Zašto je Scholz tek sada pustio ‘Leoparde’ iz kaveza

Za leoparde važi da su krajnje oprezni i da, ako mogu, izbegavaju svaki susret sa nadmoćnim zverima. U prirodi leopard se retko sukobljava sa medvedom, ali kada to čini, na primer na Indijskom podkontinentu, leopard u neizvesnoj i teškoj borbi sa indijskom vrstom medveda ipak biva pobednik.

Ovi životinjski odnosi u prirodi bezmalo sa preciznošću se preslikavaju na aktuelne geopolitičke odnose u kojima je proteklih nedelja i meseci glavna tema bila da li će nemački kancelar Olaf Scholz dozvoliti da se borbeni tenkovi „Leopard 2“ tuku sa vojnim snagama „ruskog medveda“ u Ukrajini. I nakon nekoliko meseci pritisaka domaćih i stranih medija, stručnjaka i političara, nemački kancelar je odlučio da pusti „Leoparde“ iz svojevrsnog kaveza, i to ne samo da pošalje za početak 14 u nemačkom vlasništvu, već i da dozvoli reizvoz svih onih u vlasništvu ostalih evropskih zemalja koje su voljne da ih daju Ukrajini.

U onom što kritičari ocenjuju kao „Scholzovo kockanje sa tenkovima“, kancelar je pritom izdejstvovao i da Amerikanci odustanu od svog protivljenja i da Ukrajini pošalju 31 svoj tenk „M1 Abrams“. Drugim rečima, kancelar kojeg na društvenim mrežama kritičari sarkastično opisuju kao „rusko najefikasnije protivtenkovsko oružje“ sada je naprasno svojim „kockanjem“ uspeo da obezbedi da Ukrajina dobije gomilu tenkova. A upravo tenkove Kijev smatra za najpotrebnijim uoči proleća kada se očekuje da i ukrajinske i ruske snage pokrenu velike ofanzive za oslobađanje, odnosno osvajanje ukrajinske teritorije.

Međutim, analitičari širom planete pokušavaju da protumače zašto je Scholz tek sada odobrio slanje tenkova, zašto je insistirao da u svaki korak mora da bude uključena Amerika umesto da insistira na evropskom odbrambenom suverenitetu, zašto je rizikovao gubitak sopstvene popularnosti i doveo do srozavanje imidža Nemačkoj među zapadnim partnerima.

A kako su se proteklih meseci množile analize i kritike na račun nemačke vlade, i još konkretnije na račun kancelara i njegovih socijaldemokrata, Nemačka i njen kancelar su dobili imidž nekog ko se previše premišlja, taktizira i igra poker na štetu Ukrajine. Ukratko, imidž kočničara.

Štaviše, prosečni evropski konzument vesti i analiza bi mogao „sa sigurnošću“ da ustvrdi da je Nemačka bazmalo na dnu liste zemalja po tome koliko su pomogli Ukrajini otkad je Rusija pre 11 meseci pokrenula invaziju na njenu teritoriju. A u stvarnosti je zapravo suprotno. Posle SAD, Nemačka je najveći donator Ukrajini proteklih 11 meseci.

Političarenje za domaću upotrebu

Razlozi zašto je utisak javnosti sasvim suprotan leži, između ostalog, u popriličnom odsustvu strateške komunikacije, kako kancelara, tako i njegovih savetnika i najbližih saradnika. U tom ćutanju, znatno jače su se čula nagađanja često pristrasnih novinara, ali i politikanstvo domaćih i stranih političara a sve zarad često jeftinih političkih poena na unutrašnjem planu.

A koliko su tenkovi nemačke proizvodnje iskorišćeni za političarenje za domaću upotrebu možda najbolje dokazuje primer Poljske, koje je još 5. januara saopštila da želi da svoje „Leoparde“ da Ukrajini. Poljsko saopštenje je usledilo, bez ikakvih konsultacija sa Nemačkom koja kao zemlja u kojoj je proizveden tenk mora da da odobrenje za reizvoz, ali i bez postizanja šire koalicije kako bi se postigao zajednički dogovor saveznika.

Slično saopštenje je stiglo i iz Finske, dok se iz Nemačke oglasio vicekancelar i ministar ekonomije Robert Habeck, rekavši da je on otvoren za ovu ideju i da bi poljska vlada odmah trebalo da podnese zahtev za reizvoz te da će njegovo ministarstvo taj zahtev odobriti.

Čak i ako se zanemari činjenica da je Habeck, očigledno zarad političkih poena, ovde prigrabio više nadležnosti nego što ima (budući da je za reizvoz oružja ključna odluka samog kancelara), poljskim političarima je i dalje bilo radije da u medijima prete da će poslati Kijevu tenkove i bez nemačke dozvole nego da Berlinu pošalju zvanični zahtev.

Poljaci naprasno govore o potrebi da se formira koalicija zemalja koje žele da pošalju „Leoparde“, a na Twitteru niz stručnjaka iz evropskih nevladinih instituta kreće u svojevrsnu demonizaciju Nemačke i samog Scholza, optužujući ga da navodnim odbijanjem da „oslobodi Leoparde“ zapravo dokazuje da „ne želi da Ukrajina pobedi Rusiju“.

Čak i kada su došli na sastanak Kontakt grupe za pomoć Ukrajine, održanom prošlog petka u američkoj bazi Ramstein u Nemačkoj, Poljaci i dalje nisu poslali zahtev Nemcima dok su svi mediji očekivali isključivo odluku o „Leopardima 2“. Nakon sastanka u Ramsteinu, poljski političari su bili i dalje optimistični iako nije doneta očekivana odluka, ali čim su se vratili u Poljsku nastavili su da kritikuju Nemce.

Kritike su se množile, iako je bilo jasno da se Berlin uveliko priprema da odobri izvoz tenkova, budući da su u Ramsteinu nemački i ukrajinski ministar odbrane dogovorili da Nemačka obučava ukrajinske vojnike za korišćenje „Leoparda 2“.

S druge strane, dok su Scholzovi saradnici i novi ministar odbrane Boris Pistorius isticali da se analizira situacija, nemačka šefica diplomatija Annalena Baerbock je očigledno želela da dva dana kasnije ubere koji politički poen pa je u jednom intervjuu u Parizu rekla da Nemačka „neće stajati na putu“ Poljskoj, po pitanju tenkova.

Štaviše, tenkovi su postali pitanje razdora unutar nemačke vladajuće koalicije, pri čemu su se vodeći funkcioneri poslanici liberala (FDP) i Zelenih obrušili na kolege iz Socijaldemokratske partije (SPD) i samog kancelara. U seriji kritika i sukoba, najžešći je bio obračun između funkcionerke FDP-a i šefice Odbora Bundestaga za odbranu Marie-Agnes Strack-Zimmermann i šefa poslaničke grupe SPD-a Rolfa Muetzenicha u kojem bi neupućen pomislio da je u pitanju svađa bez rukavica između pozicije i opozicije. Ovaj sukob je išao dotle da je Strack-Zimmermann nazvala Muetzenicha „simbolom nemačke propale spoljne politike… nesposobne da se prilagodi realnosti“.

Da je u ovom razdoru oko tenkova i opoziciona Hrišćansko-demokratska unija (CDU) videla potencijalnu sopstvenu korist, videlo se u tome što su dvojica funkcionera CDU predložila FDP i Zelenima da sruše Scholzovu vladu te da sa CDU formiraju novu vlast.

Kada nema komunikacije, mediji „analiziraju“

Ubeđeni da je kancelar kočničar, i mediji su krenuli u nagađanja, „analiziranja“ i lov na „nezvanične izvore“ koji će, s jedne strane, potvrditi da je Scholz kočničar, ali s druge strane, istaći da je sasvim u redu što Amerikanci ne žele da isporuče svoje tenkove, zbog navodnog skupog održavanja i komplikovane obuke za korišćenje.

„Ovo je blamaža“. „Novi manevar u izvrdavanju“. „Sve ovo ostavlja utisak da Nemačkom vladaju amateri, koji još nisu svesni ozbiljnosti situacije“. Ovako su, između ostalog, mediji okarakterisali to što Berlin ni posle sastanka u Ramsteinu nije dao zeleno svetlo.

Nevladine organizacije bliske vladajućim Zelenima su čak organizovale i proteste ispred Bundestaga, a čini se da je kritičare najviše razbesnelo to što je novi nemački ministar odbrane izjavio da Nemačka tek mora da vidi kolika je dostupnost „Leoparda 2“ u njenim vojnim redovima.

Uticajni Sueddeutsche Zeitung je, pozivajući se na američke izvore, ustvrdio da je Scholzov najbliži saradnik i ministar nadležan za Kancelarijat Wolfgang Schmidt imao žučnu raspravu oko tenkova sa američkim ministrom odbrane Lloydom Austinom. Kako tvrdi novinar Stefan Kornelius, Bela kuća je bila ljuta na Scholza, jer su Amerikanci još od oktobra isticali da ne može biti uslovljavanja odluke o „Leopardima“ isporukom američkih tenkova. Austin je navodno isticao da bi prebacivanje američkih tenkova bilo preskupo.

Prema saznanju Korneliusa, nakon neprijatnog razgovora u Kancelarijatu, usledio je i žučni telefonski razgovor savetnika za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Jakea Sulivana i kancelarovog savetnika za spoljnu politiku i bezbednost Jensa Ploetnera. Iako njih dvojica neguju prijateljske odnose, izvori ovog minhenskog lista tvrde da je američki protest bio „žestok“.

S druge strane, izvori u Kancelarijatu su kategorično demantovali ovakve izveštaje, tvrdeći za Spiegel da su „izveštaji netačni u pogledu i tona i sadržaja“. I sam ministar odbrane je bio prinuđen da u izjavi za nemački javni servis istakne da, kako kaže, ne zna za bilo kakvo povezivanje isporuka „Leoparda“ i „Abramsa“ te „nema saznanja o bilo kakvon nesaglasju o kojem je izvestio Sueddeutsche Zeitung“.

Ovo je izazvalo čuđenje svih koji su iole upućeni u celu priču o tenkovima, ali ono o čemu su u Nemačkoj saglasni svi koji su iole pratili celu situaciju jeste da je odustvo strateške komunikacije kancelara i njegovih saradnika otvorilo prostor za nagađanja i zapravo izuzetno štetilo ugledu cele zemlje.

Dozirane isporuke oružja kao testiranje crvenih linija Moskve

Nameće se pitanje zašto je Scholz uopšte dozvolio da se cela priča o tenkovima toliko oduži. U poslednjih 11 meseci, retorika kancelara prema zahtevima Ukrajine da dobiju naoružanje da se brane se menjala od toga da „nema oružja“ i „nema teškog oružja“, preko „nema ofanzivnog oružja“ do pretposlednje faze u kojoj je isticano da dosad nijedan tenk zapadne proizvodnje nije isporučen Ukrajini već samo tenkovi sovjetske proizvodnje te da u tom smislu ni Berlin neće „solirati“. Međutim, kada je britanska vlada odlučila da pošalje Ukrajini 14 svojih tenkova „Challenger 2“, kancelarovi saradnici su u nezvaničnim izjavama medijima promenili retoriku povezujući isporuku „Leoparda 2“ sa isporukom M1 Abramsa.

Zapravo Scholza u odlučivanju u vezi pružanja pomoći Kijevu sve vreme vodi nekoliko principa. Prvi je da Nemačka nikad ne bude brža od ostalih saveznika, pre svega SAD kao nuklearne sile. Drugi je da se time ne podstiče eskalacija sukoba, koja bi eventualno bila uvod u nuklearni rat. Treća da se nijednim potezom ne rizikuje direktan sukob Rusije sa NATO-om, kako bi Nemačka sačuvala sopstvenu bezbednost. I četvrto, da je pomoć koja se daje zaista efikasna za Ukrajince ali da istovremeno ne umanjuje odbrambene kapacitete Nemačke.

Bezmalo iste kriterijume je francuski predsednik Emmanuel Macron izneo pre nekoliko dana kao preduslov da Francuska Ukrajini pošalje svoje tenkove „Leclerc“, ali Francusku u medijima ne pritiskaju tako mnogo da više pomogne Ukrajini iako su joj pružili značajno manju vojnu i ostalu pomoć u odnosu na Nemačku.

Koliko su Scholzu značajni ovi principi svedoči i to kako odgovara na pitanja o tome ko će pobediti, odnosno izgubiti rat. Kada ga novinari pitaju da li Ukrajina mora da dobije ovaj rat, Scholz kaže da ona „ne sme da izgubi“. Ali kada ga pitaju da li Rusija mora da izgubi ovaj rat, kancelar odgovara da ona „ne sme da ostvari svoje ciljeve“.

Uzimajući sve u obzir, čini se očiglednim da Scholz u isporukama „Leoparda 2“ vidi svojevrsnu tanku liniju između solidarne podrške Ukrajini i eskalacije rata. Konkretno, u delu nemačke vlasti očigledno postoji strahovanje da bi ovo nemačko „da“ zapravo moglo da bude velika provokacija Moskvi i eventualni uvod u nuklearni rat.

Tako se i objašnjava zašto je proteklih meseci Berlin ispunio bezmalo svaki zahtev Kijeva, ali je jedino po pitanju oružja bio ekstremno pažljiv u doziranju tih isporuka. Navodno, svaka odluka i svaka isporuka naoružanja, poput protivtenkovkih raketa ili borbenih oklopnih vozila, predstavljali su testiranje crvenih linija zvanične Moskve.

Scholzov paradoks: bez eskalacije uz mnogo tenkova

Međunarodni analitičari se utrkuju u tome da dokažu da uzrok Scholzovih poteza leži u njegovoj marksističkoj prošlosti u vreme Hladnog rata, čestim posetama komunističkom vođstvu Istočne Nemačke i tadašnjem protivljenju da SAD stacioniraju nuklearne rakete srednjeg dometa na evropskom tlu za koje je tada smatrao da bi mogle da budu uvod u nuklearni rat. To što je u mladosti bio organizator tada veoma nasilnih antinuklearnih protesta u Zapadnoj Nemačkoj, entuzijastično braneći socijalističke ideje i protiveći se amerikanizaciji Nemačke i njenom članstvu u NATO-u, sada mu analitičari uzimaju kao krunski uzrok zašto Scholz danas, kako tvrde, nepokolebljivo odbija da zauzme odlučniji stav prema Rusiji u vezi sa ratom u Ukrajini.

S druge strane, Scholz insistira da većina u Nemačkoj želi „smireno, dobro promišljeno i pažljivo“ donošenje odluka i u tome je zapravo u pravu. Prosečan Nemac želi upravo takvog opreznog lidera, koji je pokušao sve ostale opcije i koji se drži duboko ukorenjenog nemačkog narativa o tome da je Ostpolitik, Willy Brandtova politika detanta sa SSSR-om kroz ekonomsku i diplomatsku saradnju, dovela do mirnog rešenja Hladnog rata a ne ratobornost američkog predsednika Ronalda Reagana.

I čini se da je ovog puta Scholz uspeo da istraje u tome da se drži pomenutih principa, ali ne može se ne primetiti da je u svemu došlo i do svojevrsnog „Scholzovog paradoksa“. Uprkos strahovanjima da će slanjem tenkova Ukrajini dovesti do eskalacije sukoba, došlo se do toga da se Ukrajini ne šalju samo najsavremeniji borbeni tenkovi nemačke proizvodnje, već i oni američke, britanske i moguće francuske proizvodnje. A na sve to idu i nemačka i američka borbena oklopna vozila Marder i Bradley.

Oni, koji sumnjiče Scholza da zapravo ne želi da Ukrajina ubedljivo pobedi Rusiju, već ističu da je upravo u tome Scholzova zamka. Navodno, ukrajinska vojska će teško „svariti“ toliko različitih modela tenkova i borbenih vozila sa različitim tipovima municije i topom goriva koje koriste. Pa tako dežurni kritičari Scholzovih poteza zaključuju da je kancelar i hteo ovu situaciju u kojoj se može desiti da za ukrajinsku vojsku bude više teret nego pomoć to što će dobiti toliko različitih tenkova i borbenih vozila.

Međutim, postavlja se i pitanje koliko bi to zaista moglo da doprinese promeni situacije na bojnom polju, ako se uzme u obzir da se zasad govori da bi krajem marta mogla da dobije oko 105 tenkova „Leopard 2“, 31 „M1 Abrams“ i 14 „Challenger 2“, što je daleko od ukrajinskih očekivanja da dobije između 200 i 300 najsavremenijih tenkova. Štaviše, pitanje je koliko će i ovo obećanje biti izvodljivo za dva meseca realizovati, uzimajući u obzir da među oko 2000 tenkova „Leopard 2“ koje poseduju evropske vojske ima nekoliko vrsta ovih borbenih vozila.

Ukoliko ovi tenkovi zaista budu veći teret nego pomoć, onda bi „Scholzov paradoks“ trebalo preformulisati u rečenicu „bez eskalacije sa Rusijom, a uz mnogo zapadnih tenkova“.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.