Abazović u Potočarima: Nečista savjest

“Genocid nije počinjen nad Bošnjacima, nego nad ljudima, i nijesu ga počinile vojske, nego politike”, rekao je premijer Vlade Crne Gore Dritan Abazović 11. jula u Potočarima, na obeležavanju 27. godišnjice genocida u Srebrenici. Javnost je bila zgrožena njegovom izjavom, a Majke Srebrenice su zatražile izvinjenje od crnogorskog premijera i poručile mu: “Naša djeca su ubijena samo zato što su Bošnjaci, ubila ih je organizovana vojska. U Potočarima nema mjesta za relativizaciju zločina”. Abazović je uputio izvinjenje, ali tako sročeno da se samo još dublje ukopao.

Abazovićeva izjava nije originalna, kao što nijedna relativizacija zločina i genocida nije originalna, to su uvek varijacije na istu temu, pred onima koji bi da istinu malo zaobiđu ili ih prosto nije briga za stradale ne stoji beskrajno polje mogućnosti. Ono što je premijer izgovorio zapravo je parafraza, ako ne i citat iz velike polemike koja je 2002. godine vođena na stranicama nedeljnika Vreme. Polemika se ticala ratnih zločina, suočavanja s prošlošću, krivice, kolektivne odgovornosti, suđenja u Hagu i sličnih tema. U raspravi je učestvovao veliki broj novinara, aktivista, boraca za ljudska prava, intelektualaca i drugih javnih ličnosti, a sve je trajalo petnaest nedelja. Godinu dana kasnije Helsinški odbor za ljudska prava objavio je knjigu Tačka razlaza u kojoj su objedinjeni ti tekstovi, kao i potonji odjeci polemike, uz predgovor istoričarke Olivere Milosavljević koja je sumirala čitavu stvar.

Uzaludni pokušaji deetnifikacije zločina

Deo polemike koji se tiče i Abazovićeve izjave bavio se upravo deetnifikacijom zločina, tako je sve i počelo, kako je u tekstu “Srpsko društvo i ratni zločini” pisao jedan od učesnika polemike, mudri Srđa Popović: “Pomenuta polemika u Vremenu otpočela je zalaganjem novinara Vremena da se zločini počinjeni u ratovima na tlu bivše Jugoslavije ‘deetnifikuju’, tj. da se ne insistira na etničkoj pripadnosti zločinaca ili žrtava, jer, vele oni, zločin je zločin, bez obzira na nacionalnu pripadnost zločinca. Neki ljudi su masakrirali neke ljude. To je bio i stav Koštuničine Komisije za istinu, kako ga je iznosila član te Komisije Mirjana Vasović”.

Teško je zamisliti nešto apsurdnije od ideje da je nacionalnost nebitna u zločinima koji su počinjeni ciljano nad pripadnicima jedne nacije, i to u ime drugog naroda, ali eto, i to je padalo na pamet ljudima, i to pripadnicima onog liberalnijeg krila u srpskom društvu. To je bio dobar pokazatelj koliko je teško prihvatiti istinu o ratovima devedesetih godina, o razmerama počinjenih zločina, kao i toga koliko je srpsko društvo nespremno da se pogleda u ogledalo.

Srđa Popović je sve pokušaje bagatelisanja nacionalne pripadnosti žrtava i zločinaca vrlo lako pobio u polemici. Svoje argumente sumirao je u tekstu “Kapitulacija pred zločinom”: “Konačno samo par reči o ‘deetnifikaciji’ zločina. Zločini o kojima govorimo bili su ‘etnički’. Niti ima potrebe da se oni ‘etnfikuju’ niti ih je moguće ‘deetnifikovati. Motivi i umišljaj učinilaca imali su ‘etnička’ obeležja, tzv. napadni objekt imao je etnička obeležja. Genocid, na primer, ne može uopšte ni da se definiše bez primene utvrđivanja etničke pripadnosti zločinca i žrtve jer je napad na pripadnike ‘neke nacionalne, etničke ili verske grupe’ ugrađen u samu zakonsku definiciju tog krivičnog dela. Zalud je govoriti ‘zločin nema nacionalnost’, ovaj se ne može uopšte zamisliti bez ‘nacionalnosti’”.

Saveznik negatora genocida

Pomislio bi čovek da mišljenje, argumentovanje i dokazivanje nečemu služe. Kad je već Srđa Popović ovako temeljno raščivijao problem, ne bi trebalo nikom da padne na pamet da ponovo pokušava sa deetnifikacijom zločina i genocida. Međutim, Abazoviću to nije smetalo da izgovara besmislice čiji je apsurd očigledan. Da, u Srebrenici su ubijani ljudi, ali ne svi ljudi, već – Bošnjaci. I ubijani su upravo zbog toga što su Bošnjaci, nikakvog drugog motiva za Ratka Mladića i Vojsku Republike Srpske nije bilo. Ubijani su Bošnjaci od početka rata upravo zbog svog imena, po planu koji je osmišljen u Beogradu, sa ciljem uspostavljanja novih granica proširene, Velike Srbije. Što reče Popović, nemoguće je deetnifikovati etničko čišćenje, što i sama reč kaže. A upravo je stvaranje etnički čiste teritorije bio cilj velikosrpske politike.

Da, politika je odgovorna za zločine i genocid, ali ne mogu političari i ideolozi da izvrše genocid bez vojske, to su delovi istog zločinačkog sistema. Ima i danas na svetu mnogih politika koje bi rado izvršile neki pokolj, ali nemaju vlast i moć u rukama, nemaju oružanu silu kojom bi svoje naume i želje sprovele u delo. Abazovićev problem je što su njegovi saveznici upravo zagovornici politike i ideologije koje su dovele do genocida u Srebrenici, on blisko sarađuje s ljudima koji genocid i dan-danas negiraju, od Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, pa do raznih pročetničkih partija s kojima je stupao u koaliciju.

Crnogorski premijer pokušava da potpiše Temeljni ugovor sa SPC, da jednoj verskoj zajednici pruži neviđene privilegije, te da usput celu sakralnu baštinu i ogromno kulturno nasleđe Crne Gore jednostavno pokloni crkvi iz susedne zemlje. A mnoge vladike i crkveni velikodostojnici podržavali su ratne zločince, za njih je Ratko Mladić živi svetac, SPC se od toga nikada nije ogradila. Abazović se zapravo našao u nemogućoj situaciji: istovremeno bi da služi eksponentima velikosrpske politike koja je proizvela genocid i da održi prigodan govor u Potočarima i oda poštu žrtvama tog istog genocida. Nije ni čudo što je napravio skandal na komemoraciji, iako je to mogao da izbegne na jednostavan način: prosto mu neko napiše pristojan govor, a premijera niko neće da pita da li zaista misli to što zbori.

Nečista savest

Iz njega je verovatno progovorila nečista savest, nelagoda zbog čudne situacije u kojoj se našao. Abazović jeste vaćaroš i sitni šićardžija, čovek koji bi se i sa crnim đavolom udružio samo da ostvari svoje megalomanske ambicije koje očigledno prevazilaze njegove gabarite, u kranjoj liniji nije ga ni briga za žrtve, ali je nedovoljno iskusan da bi to vešto prikrio. Ili ga jednostavno okolni svet ne zanima previše, osim kad nije u direktnoj funkciji njegove karijere. Međutim, čini mi se da je premlad da bi potpuno okoreo, prosto nije stigao da dovoljno ogrezne u cinizam i zlo, pa mu ostaci zaklane savesti ne daju mira i teraju ga na ovakve gafove.

O fenomenu nečiste savesti pisao je i Srđa Popović u pomenutoj polemici. U tekstu “Na kraju” pokušao je da opiše tu nelagodnu situaciju u kojoj su se našli građani Srbije: “Mi svi negde odlično znamo da, iako nismo krivi za konkretna dela konkretnih zločinaca, odgovorni smo u tom smislu što je zločinački režim bio dugo (i predugo) legitiman (dobio dva miliona glasova septembra 2000. godine!), što su mnogi od nas huškali na ratove, radovali im se, slavili zločince, identifikovali se sa njima, cvećem ispraćali tenkove, i nazivali sve to patriotizmom. Upravo ta (možda ponekad i nejasna) svest o odgovornosti razlog je strasnog poricanja zločina (ako nema zločina, nema ni odgovornosti). A kada se zločini više ne mogu poricati, odgovornost ćemo izbeći tako što ćemo izvršiti zamenu teze: pošto ne možemo osporiti svoju odgovornost, hajde da se branimo od ‘kolektivne krivice’ (o kojoj niko drugi sem tih branilaca i ne govori!)”.

Učinak Abazovićeve nezgrapnosti

Slično je i s Abazovićem, i on zna da mu savest nije čista pred porodicama žrtava u Potočarima, jer šuruje s onima koji negiraju genocid, a i sa nekim aktivnim učesnicima udruženog zločinačkog poduhvata. A to je potvrdio i takozvanim izvinjenjem. Pokušao je premijer Crne Gore da se opravda, pa je ovako napisao na Twitteru: “Oprostite, majke Srebrenice, na nejasno izrečenoj misli. Poznato je da svako djelo zavisi od svog cilja. Moj cilj je mir. Genocid počinjen nad Bošnjacima u Srebrenici da se nikad nikome ne ponovi”.

Dobra mu je ova “poznato je”. A odakle je poznato da delo zavisi od cilja, odnosno da dobre namere opravdavaju delo? Abazović misli da će, ako proklamuje mir kao svoju osnovnu nameru, postati nebitno ono što govori, da će svojom namerom lišiti sebe odgovornosti za izgovorenu reč, čiju će neadekvatnost pravdati slučajnom nejasnoćom. Kakva je to naivnost. Međutim, kad je u pitanju odgovornost, poznato je nešto drugo, a ne ovo što tvrdi Abazović. Tim problemom pozabavio se filozof Branko Romčević u tekstu “Učinak vlastite nezgrapnosti”, objavljenom u “Betonu” 2009. godine. Podnaslov teksta je “Čija je zapravo odgovornost?”, a napisan je povodom ratnih huškača i ostalih glasnogovornika nacionalističke ideologije i njihove odgovornosti za ono što su činili.

Romčević se u jednom delu teksta pozvao na Emanuela Levinasa i njegov koncept totalne odgovornosti. Piše Romčević: “Po Emanuelu Levinasu, autor ne može da se otrese odgovornosti čak i kada njegove tvorbe promaše cilj ka kome je želeo da ih vodi. ‘Pružajući ruku da primaknem stolicu, izgužvao sam rukav sakoa, izgrebao parket, pao mi je pepeo s cigarete… Zupčanik nam je dograbio jedan prst, stvari se okreću protiv nas.’ U takvim okolnostima vinovnici smo tragedije koja nas poučava da se naše bivstvovanje-u-svetu ne svodi na odnos naše svesti i naših namera prema svetu – ono uključuje celokupnu, kako je Levinas nazvao, ‘nezgrapnost našeg bivstvovanja’. Ta nezgrapnost je ono za šta smo odgovorni, dok se svaka priča o namerama pomera u rang pukog izvrdavanja. Legitimnost činova nećemo pronaći u namerama koje bi ih pokrenule već u njihovom značenju, koje izvire iz onoga što izazivaju”.

Navedeni citati potiču iz Levinasovog teksta “Da li je ontologija fundamentalna?”, objavljenog u knjizi “Među nama”. Tu Levinas doslovno kaže: “Naša odgovornost prevazilazi naše namere”. Odnosno, kako tumači Romčević: “Izostanak namere nije dovoljan za izostanak odgovornosti”. Da je Abazović zaista hteo da uputi iskreno izvinjenje, ne bi se pozivao na dobar cilj koji, kao kakav čarobni štapić, opravdava izrečenu relativizaciju genocida. Upravo ga pozivanje na cilj otkriva kao foliranta. Kako reče Romčević, svaka priča o namerama pomera se u rang pukog izvrdavanja. Crnogorskom premijeru ta rabota ne ide baš najbolje, nije još savladao veštinu izvrdavanja, ali ne brinem za njega: mlad je, naučiće. Uostalom, da mu je mir zaista osnovni cilj, ne bi se stavio u službu onih koji šire mržnju bez odmora i svakodnevno prizivaju nove ratne sukobe.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.