoju zavisnost moći donekle zadovoljavaju “online”.