Kad četnici dobijaju partizanske nagrade

Kako su krenuli, mogli bi mirno da dodijele Nagradu oslobođenja Nikšića još nekim zaslužnim pokojnicima, na primjer Draži Mihailoviću ili njegovom vojvodi Pavlu Đurišiću.

Zakleti protivnik komunizma, Tita i sedmog jula dobio je nagradu koja nosi ime po datumu ustanka protiv okupatora u Srbiji (EPA)

U svakodnevnom teatru apsurda koji eufemistički nazivamo našim državama i društvima ponekad je teško izdvojiti najveću nebulozu, usled njihovog prekomerja. Pa ipak, dogodi se da dežurni Apsurdistanci zapnu iz petnih žila, prevaziđu i sebe i žestoku konkurenciju, i direktno se upišu u antologiju domaćeg nonsensa. U takve slučajeve spada i nedavno posthumno dodeljivanje Nagrade oslobođenja Nikšića blaženopočivšem mitropolitu Amfilohiju Radoviću.

Razumljivo je što su novi nikšićki vlastodršci osetili potrebu da se oduže Amfilohiju, budući da su na vlast zaseli upravo surfujući na talasu litija koje je pokrenuo i budno nadzirao upravo dotični laureat. Nema sumnje da je reč o vraćanju duga, čim naslov za ovu vest u Vučelićevim „Večernjim novostima“ glasi „Nikšić se odužio svome Đedu“. Nije lako ni novim vlastima, treba dodeliti zaslužnom pokojniku neko priznanje, a na raspolaganju imaš samo jednu nagradu koja se zove tako kako se zove, velike su to muke. Bolje išta nego ništa, važno je počivšem mitropolitu odati počast, nagrada je mila ma kog imena bila, priznanju se u petokraku ne gleda.

Mrzitelj komunista, obožavalac četnika

Davalac nagrade i laureat su apsolutno ideološki kompatibilni, problem je u imenu priznanja, u tom protivprirodnom spoju se i krije apsurdnost čitave situacije. Nagrada je osnovana u čast 18. septembra 1944. godine, dana kad je ovaj grad oslobođen od nacističkog okupatora i njegovih saradnika, prevashodno četnika. Nikšić su oslobodili partizani, kao i sve druge gradove u Jugoslaviji. Bili su to borci Šeste crnogorske i Druge dalmatinske brigade Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije, vojske koju je predvodio maršal Josip Broz Tito.

Mitropolit Amfilohije je na samom začelju golemog spiska ljudi kojima bi imalo smisla dati ovakvu nagradu. Amfilohije je bio zakleti antikomunista, pristalica Ravnogorskog pokreta, obožavalac Draže Mihailovića i savremenih nastavljača njegovih zlodela – Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Tito je bio mitropolitov arhineprijatelj, koliko ga je mrzeo vidi se po tome što je socijalistički period nazivao „brozomorom“, a još više po tome što je naložio da se u podgoričkom hramu Hristovog vaskrsenja naslika freska na kojoj se Broz peče u vatri pakla, zajedno sa Marksom i Engelsom. Kada je u Podgorici bilo planirano podizanje spomenika vođi Narodno-oslobodilačkog pokreta, Amfilohije je izjavio: „Bolje bi bilo da dignu spomenik Musoliniju nego Titu”.

Za četničkog vođu Dražu Mihailovića govorio je da je “vožd trećeg srpskog ustanka”, a umeo je da se izrazi i mnogo dirljivije o ovom kvislingu: „Đeneral Dragoljub-Draža Mihailović je jedan od onih koji su život svoj položili za bližnje svoje, za narod svoj, koji su se žrtvovali i koji su bili žrtvovani na oltar vjere i otačastva”. Draža i njegovi koljači su bližnje svoje uglavnom klali i pljačkali, dovoljno je prisetiti se masovnog pokolja u Vraniću nadomak Beograda kad nisu poštedeli ni bebu u kolevci. O pokoljima nad Bošnjacima da i ne govorimo, njih Amfilohije ionako nije smatrao bližnjima, uprkos Hristovom nauku, već „lažnim ljudima lažne vjere“. Dražini bližnji bili su italijanski fašisti i nemački nacisti, za njih je i dao život.

Nagrada okupacije Nikšića

Čitavu ujdurmu s nagradom još apsurdnijom čini činjenica da su Nikšićani i Nikšićanke masovno učestvovali u Narodno-oslobodilačkom ratu. Iz nikšićkog kraja poteklo je oko oko 11.000 boraca, za slobodu je poginulo čak 1.241, a 45-oro je proglašeno narodnim herojima. Mnoge od njih ubili su upravo Amfilohijevi miljenici – četnici, na primer Ljuba Čupića. Njega je četnički sud osudio na smrt streljanjem početkom maja 1942. godine. Osudili su ga oni koji su u to vreme bili sluge italijanskih okupatora Crne Gore, da bi nakon kapitulacije Italije postali sluge nacističke Nemačke, što su ostali do kraja rata.

Novi gradonačelnik Nikšića Marko Kovačević takođe je poklonik četničke ideologije, voli da se fotografiše noseći na glavi četničku šubaru sa kokardom, negira genocid u Srebrenici, a i funkcioner je Nove srpske demokratije, partije na čijem je čelu Andrija Mandić, četnički vojvoda. Sudeći po ideološkim preferencijama novih vlasti i laureta, bilo bi mnogo smislenije da su preimenovali priznanje, pa da se zove, na primer, Nagrada okupacije Nikšića ili bar Ravnogorska nagrada. Onda bi sve bilo logično i dosledno.

Ovako je sve izvrnuto naglavce: pristalice četnika nagrađuju počivšeg četničkog obožavaoca priznanjem koje nosi ime po onima koji su Nikšić oslobađali od četnika. Kako su krenuli, mogli bi mirno da dodele Nagradu oslobođenja Nikšića još nekim zaslužnim pokojnicima, na primer Draži Mihailoviću ili njegovom vojvodi Pavlu Đurišiću. Kad su već duboko zagazili u mutne vode besmisla, što ne bi išli do kraja.

Dobitnici Sedmojulske nagrade

Što je najgore, nikšićki slučaj nije čak ni originalan, slične apsurdnosti događale su se i ranije. Sve podseća na dodeljivanje Sedmojulske nagrade Matiji Bećkoviću 1989. godine. I tada je došlo do promene vlasti i izvrtanja ideološke paradigme, i tada je uspostavljanje nacionalističke agende tek bilo započelo, pa novi politički i kulturni moćnici nisu stigli da promene imena starih priznanja i da ustanove nova, u skladu s nastupajućom revizionističkom ideologijom. Tako je zakleti protivnik komunizma, Tita i sedmog jula dobio nagradu koja nosi ime po datumu ustanka protiv okupatora u Srbiji. U to vreme je cvetala ljubav između Slobodana Miloševića i nacionalističke inteligencije, što je možda najbolje izrazio sam Bećković tvrdnjom da je novi vožd sinteza dve najskuplje srpske reči: sloboda i Miloš.

Takvo je bilo vreme, prevratničko, burno, pa je naš pesnik morao da se zadovolji nagradom sa imenom koje prezire, jer je još bilo rano za razne izviiskre, prepodobne mati Angeline, Karađorđeve zvezde, ordene svetog Save i ostale hrisovulje. Kad Sedmojulsku nagradu dobije neko ko misli da sedmi jul nije nikakav praznik koji treba slaviti, već istorijska greška – to je ozbiljan pokazatelj da se društvo kreće u pravcu besmisla. Moglo bi se reći da je tada utemeljena apsurdna tradicija da simpatizeri četnika dobijaju partizanske nagrade, čije izdanke gledamo ovih dana u Nikšiću.

Sledeće, 1990. godine, Sedmojulsku nagradu je dobio Ljubomir Tadić, akademik koji je simpatisao Miloševićevu politiku, a najviše na svetu mrzeo „pretenciozne poluinteligente iz redova beogradskog mondijalizma“, uglavnom one koji su bili protiv nacionalizma i rata: Beogradski krug, Ivana Đurića i Radomira Konstantinovića. Tih godina slična sudbina zadesila je sve moguće nagrade koje su nosile antifašistička imena, stizalo je novo doba „buđenja naroda“, nacionalne homogenizacije i pripreme za ratove, pa su laureati birani po principu odanosti apokalipsi koja dolazi.

Ruganje antifašizmu

Nagrada AVNOJ-a je prošla isto kao Sedmojulska nagrada, 1989. godine dobili su je Milorad Pavić i Emir Kusturica. Pavić je tih godina udarnički radio da opravda poverenje novih vlasti, ali i da obesmisli avnojevsku Jugoslaviju. Na primer, za “Die Zeit” 26. jula 1991. godine je rekao: “Neke predele na kojima su Srbi živeli vekovima pre no što je 1918, stvorena Jugoslavija, Tito (i sam Hrvat) 1943. godine u vreme građanskog rata u Jugoslaviji pripojio je Hrvatskoj. Ako Evropa hoće danas, u trenutku raspada Jugoslavije da izbegne novi građanski rat u ovoj zemlji, treba da se ovi srpski krajevi vrate Srbiji”. Pljunuo je i na AVNOJ, i na SFRJ, i na nagradu koju je dobio. Ili bar na njeno ime i sve što to ime simbolizuje. Na Kusturicu ne vredi trošiti reči, dovoljno je podsetiti da on danas govori kako je Draža Mihailović bio “prvi gerilac u Evropi”, te kako je istorijska činjenica da su „Srbi imali dva antifašistička pokreta”.

Zanimljiva je ta sorta naših nacionalističkih intelektualnih pregalaca: mrzeli su partizane, komuniste, SFRJ, obožavali četnike i nacionalizam, ali to nikome nije smetalo da prihvati priznanja i nagrade koji su veličali ključne događaje iz partizanske istorije. Kao što ni žiriji tih nagrada nisu imali nikakav problem da ih dodele ovakvim laureatima,  pa makar i posthumno, kao u aktuelnom slučaju mitropolita Amfilohija.

Nacionalistima, četničkim simpatizerima i ostalim ravnogorcima nikad dosta razaranja, propasti i apsurda. Em su razvalili sve što su partizani i antifašisti stvorili, em su zatrli sećanje na njihovo nasleđe, em im se rugaju na sve dostupne načine i izvrgavaju ruglu poslednje ostatke socijalističkog doba. Takoreći, igraju im na grobu. Da su se samo ovakvi dražoljupci onomad pitali, nikakvog oslobođenja od fašizma ne bi bilo, a samim tim ni nagrada koje nose antifašistička imena. Ne bi imalo nikog ko bi ih dodeljivao, niti bi imalo ikog ko bi mogao da ih primi. Ne bi bilo nikakvih pisaca, reditelja, pesnika, umetnika, teologa, jer su nacisti, kojima su Draža i četnici služili, Slovenima namenili sudbinu nepismenog roblja koje će rmbačiti za višu arijevske rasu dok ne crkne. Kad su četnici u pitanju – apsurdu nikad kraja.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO