Kako spriječiti Njemačku da se vrati u 1933. godinu

Na protestima širom Njemačke traži se zabrana rada Alternative za Njemačku, čija popularnost među biračima vrtoglavo raste.

Kako je popularnost AfD-a sve veća i na saveznom nivou trenutno iznosi oko 21 posto, a u pojedinim istočnonjemačkim pokrajinama čak i 40 posto, strah od povratka u 1933. godinu se širi i van ljevičarskih krugova, piše autor (Reuters)

„Hegel negde primećuje da se sve velike svetski istorijske činjenice i ljudi događaju dva puta“, piše na početku svog spisa o puču u Francuskoj 1851. godine Karl Marx, dodajući da je veliki nemački mislilac zaboravio da doda da se istorija ponavlja „jednom kao tragedija, a drugi put kao farsa“. I zaista minulih dana, nedelja i meseci se nemali broj posmatrača dešavanja u Nemačkoj sve više pita da li zapravo živimo farsičnu verziju ‘30-ih i ‘40-ih godina prošlog veka.

Da li je zapravo narastajuća popularnost desničarske Alternative za Nemačku (AfD), za čije ogranke u pojedinim pokrajinama se može reći da su radikalno desničarske, zapravo priprema za ponovnu verziju 1933. kada je Hitler došao na vlast? Da li to što su istraživački novinari otkrili tajno okupljanje radikalnih desničara na kojem je razmatrano kako će posle dolaska na vlast proterati na milione ljudi migrantskog porekla zapravo predstavlja farsičnu verziju Konferencije u Wannseeu iz 1942. godine kada je nacistički vrh razradio plan o „konačnom rešenju jevrejskog pitanja“? Da li je Bjoern Hoecke, „siva eminencija“ AfD-a i njen prvi čovek u istočnonemačkoj pokrajini Tiringiji, zapravo Hitler 21. veka?

Pre samo dve godine, kada se popularnost AfD-a zaglavila na nivou od desetak procenata biračkog tela, nije bilo tako teško naći političke analitičare i istoričare u Nemačkoj koji su nastojali da uvere javnosti da „nema razloga za fatalizam“. Uprkos antimigrantskim nasilnim protestima na istoku Nemačke, pojedini analitičari su tvrdili da ne živimo u reprizi 1933. godine, argumentujući to tvrdnjama da Hoecke nije Hitler, da AfD nije NSDAP, te da ne postoje uniformisane SA trupe koje sistemski zastrašuju levičare i Jevreje, odnosno migrante.

S druge strane, levičarski nastrojeni komentatori su tvrdili suprotno, pozivajući se na nekadašnju rečenicu nemačkog pisca Ericha Kaestnera da se sa nacizmom trebalo boriti najkasnije 1928. godine kako „od grudve ne bi postala snežna lavina“.

Međutim, kako je popularnost AfD sve veća i na saveznom nivou trenutno iznosi oko 21 odsto, a u pojedinim istočnonemačkim pokrajinama čak i 40 odsto, strah od povratka u 1933. godinu se širi i van levičarskih krugova. Naročito, što se ove jeseni održavaju pokrajinski izbori u istočnonemačkim pokrajinama Brandenburg, Saksonija i Tiringija u kojima je AfD, prema anketama, najjača politička snaga.

Master-plan o ‘remigraciji’

Ali prava erupcija ovih strahova nastala je pre nekoliko dana kada je nemačka istraživačka organizacija „Korektiv“ objavila novinarsko istraživanje u kojem tvrdi da su političari iz AfD-a, zajedno sa austrijskim i nemačkim neonacistima, pojedinim bogatašima, pa čak i dvema članicama CDU i konzervativne organizacije „Unija vrednosti“, organizovali tajni sastanak na kojem su, kako se tvrdi, razrađivali „master-plan“ za proterivanje iz Nemačke miliona ljudi stranog porekla.

Kako tvrde izvori istraživačkih novinara, na skupu je značajnu ulogu imao austrijski dugogodišnji šef krajnje desničarskog Identitarnog pokreta, Martin Sellner, koji je okupljenima predstavio koncept „remigracije“. Sellner je, tvrde novinari, objašnjavao da ovaj koncept podrazumeva proterivanje iz Nemačke tri grupe stanovnika, a to su: tražioci azila, stranci s pravom boravka i „neasimiliovani nemački državljani“. Ovi poslednji su, smatra Sellner, „najveći problem“, a na primedbe da se ne mogu iz Nemačke izbacivati oni koji imaju nemačko državljanstvo on navodno odgovara da samo mora da se izvrši „veliki pritisak“ na ljude da se prilagode.

Ovaj tajni sastanak u vili Adlon kod Potsdama višestruko podseća na to kako su nacisti kovali planove o preseljenju Jevreja sa teritorija koje su kontrolisali. S jedne strane, neminovno je poređenje sa nacističkim planom iz 1940. godine o preseljenju poljskih Jevreja na Madagaskar. S druge strane, ambijent sastanka neopisivo podseća na vilu u kojoj je održana konferencija u Wannseeu iz 1942. kada je nacistički vrh razradio plan o „konačnom rešenju jevrejskog pitanja“, to jest istrebljenju 11 miliona Jevreja. Na ponavljanje istorije neminovno utiče i to što su ove dve vile udaljene jedna od druge samo šest kilometara, pri čemu vila Adlon nosi ime nekadašnjeg nemačkog hotelijera koji je bio član NSDAP-a.

Kada se na to doda da niko od učesnika nije demantovao sadržaj razgovora, već samo da su tamo prisustvovali „privatno“ a ne u svojstvu članova stranaka, ovo novinarsko otkriće je uskomešalo ne samo javnost, već delom i redove AfD-a.

AfD je saopštio da je kopredsednica stranka Alice Weidel „sporazumno raskinula“ ugovor o angažovanju bivšeg poslanika AfD-a u Bundestagu Rolanda Hartwiga za savetnika, dodajući da je on bio na spornom sastanku, ali da nije znao da će na tu biti prisutan Sellner. Na tom sastanku je bila i aktuelna poslanica AfD-a u Bundestagu Getrit Huy, kao i šef poslaničke grupe AfD-a u pokrajinskom parlamentu Saksonije Anhalt, Ulrich Siegmund, koji je šef Odbora za socijalna pitanja. Oboje tvrde da su na sastanku bili „privatno“, odbijajući optužbe kao „apsurdne“ te da oni nisu za deportaciju nemačkih državljana, već „samo u skladu sa aktuelnim propisima, a to posebno pogađa ljude koji su ovde ilegalno, koji krše zakone ili čak čine krivična dela“.

Zahtjev da AfD bude zabranjen

Iako ovo nije prvi put da poslanici i predstavnici AfD-a čak i u Bundestagu govore o tome da zagovaraju „remigraciju“, ovaj put je to izazvalo promptnu reakciju kancelara Olafa Scholza, proglašavanje termina „remigracija“ za najgoru reč 2023. godine, ali i proteste protiv desnice, koji se danima organizuju u gradovima širom Nemačke.

Na društvenim mrežama kancelar je poručio: „Svako ko ovde živi, ovde rade i veruje u osnovne vrednosti naše demokratije, pripada nama – bez obzira na poreklo ili boju kože. I tačka“. Osim toga, zajedno sa šeficom diplomatije Annalenom Baerbock, pojavio se na protestu protiv desnice u Potsdamu, koji je bio prvi u nizu koji se održavaju u gradovima širom Nemačke. U Lajpcigu se na centralnom trgu okupilo 10.000 ljudi, u Berlinu 25.000, a u Kelnu čak 30.000 ljudi.

Kancelar je saopštio da je „zahvalan na desetinama hiljada koji su ovih dana širom Nemačke izašli na ulice protiv rasizma, govora mržnje, a za slobodnu demokratiju. To ohrabruje i pokazuje da demokrata ima mnogo, mnogo više nego onih koji žele podele“.

Protesti, pak, nisu samo bunt zbog „remigracije“ koji, kako kaže bivši generalni sekretar CDU-a Ruprecht Polenz, predstavlja „bezopasni termin koji koriste nacionalisti AfD-a i Identitetarnog pokreta da prikriju svoje prave namere – deportaciju svih ljudi sa navodno pogrešnom bojom kože ili poreklom, čak i ako su nemački državljani“. Na protestima se zapravo traži i zabrana rada AfD-a, čije delove je Služba za zaštitu ustavnog poretka već proglasila za desno-ekstremne, pa su pod zvaničnom opservacijom ove nemačke službe državne bezbednosti.

Ali, zabrana stranke u praksi nije tako lako što se pre sedam godina videlo na primeru Nacional-demokratske partije Nemačke (NPD), iako je u programu imala rasističke i protivustavne elemente. Savezni ustavni sud je tada negirao stvarnu opasnost te stranke, ocenivši je kao beznačajnu.

AfD nije beznačajan, ali to ne znači da bi sud olako zabranio delovanje ove stranke. Za zabranu je neophodno da bude dokazano da stranka ima protivustavne ciljeve, poput toga da želi da ograniči ili ukine slobodni demokratski poredak i ljudska prava, potom da postoji „plansko aktivno delovanje“ članova ili pristalica stranke da se postignu ti ciljevi, kao i da izgleda da je moguće da to delovanje bude uspešno.

Za razliku od NPD-a, AfD nema u svom programu zapisane protivustavne ciljeve. Štaviše, ima spisak organizacija čiji članovi ne mogu da postanu deo AfD-a, među kojima je i krajnje desničarski Identitarni pokret. Iako je očigledno da se AfD ne drži dosledno ovog spiska, odluka šefice stranke da otpusti savetnika koji je bio na spornom sastanku u vili Adlon ukazuje i da sam vrh stranke nastoji da spreči tvrdnje da su umreženi da desnom ekstremističkom scenom.

Uzimajući u obzir dugu proceduru sa neizvesnim krajem, pokretanje postupka zabrane bi samo bio poklon za AfD, jer bi ga stranka iskoristila kao odličan propagandni alat da se kod birača još više predstavi kao žrtva celog državnog sistema.

‘Fašisti’ se smiješi pobjeda

S druge strane, ne može se a ne primetiti da su protesti protiv AfD-a krenuli zbog iznenađenja koje je izazvalo otkriće tajnog sastanka, naročito zbog prisustva Martina Sellnera, iako AfD među svojim funkcionerima već ima svojevrsne sellnere. Jedan od njih ima velike šanse da ove godine postane premijer jedne od 16 nemačkih saveznih pokrajina.

Reč je aktuelnom šefu poslaničke grupe AfD-a u parlamentu pokrajine Tiringija, Bjoernu Hoecku, o kojem možda najviše govori to što je 2019. godine Upravni sud u Meiningenu presudio da sme javno da bude nazivan „fašistom“. Ovaj nekadašnji profesor istorije je bio ocenjen za previše radikalno nacionalistički nastrojenog i u samom AfD-u, dok ga je vodila već uveliko zaboravljena Frauke Petry, koja je bezuspešno pokušala da ga izbaci iz stranke. Na kraju je Petry otišla iz AfD-a, dok je Hoeckeova grupacija radikalno desničarskih članova stranke, pod nazivom Krilo, dobilo sve više na značaju unutar AfD-a. Štaviše, može se reći da oni dominantno utiču na programsku orijentaciju stranke, koja je nastala kao građanistička desnica bez isticanja nacionalističkih elemenata.

Hoecke je poznat, ne samo po svom učešću i na marševima nemačkih neonacista, već i po svojim stavovima kojim relativizuje nemačku nacističku prošlost, između ostalog, nazivajući memorijal Holokaustu u centru Berlina „spomenikom srama“. Svoje ideje o „remigracionom projektu“ izložio je još pre šest godina u svojoj knjizi, a ukoliko bi postao premijer Tiringije prvi put bi i imao šansu da deo svojih ideja i realizuje.

Ljevičarka koja bi mogla da oslabi desničare

Zbog toga u medijskim analizama se uveliko debatuje o tome šta bi moglo da spreči da AfD preuzme rukovođenje nekom od pokrajina. Osim potencijalne zabrane AfD-a, pokrenuta je i peticija kojom se traži da Savezni ustavni sud proceni rad Hoeckea te da mu zbog protivustavnog delovanja ograniči individualna osnovna prava, što se pre svega odnosi na pravo da bira i da bude biran. Ustavni sud u Nemačkoj može na ograničeni period nekoj osobi ograničiti pravo da zauzme javnu funkciju, ukoliko utvrdi njeno protivustavno delovanje.

Budući da AfD trenutno uživa između 34 i 36 odsto podrške birača u Tiringiji, postoji i mogućnost da se AfD zadrži u opoziciji tako što će buduću pokrajinsku vladu formirati sve ostale stranke, što bi podazumevalo dosad nezamislivu koaliciju CDU-a i Levice koji su ljuti ideološki i politički protivnici. Doduše, to bi samo još ojačalo tvrdnju AfD-a da su oni jedina alternativa „sistemskim strankama“.

Ono što bi možda uspešnije moglo da poremeti očekivani uspeh AfD je formiranje jedne levičarske stranke pod rukovodstvom Sahre Wagenknecht, Nemačkoj dobro poznate nekadašnje funkcionerke Levice. Najpopularnija političarka levičarske političke scene specifična je po tome što po pitanju društvenih tema, poput migracija, ima konzervativnije stavove, dok na ekonomskim i socijalnim pitanjima zastupa čiste levičarske ideje. I što je najznačajnije, harizmatično i jednostavnim jezikom govori o greškama mainstream stranaka, pa čak i o greškama Levice kojoj je pripadala.

Budući da narastajuća popularnost AfD-a nije posledice toga da je naprasno četvrtina biračkog tela sklona radikalno desnim idejama već da naprosto žele da iskažu svoje nezadovoljstvo politikama vodećih stranka, to daje Wagenknecht veliku šansu da osvoji glasove koji se minulih godina prelivaju AfD-u. To pokazuje i anketa instituta INSA, urađena za tabloid Bild, čiji rezultati ukazuju da bi njena stranka mogla sada da osvoji čak 14 odsto glasova isto koliko i SPD-kancelara Scholza.

I dok SPD i Zeleni govore o zabrani AfD-a, Wagenknecht ističe da bi to bila greška već da je bolje da se prekinu loše politike koje ljute toliko mnogo građana. Uostalom, kako je primetio nekadašnji kancelarski kandidat SPD-a Peer Steinbrueck na pitanje o zabrani AfD-a, „nezadovoljstvo (građana) ne možete zabraniti“.

S druge strane, pojedini konzervativni komentatori ističu da Nemačka ipak ne živi „u trileru koji se zove 1933. godina“ te da je pametnije da CDU „proguta gorku pilulu“ tako što će na pokrajinskim nivou ući u vlast sa AfD-om kako bi AfD mogao da razočara svoje birače. Istovremeno bi CDU odbila da vlada sa desničarima na saveznom nivou, štiteći državne interese kao što su dobre veze sa Zapadom, veze unutar EU, globalizaciju i migracije od kojih Nemačka ima koristi kao industrijska sila.

I u teoriji bi ova ideja mogla da ima rezona da primer susedne Austrije ne pokazuje suprotno u praksi. Ulazak u vlast za tamošnje Slobodare, čak i posle ogromnih afera, nije značio gubitak birača, već samo dodatnu legitimizaciju. Slobodari su danas, prema anketama, najjača politička snaga u Austriji.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada