Pravda u Srbiji sa ograničenim vidom

Bojan Radovanović (27), poljoprivrednik iz Novog sela kod Kuršumlije ovih dana pravi svojevrsnu rasprodaju stoke. Jedan od retkih domaćina koji je ostao u tom, nerazvijenom i demografski devastiranom kraju, sve što je godinama s mukom sticao, sada, kaže, mora hitno da proda, jer neće biti u mogućnosti da se brine o životinjama 40 dana. To vreme trebalo bi da provede u zatvoru, koji je “zaradio” zbog kršenja sudske zabrane o upravljanju motornim vozilom. Koju je dobio jer je, kako se moglo shvatiti iz onog što je preneto u medijima, nastavio da vozi neregistrovanu traktorsku prikolicu, zbog čega je prethodno više puta novčano kažnjen. Tom prikolicom je dovozio seno za stoku sa okolnih brda.

Slučaj 2: Domaćica u zatvoru

Vesna Nedeljković (58), domaćica iz Gornjeg Milanovca, nedavno se vratila iz zatvora, gde je provela pet dana. “Bogatija” za ovo životno iskustvo postala je zato što nije htela da plati novčanu kaznu od 40-ak evra, koju joj je propisao sudija za prekršaje, jer nije na vreme predala oružje pokojnog muža policiji. Prekršajnu prijavu dobila je kada je, sa 15 dana zakašnjenja, donela oružje u stanicu policije.

Slučaj 3: Za napuklu lobanju – “nanogica”  

Nikola Vavić (26), važi za jednog od vođa Partizanove navijačke grupe “Alkatraz”, jedne od najproblematičnijih u Srbiji, ovih dana možda najveći deo vremena provodi kod kuće, sa narukvicom na nozi. Osuđen je na šest meseci kućnog zatvora pošto se u decembru prošle godine nagodio sa tužilaštvom, sporazumno priznavši krivicu za krivično delo nanošenja teške telesne povrede. Vavić, svojevremeno osuđivan, kako pišu mediji, zbog dilovanja narkotika i ranjavanja nožem drugog mladića, udario je u glavu jednu devojku ispred splava u Beogradu, usled čega joj je napukla lobanja.

Slučaj 4: Za pretnju ubistvom novčana kazna

Bogdan Laban, gradonačelnik Subotice i funkcioner vladajuće SNS, ovih dana neometano obavlja svoju dužnost, pošto je odbačena krivična prijava protiv njega za ugrožavanje sigurnosti profesora Građevinskog fakulteta, kome je, između ostalog, pretio da će mu “iščupati grkljan”. Tužilaštvo je odlučilo da primeni meru oportuniteta i naložilo mu da uplati 100.000 dinara (oko 850 evra) u humanitarne svrhe.

Pravni laik, koji bi sud o pravosuđu u Srbiji donosio samo na osnovu medijskih izveštaja poslednjih nedelja, lako bi mogao da zaključi da će zatvora pre dopasti neki obični smrtnik, bez kriminalnog dosijea, koji je u sukob sa zakonom došao iz nevolje ili iz neznanja, nego neko iz redova onih “od ranije poznatih organima gonjenja” ili državnih funkcionera.

Iako se svi sagovornici koje smo kontaktirali slažu da je nezahvalno porediti različite sudske predmete i presude za različita dela, posle ovakvih primera teško je odoleti iskušenju i ne zapitati se da li je pravda u Srbiji slepa, kao što treba da bude ili samo ima ograničen vid, pa neke slučajeve vidi jasnije od drugih.

Zlatko Minić iz Transparentnosti Srbija smatra da treba videti postoji li uravnotežena praska za slične situacije, odnosno prekršaje ili krivična dela.

“Ako želimo da utvrdimo da li se zakon različito primenjuje prema građanima Srbije, trebalo bi, na primer, za početak utvrditi da li policija jednako postupa u svim sličnim slučajevima, odnosno da li svima, bez izuzetka piše prekršajne prijave za isto delo”, kaže Minić.

Selektivna primena zakona

Da li je policija u Gornjem Milanovcu morala da piše prekršajnu prijavu Vesni Nedeljković, jer nije na vreme predala oružje? Ako se slepo drži zakona, morala je. Ali ista ta policija, recimo, s vremena na vreme, organizuje, kontrole saobraćaja, koje nekad završavaju samo upozorenjem. Dakle, uhvate nekog da nije vezao pojas i puste ga bez kazne. Samo ga upozore. Iako je napravio prekršaj. Oni koji su pušteni bez kazne se, naravno, raduju, ali oni kažnjeni, kasnije se pozivaju na takve primere.

A primera selektivne primene zakona ima – od tolerisanja nelegalno sagrađenih objekata, čak i na mestima gde ugrožavaju širu populaciju, preko neodazivanja policije na pozive građana prilikom rušenja objekata u beogradskom naselju Savamala, pa do opraštanja raznih dugova preduzećima i građanima i priznanja da je država nemoćna da se obračuna sa huliganima.

“Ne postoji zemlja u Evropskoj uniji u kojoj se može kršiti zakon, a da se ne snose posledice. S druge strane, ne može se ni koristiti kao izgovor da je neko drugi prekršio zakon i nije kažnjen, pa onda, eto, što ja da budem kažnjen. To ni u školi ne važi. Ne može neko da kaže da nije uradio domaći, jer i neko drugi takođe to nije uradio. Treba insistirati na poštovanju obaveza, ali bez izuzetaka”, kaže Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava – YUCOM.

Poljoprivrednik Bojan Radovanović, reklo bi se, svoju kaznu doživljava kao nepravdu, iako nije sporno da je prekršio zakon. Kako je rekao, “dok drugi jure kolima i mangupiraju se po putu, ne budu zaustavljeni niti kažnjeni. A ja, koji sam bio prinuđen da taj traktor i prikolicu koristim kako bih preživeo, moram da idem u zatvor”.

Odakle ideja da nisu svi jednaki pred zakonom

Radovanović nije naveo ni jedan konkretan primer nekoga ko je prebrzo vozio, a izvukao se bez kazne, iako je uhvaćen, ali njegova izjava ukazuje da očigledno postoji percepcija kod dela građana u Srbiji, da zakon ne važi jednako za sve.

Naročito kad se pročita da je osoba sa kriminalnim dosijeom, osuđivana za teška krivična dela, kažnjena kućnim zatvorom zbog nanošenja teške telesne povrede, a ista mogućnost nije data poljoprivedniku Radovanoviću, iako bi mu to omogućilo da zadrži stoku i nastavi da se stara o bolesnoj majci.

Slično mišljenje o nejednakim aršinima ima i Vesna Nedeljković. Temelji ga na priči koju joj je neko preneo.

“Kažu mi da sam pripala nekom drugom sudiji da bih prošla sa opomenom, što me je dodatno iznerviralo. Zar zakon nije isti za sve nas, zar svaki sudija sudi drugačije?”, pita ogorčeno, ne objašnjavajući ko joj je to rekao i na osnovu čega.

“Zaista ima primera odstupanja u pravdi, zavisno od toga koga imate s druge strane u odnosu na sudiju i tužioca. To su situacije na koje treba da reaguje celo pravosuđe. Oni imaju mehanizme da preko Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca ispitaju na koji način je sud postupao i koliko tu ima drugih elemenata koji ne spadaju u pravdu”, kaže Milan Antonijević, dodajući da ipak treba biti jako pažljiv u ocenjivanju rada sudova i tužilaca da se to ne bi pretvorilo u kampanju protiv njih.

Sredovečnost kao olakšavajuća okolnost

“Teško je bez detaljnih preciznih informacija govoriti o konkretnim presudama. Kad komentarišete presudu, treba znati mnoštvo stvari – da li je osuđeni već kažnjavan, za koja dela, pod kojim okolnostima je izvršio delo, kakve su mu lične i porodične prilike, sve to sud mora da ima u vidu kada odlučuje koju će sankciju da odredi”, objašnjava sudija Apelacionog suda Omer Hadžiomerović, napominjući da treba videti obrazloženje presude da bi se stekao jasniji uvid u to zbog čega je sud doneo neku presudu.

Čak i kada se objavi obrazloženje presude, to još ne znači da je tako otklonjena svaka sumnja. Zlatko Minić navodi primer iz istraživanja koje je Transparentnost Srbija radila pre nekoliko godina o sprovođenju odluka nezavisnih regulatornih tela.

U Srbiji i pre suđenja znaju ko je kriv

Sumnju u rad pravosudnih organa ne retko podstiču i političari. Jedan od poslednjih i drastičnijih primera bio je istup gradonalelnika Novog Sada i visokog funkcionera vladajuće Srpske napredne stranke Miloša Vučevića, koji je nakon izricanja oslobađajuće presude bivšem ministru Predragu Bubalu, javno pitao sudije kome služe – narodu ili dokazanim lopovima.

“Problem je što u Srbiji i pre donošenja presude, čak i pre početka suđenja, postoji percepcija kakva presuda treba da bude. I ako neko, za koga postoji percepcija da je kriv i da treba da bude osuđen, bude oslobođen, svi odmah kažu to je skandal. Možda jeste, a možda nije. Sud sudi na osnovu dokaza, a ne na osnovu pretpostavki ili onog što pišu mediji”, objašnjava sudija Apelacionog suda Omer Hadžiomerović.

“Ako je neko za koga postoji percepcija da je kriv, oslobođen, postoje tri mogućnosti. Prva da tužilac nije znao da tuži ili da je bio pod uticajem, pa nije dobro tužio. Druga, da sud nije znao da presudi ili je bio pod uticajem i treća – da je sve to što mi smatramo nemoralnim, jeste nemoralno, ali da je urađeno u skladu sa zakonom. I onda se postavlja pitanje odgovornosti onih koji su doneli zakone i to omogućili”, dodaje Hadžiomerović.

Predsednica Društva sudija Dragana Boljević kaže da sudije, kada odmeravaju kazne, gotovo u sto odsto slučajeva postupaju u skladu sa zakonom.

“Zakon propisuje minimalnu i maksimalnu kaznu i sudiji daje mogućnost da odredi kaznu koja je bliža minimumu ili maksimumu. Takva vrsta kazne može da se kontroliše pravnim lekom, po žalbi, kod nadležne više sudske instance”, kaže Boljević.

“Prekršajni sud je, po prijavi Državne revizorske institucije za nepravilno korišćenje budžetskih sredstava, jednom lokalnom funkcioneru izrekao nisku novčanu kaznu, a u obrazloženju presude je kao olakšavajuća okolnost navedeno da je čovek u srednjem životnom dobu. Ja do tada nisam znao da i to može biti olakšavajuća okolnost”, kaže Minić.

Ipak, obrazloženje presude češće nije dostupno javnosti. Tako, recimo, javnost nije obaveštena zašto se tužilaštvo odlučilo da gradonačelnika Subotice ne goni krivično, već da ga kazni novčanom kaznom, koju bi neko, imajući u vidu njegovo imovinsko stanje, mogao nazvati blagom.

Zlatko Minić kaže da ovakvi slučajevi više upadaju u oči, jer je reč o javnim funkcionerima, za koje vlada veće interesovanje medija i javnosti.

“Možda je ta mera oportuniteta dostupna i običnim građanima, možda se često primenjuje, ali javnost to ne zna, jer se ne objavljuju nikakve analize ili izveštaji koji bi pokazali da li je to nešto uobičajeno ili nešto što se primenjuje samo u određenim slučajevima”.

Pravda je nekima dostupnija

Pitanje da li je pravda jednako dostupna svima u Srbiji je mnogo kompleksnije od navođenja primera gde su, prema nečijem uverenju, primenjivani različiti standardi.

“Kad razmišljate o dostupnosti pravde, razmišljate prvo da li vam je sud dostupan na isti način kao što je dostupan nekom drugom. Zatim imate li jednaku finansijsku dostupnost pravdi – na primer, ako su takse za podnošenje tužbi i podnesaka skupe i ako su troškovi suđenja veliki u odnosu na primanja. Takođe, tu je i pitanje vremenske dostupnosti pravdi, odnosno sudu. U jednom Višem sudu, na primer u Pirotu, neko može da završi parnični postupak u drugom stepenu za nedelju dana, dok bi mu u Beogradu, recimo, trebalo tri godine, jer su beogradske sudije više opterećene nego u drugim sudovima, pa je onda Beograđanima u tom vremenskom smislu pravda teže dostupna, nego u nekim drugim mestima u Srbiji”, objašnjava predsednica Društva sudija Srbije Dragana Boljević.

Za razliku od vođa navijača ili političara koji se na sudu neće pojaviti bez advokata, građani sa prosečnim ili ispodprosečnim primanjima će pred sudiju, naročito onog za prekršaje, najverovatnije izaći sami, sa oskudnim informacijama o svojim pravima.

Tako, recimo, Krivični zakonik pravo poznaje termin pravne zablude, koji podrazumeva nepostojanje svesti o tome da se čini krivično delo, odnosno zakonom zabranjeno ponašanje. Vesna Nedeljković to nije morala da zna, ali iz njene priče moglo bi se zaključiti da se na izvestan način pozvala na to.

“Ja sam sutkinji rekla da nisam znala koji je zakonski rok za predaju oružja, ali mi je odgovorila da “neznanje nije opravdanje” i da sve informacije imam na sajtu MUP-a Srbije. Ja imam 58 godina. Moram li da znam sve zakone? Kompjuter nemam, kako da vidim i kako da znam gde da tražim”, kaže za Al Jazeeru Vesna Nedeljković.

Neznanje i inat koštali su je pet dana zatvora. Za državu cena je još jedan građanin više koji ne veruje da pravda stanuje u Srbiji.

Izvor: Al Jazeera