Ganić: Intelektualci u Sandžaku šute

Profesor međunarodnog prava na novopazarskom univerzitetu Senad Ganić, jedan je od ovogodišnjih laureata OEBS-a u Srbiji. Riječ je o nagradi koja se dodjeljuje građanima u Srbiji, koji su doprineli poštovanju ljudskih prava u krivičnom pravosuđu, unapređenju slobode medija i medijske etike, kao i toleranciji i građanskom aktivizmu. Inače, Ganić je jedan od rijetkih sandžačkih intelektualaca koji glasno kritikuje lokalne vlasti i lidere u Sandžaku.

Rođen je u Novom Pazaru. Diplomirao, magistrirao i doktorirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, sa doktorskom disertacijom „Državni suverenitet u svjetlu savremenog međunarodnog prava“. Profesor je na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru na predmetima: Međunarodno javno pravo, Međunarodno krivično pravo i Međunarodno privatno pravo. U intervjuu on govori o bošnjačkim liderima u Sandžaku, šutnji intelektualaca koji bi „imali šta reći“, suštinskoj potrebi da se Srbija regionalizira… 

• Jedan ste od laureata Misije OEBS-a u Srbiji ove godine. Jeste li iznenađeni nagradom?

Moram priznati da jesam. Ja sam osoba koja se zapravo nevoljno uključila u javni diskurs, pa su nagrade nešto o čemu zaista nikada nisam razmišljao. Utoliko mi je ova nagrada i draža. Naravno, ugled OEBS-a je takav, da sam zaista počastvovan da su u mojim aktivnostima prepoznali one vrednosti, koje predstavljaju i vrhovna načela na kojima ova organizacija počiva. Srećan sam i zbog svojih sugrađana i Sandžaklija, ali i kolega i prijatelja iz cele Srbije, koji iskreno dele radost sa mnom. Jer zapravo, ovu nagradu smo dobili zajedno. Hvala im na poverenju i naklonosti koju mi iskazuju.

• Važite za progresivnog intelektualaca u Sandžaku koji glasno kritikuje lokalne vlasti i lidere u Sandžaku. Koliko političari „čuju“?

Hvala Vam na konstataciji da sam progresivan. Ja ipak, nikada u svojim javnim nastupima nisam kritikovao lidere kao ličnosti. Svaki od sandžačkih lidera, već činjenicom da predstavlja deo određenog, respektabilnog korpusa sandžačkih Bošnjaka, ako govorimo o bošnjačkim liderima, zaslužuje da njegova ličnost bude poštovana. Ono što ja kritikujem jesu odluke, i to pre svega neke političke odluke sa kojima se ja katkat, ne slažem. Smatram da je to obaveza svakog mislećeg čoveka, i nemam problem da, kada smatram da je to potrebno, javno iznesem svoje mišljenje o onom pitanju koje se meni čini važnim. Da li političari čuju ono što kažem, to ne znam. To nekada zavisi i od toga, koliko im oni koji ih okružuju, dozvole da se to dogodi. Ja ipak mislim da čuju. Da li to ima efekta, to je već pitanje koje pokreće mnoga druga pitanja. Ipak, neki pozitivni efekti u toj komunikaciji postoje, i to naročito u komunikaciji sa mlađim političarima, i to je ono što ohrabruje.

• Stiče se dojam sa strane, da su intelektualci u Sandžaku poprilično pasivni i da se ne odriču svog komfora radi „višeg“ interesa. Kakva je danas politička situacija u Sandžaku?

Politička situacija u Sandžaku je takva, da oni intelektualaci, koji bi imali šta da kažu, naprosto ćute. Jer, u političkom ambijentu u kome psovka ili pogrdna reč vezana za važe ime, može da bude naslovnica tiražnog dnevnog lista u zemlji, oni naprosto shvataju da nemaju zaštitu ni od koga. Dakle, medijski primitivizam iz prestonice, reflektuje se onda i na ostatak zemlje. Neki ljudi naprosto nemaju želudac za to. U takvoj situaciji oni procenjuju da je bolje ćutati. Ako me pitate da li opravdavam takav pristup, odlučno ću reći da ne opravdavam, jer smatram da je obaveza intelektualca da ne ćute. Jedino od takvih intelektualaca možemo kao društvo imati koristi. Ako me pitate da li im je lako, reći ću vam da nije, i na taj način pokazati da imam razumevanja za ćutnju velikog broja intelektualaca. I tu dolazimo zapravo do suštine problema, a to je, ozbiljna kriza, ali i politička zloupotreba demokratije koja je zahvatila ne samo naše društvo nego i širu regiju.

• U kojim tačkama se dotiču politička pitanja tri bošnjačka lidera?

Delovanje tri politička lidera u Sandžaku, služi se sličnim tipom argumenata, ali je metodologija njihovog delovanja različita. Čini se na momente ipak, da su im motivi različiti, i ti motivi političkog delovanja pojedinih sandžačkih lidera mene u ovom trenutku zabrinjavaju. To je neki moj utisak koji imam, razmišljajući o ovom Vašem, veoma zanimljivom pitanju. Naime, svaki od njih veruje da ima ulogu od historisjkog značaja za bošnjački narod Sandžaka, i svako od njih smatra da je legitimni predstavnik svog naroda, što čini i da veruju, da samo oni imaju pravo poslanstva u Beogradu, i da su oni ti koji jedini imaju legitimitet da zastupaju interese svog naroda. To su tačke, koje smatram da su im zajedničke. Problem je, što svako od njih opet veruje da je samo, i samo on taj koji ima sve kvalitete, sa rezignacijom odbacujući argumente onog drugog, i odatle kreću sve one mnogobrojne razlike, koje čine da je politička scena u Sandžaku tako raspolućena i složena. Izmrvljeno je jedno, ionako malo političko i nacionalno telo, i na taj način, potpuno onemogućena bilo kakva ozbiljnija zajednička politička strategija Bošnjaka u Srbiji. Politike u Sandžaku, nažalost, opstaju mnogo češće na animozitetima koji su stvoreni po raznim osnovama, a manje na ponudi političke platforme sa vizijom za budućnost. Tu po meni leži i najveća aktuelna historijska odgovornost sandžačkih političara, i njihova obaveza jeste, da učine sve napore kako bi se neke podele koje su stvorene prevazišle, i kako bi se stvorio minimum nacionalnog konsenzusa, koji je preko potreban Bošnjacima u Srbiji, a pogotovu u Sandžaku, kao jednom specifičnom delu ove države.

• Kakva je politika Beograda spram Sandžaka? I za one koji ništa ne znaju o tom dijelu svijeta kada se automobilom krene od Užica ka Novoj Varoši postaje vidljiv nevidljiva granica koja je tu postavljena.

Vi ste u samom pitanju dali i delimičan odgovor na isto. Tačno je, to je regija sa ubedljivo najlošijom putnom infrastrukturom u zemlji, i kada to kažem, ja ne govorim sada samo o periodu posle devedestih, nego i o periodu bivše Jugoslavije. Pokušaji da se uz pomoć donacija i aranžmana sa Turskom, rekonstruišu neke putne trase u Sandžaku, praćene su podozrenjem države, ali i komentarima nekih srpskih političara, da se „ne sme dozvoliti asfaltiranje zelene transferzale“. Oni su na kraju i pobedili, pa do toga nikada nije ni došlo. Bojim se da je politika Beograda spram Sandžaka, zapravo politika jednog dubokog nerazumevanja o potrebi suštinske regionalizacije ove države. I to više nije pitanje samo Sandžaka, to je i pitanje drugih delova Srbije koji osećaju efekte usisavanja od strane Beograda. Relativno mala zemlja kakva je Srbija, koja na svakih deset godina gubi 300.000 stanovnika, ne može sebi dozvoliti takav luksuz, da Beograd ostane njen jedini grad. Ona mora stvoriti jake regionalne centre koji će pokrenuti krvotok zemlje i udahnuti joj život. Moćnoj prestonici, potporu čini moćna unutrašnjost, obrrnuto nije moguće. Odnos prema Sandžaku je naravno, dodatno specifičan, zbog dubokog historijskog utemeljenja Sandžaka, koji država ne priznaje. Taj jaz se mora premostiti, i pitanje rešavati u okviru šire rasprave o budućoj preko potrebnoj regionalizaciji Srbije, u kojoj, Bošnjaci, koji su od početka parlametarne demokratije u ovoj zemlji, bili konstruktivan partner, imaju razloga da veruju, da će njihovi legitimni zahtevi, ali i zahtevi koji se kreću u okviru Ustava i zakona Republike Srbije, biti ispoštovani.

• Profesor ste na Univerzitetu u Novom Pazaru. Koliko je bivših svršenika zaposleno u lokalnoj administraciji?

U lokalnoj administraciji verujem da postoji određeni broj doplomaca Departmana za pravne nauke Državnog univerziteta, koji ima zasnovan radni odnos. Naravno da je određeni deo njih i politički angažovan, i to je njihov izbor i to je u redu. Ono što je frapantno, to je činjenica da niti u jednoj od 5 pravosudnih institucija u Novom Pazaru, nije zaposlen niti jedan student sa tom diplomom. Jedan od argumenata jeste taj, da za sve to vreme, a to je šest generacija diplomiranih pravnika DUNP-a, nije raspisan niti jedan konkurs za novo zaposlenje, pa da u tom smislu, nije bilo nikakve diskriminacije po osnovu diplome. Naravno da ovakvo obrazloženje ne samo da ne opravdava činjenično stanje, nego pokreće mnoga druga pitanja, među kojima i pitanje dovlačenja u Novi Pazar sudija iz drugih gradova, koji proces onda dovodi do toga, da se u sudovima u Novom Pazaru ne upražnjavaju nova radna mesta, pa su mnogi pravnici prinuđeni da čekaju penzije na mestima sudijskih saradnika. Njihovi potencijali i kapaciteti tako ostaju zauvek neiskorišćeni. Dakle, ovakvo stanje se naprosto mora menjati, jer, ne stvaranjem mogućnosti da se znanje primeni, prestaje i potreba za postojanjem Univerziteta. A znamo da je obrazovanje conditio sine qua non, oporavka svake zajednice. Naravno, kada govorim o mojim studentima, ja govorim o problemima sa kojima se u Novom Pazaru susreću kako Bošnjaci tako i Srbi.

• Kakva je politika Novog Pazara spram ostatka Sandžaka?

Mislim da Novi Pazar čini dosta za ideju Sandžaka. On naprosto jeste kulturni i historijski centar ove regije, i kao takav on ima svoje specifičnosti, koje ga čine specifičnim entitetom unutar Sandžaka. Na žalost, politika u Novom Pazaru emituje i sve one podele koje se onda reflektuju i na ostatak Sandžaka. U tom smislu politika Novog Pazara, uzevši u obzir svekukupnost političkih odnosa, često je pogubna i za sam Novi Pazar. U nekoliko navrata sam javno ukazivao na to, da politika Novog Pazara, ne uvažava u dovoljnoj meri činjenicu specifičnosti nekih njegovih gradova. I naravno, ono što mi jako smeta, to je činjenica, da nemamo adekvatnu zastupljenost predstavnika ostatka Sandžaka u političkom životu, ali i nacionalnim telima Bošnjaka u Srbiji. Smatram da se to hitno mora ispraviti.

• Postoje li zajednički politički predstavnici Srba i Bošnjaka u Sandžaku?

Ne postoje nažalost. Ipak,  doduše u još uvek nedovoljnom broju, postoje Srbi i Bošnjaci Sandžaka koji imaju osećaj zajedničkog regionalnog identiteta. To je veoma važno, jer to barem daje nadu za mogućnost da se u budućnosti možda i pojavi politička opcija koja će Srbe i Bošnjake okupiti za istim stolom. Konačno, to bi bio samo nastavak tradicije koja na ovim prostorija postoji vekovima.

• Možete li komparirati doba Sretena Vukosavljevića i njegovih savremenika koji su se okupljali oko ideje Sandžaka i ono što danas imamo u tom dijelu Balkana?

Doba velikog srpskog intelektualca i velikog Sandžaklije po sopstvenim priznanjima ali i delima, ponosnog Prijepoljca i antifašiste Sretena Vukosavljevića, bilo je vreme i velikog bošnjačkog intelektualca i velikog Sandžaklije po sopstvenim priznanjima ali i delima, ponosnog Bjelopolja i antifašiste, Rifata Burdžovića Trša. Kada veliki bošnjački i srpski intelektualci Sandžaka budu delili njihove vrednosti, tada možemo očekivati da je ideja Sandžaka ostvarila svoj cilj, a to znači jedinstvo u zajedničkom cilju, da se živi u prosvećenijoj, srećnijoj,  i bogatijoj građanskoj zajednici.

Dakle moja komparacija ali u isto vreme i konstatacija, danas nam u Sandžaku, više nego ikad fale Sreten i Rifat.

• Na šta nagrade poput ove koju ste primili obavezuju laureate?

Mislim da je specifičnost ove nagrade u tome, da su leureati oni, koji ono što čine i bivaju nagrađeni za to što čine, to čine iz sopstvenog uverenja u ispravnost svojih stavova, i svesti o tome, da je ta uverenja veoma važno podeliti sa drugima. Dakle, obavezuje nas da i dalje postupamo u skladu sa svojim uverenjima. I ja sa iskreno nadam da ću to i dalje činiti.

Izvor: Al Jazeera