Srbija – ruska gubernija

Pre tri dana Radiotelevizija Vojvodine prenela je vest Tanjuga da je ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko najavio da bi pitanje otvaranja, obratite pažnju, predstavništva ruskog Ministarstva odbrane u Srbiji moglo da bude rešeno do kraja godine. Dobro ste pročitali, jedna zemlja u drugoj, iako je poznata kao jedna od “najsuverenijih” u svetu, i pored toga što joj se ne znaju granice, otvara – ministarstvo odbrane!

Ruski diplomata je u intervjuu za RIA Novosti naglasio da Srbija, “bez obzira na sve veći pritisak”, ostaje privržena svim sporazumima o saradnji sa Rusijom u vojno-tehničkoj oblasti, na čijem je spisku (srpskih želja) i pomenuto predstavništvo. U toku je usaglašavanje dokumenata i verujem da će do kraja godine sve biti rešeno, rekao je Bocan-Harčenko.

Ruski ambasador ide utabanim stazama svojih prethodnika i prema Srbiji se ponaša kao prema svojoj/ruskoj guberniji (veća upravna oblast), a da se vlasi ne bi dosetili, “pojasnio” je da predstavništvo podrazumeva “nekoliko stručnjaka koji će se baviti koordinacijom saradnje u vojno-tehničkoj oblasti”.

Još da mu neko poveruje, isto kao što Humanitarni centar u Nišu nije vojna baza, o čemu je Al Jazeera pisala sredinom leta 2017. godine. Srbija, kaže Bocar-Hačenko, “neprekidno jača svoju odbrambenu sposobnost” i konstatuje da je dobro što se “orijentiše na nas”. Uz staru narodnu koja vekovima opstaje: ne daj bože da te Grci hrane i Rusi brane!

Kosovski mamac

I Rusi (i vrapci) znaju da Srbima, i narodu i rukovodstvu, dodvoravanje ide preko Kosova. Tako pominjani ambasador kaže da je Rusija spremna da razmotri nove aspekte učešća u rešavanju kosovskog pitanja “ukoliko Srbija to bude želela”.

“Uz sve trenutne poteškoće u odnosima sa zapadom, pitanje Kosova se pojavljuje u kontaktima sa, na primer, baš Evropskom unijom. Ukoliko Beograd bude izašao sa nekim novim elementima kada je reč o ulozi Rusije, te ideje mogu da budu razmotrene, što smo već isticali i na najvišem nivou”, rekao je ambasador, prenosi Sputnjik.

E, ako vrapci slučajno ne znaju, njima i Srbima (koji sigurno ne znaju ili neće da znaju) valja reći da Rusija (čitaj:Putin!) ne želi da se pača u srpska posla zavade sa Kosovom i začikavanjem celom svetu i oni jedva čekaju da beogradski “suvereni” tron kaže da je tobož nešto sam odlučio. Ali to se neće desiti.

U rešavanju kosovskog pitanja koje, neka bude rečeno, postoji samo za srpsku vlast i za rusku kad joj ustreba, “učešće Rusije je sada pre svega određeno njenom ulogom kao stalnog člana Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija”. Sledi podvala da je “ovo najvažnije, jer je problem Kosova deo agende Saveta bezbednosti. To je mnogo važnije, veće i principijelnije od aktuelnih pregovora, jer je pri bilo kom razvoju dijaloga moguće samo rešenje koje zadovoljava interese Beograda i koje može da podrži SB UN”. I ovo je za vrapce!

Srpsko Ministarstvo odbrane saopštilo je da je pokrenuta procedura o otvaranju predstavništva Ministarstva odbrane Rusije u Srbiji u skladu sa sporazumom Vlade Srbije i Vlade Rusije.

“Cilj osnivanja predstavništva je pružanje podrške i brže rešavanje pitanja u vezi sa vojnotehničkom pomoći, vojnom i vojno-tehničkom saradnjom… Dodaje se da je sporazum potpisan na osnovu dogovora predsednika Srbije i Rusije, Aleksandra Vučića i Vladimira Putina. Inače, Srbija je prošlog meseca obustavila vojne vežbe sa stranim vojskama na šest mjeseci, pozivajući se na pritisak EU da se povuče iz zajedničkih vježbi s Rusijom i Belorusijom.

Crnogorsko-srpske vjekovne zablude

Dan posle komentara u jednom listu susedne zemlje pod naslovom “Nas i Rusa…” javio mi se znanac, Crnogorac s mora, i pitao da li sam i koliko bio blizu Vladimiru Vladimiroviču Putinu na onoj kišnoj, i cirkusantskoj ipak, vojnoj paradi na Novom Beogradu, gde je mali sa svojom skalamerijom na kiši pokušavao da impresionira velikog.

Rekoh mu – onako, koliko je bilo dozvoljeno našoj struci i dodao da sam se trudio da budem zanatski krajnje korektan (Republika, 586-587, 1-31. decembar 2014) i skroz prikrijem lični stav koji je prema rečenom rđaviji od svih iz te fele. Osetio sam da nisam prošao kod starog bokeljsko-primorskog znanca i da mi zamera što nisam među Putinovim obožavaocima.

Potom je razgovor skrenuo boljim tokom, pogotovo kad sam mu ispričao skasku o njegovom zemljaku koja sledi: Mato Antunica, dubrovački lekar u mirovini ispričao mi je osamdesetih godina zanimljiv detalj o (beogradskom) Crnogorcu koji je s njim često putovao po svetu. Antunica je posle radnog vremena pacijente pregledao u svojoj kući na Lapadskoj obali 25 i te solde trpao u posudu koju su supruga i on (sin Vlaho bio je veliki i putovao je sam) praznili kada bi svake godine kretali u drugu zemlju.

“Bili smo u Moskvi i prema planu otišli smo na Staljinov grob na Crvenom trgu, iza Lenjinovog mauzoleja. Ne znan”, pričao je Antunica, “je li tu ovaj ruski zlikovac od 5. ožujka (marta) 1953. godine kada je umro ili su ga kasnije donijeli da ga turisti posjećuju. Slušamo vodiča, stojimo kao đaci, gledam Staljinovu glavu, brkove, postament i zamišljam kako je bio mali s jednom  kraćom rukon, a naš Crnogorac uzeo metalnu kašiku za cipele i nešto grebe oko groba u koverat. Stvorila se gužva, nismo znali šta radi, ali se ipak dobro završilo… Mali incident/nesporazum je razrešen/izglađen; Crnogorac je ocu obećao donijeti malo zemlje sa Staljinovog groba i umalo da zbog toga izazove škandal”.

Na Antuničinu opasku da je mogao ocu da u nešto nagrne malo zemlje iznad kuće kada dođe u Crnu Goru saputnik mu je odgovorio; “Poznao bi, moj stari, da to nije ruska zemlja, još sa onog mesta…”

Evropa nezadovoljna

Još tokom pomenute kišne parade na kojoj je pokisla i ćuba Ivice Dačića recimo, posebno sutradan većina se zanimala ko je dedica sa kačketom u prvom redu. Među znatiželjnicima je i nekoliko Crnogoraca koji su, moguće je, i sebe zamišljali pored Steve Opačića kojem je, za razliku od mnogih, bilo mesto tamo gde je stajao.

Bio je “udbaš” ali, osim hrabrosti i odabira bolje strane u ratu, Stevi priznanje jer je nekadašnji paor iz okoline Knina završio i gimnaziju i Pravni fakultet. On nikome nije zasmetao, ali predsednik Ruske federacije jeste, najpre Evropi (EU), potom i Sjedinjenim Državama čiji je tadašnji ambasador Majkl Kirbi ignorisao paradu u čast Vladimira Putina.

Evropa (EU) nije zadovoljna što je Putin (na paradi, udvarajući se srpskoj javnosti) rekao da je za srpsku privredu povoljan trenutak “da nađe što bolje mesto u ruskom tržištu” i da bi srpska poljoprivreda sa ondašnjih 150 miliona dolara izvoza “veoma brzo” to pomakla na – pola milijarde!

Od Rusa ni mrve

Prvi beogradski bezbednosni forum (septembar 2011) pamtim po slovu ruskog ambasadora Aleksandra Konuzina koji je, nakon što je “popljuvao” učesnike ljut napustio Forum. “Zar u ovoj dvorani nema Srba”, uzvikivao je u nekoliko navrata Konuzin, derući se na panelu posvećenom globalnim bezbednosnim promenama.

On je NATO i Kfor tada optužio da krše Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN “jer hoće da dovedu na granicu sa Srbijom kosovske carinike i vojnike a to niko od učesnika ne pominje!”. Nakon što je kazao da će Rusija da brani interes Srbije u SB UN i da u dvorani nema nikoga ko brani interes Srbije, Konuzin je kvarat sata sve mazao drekom da niko od mlakonja nije ni pokušao da ga opomene, urazumi, kaže drzniku da je u stranoj zemlji. Pominjao je Konuzin, citiram sebe iz Republike (512-515), i ljude(?) koji su “spremni da prodaju privredna postrojenja bilo kome a ne Rusima, iako su svesni da će tako postrojenja propasti”. Pošto gas, pitao sam ga javno!?

Tadašnja savetnica predsednika Srbije Borisa Tadića, Sonja Liht, osmelila se i tek rekla kako primedbe Konuzina “ne stoje”, a Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno demokratske partije nastup ruskog ambasadora okarakterisao je kao “vulgarni ispad” i založio se da institucije zemlje reaguju i spreče dalje mešanje A. K. u poslove Srbije.

Ako se zagledamo u prošlost teško ćemo da pronađemo mrvu ruske pomoći, dočim je onog drugog bilo napretek. Prema vladinoj kancelariji za evropske integracije, donacije Srbiji za period 2000-2010 (u milionima evra) iznose: Evropska unija – 2, 676,74, Nemačka – 713,60, SAD – 581,86, Italija – 272,73, Švedska – 214,58, Norveška – 120,06, Japan – 97,00, Rusija i Kina – NULA!

Povodom ispada A. K. setio sam se (ništa ne preduzimajući) irskog novinara Dejvida Kronina koji je tokom posete Tonija Blera Evropskom parlamentu (2010) – zbog zločina počinjenih u Iraku, Avganistanu, Palestini, Libanu i Srbiji – pokušao da izvrši građansko hapšenje britanskog premijera. Stavljajuću ruku na rame bivšeg premijera, Kronin je skoro na sedmu godišnjicu napada na Irak, kazao: “Gospodine Bler, ovo je građansko hapšenje. Krivi ste za ratne zločine…”. To je bilo sve što je uspeo da izgovori pre intervencije. Novinar nije uhapšen, a zgradu je sam napustio. Možete samo da zamislite šta bi mi se desilo da sam izvršio građansko hapšenje ruskog ambasadora!

Mit o pravoslavnoj braći polovičan

Listam stare sveske. Prilikom posete V.V. Putina Beogradu (23. marta 2011)  bila je prava pometnja i teško je bilo reći ko mu je slasnije (po)lizao ruku. Klanjali/klečali su svi: predsednik, patrijarh, rektor, niške motordžije, fudbaleri… Zazorni prizori!

Posebno se nisko spustio Tadićev dremljivi premijer Mirko Cvetković (fenomen: spava a ide), koji se od aerodroma do Palate Srbija dovezao čudovištem, automobilom “zil – 41052” koji može da istrpi manji nuklearni udar i da, ako ustreba, pređe na vožnju gusenicama. Dremljivi srpski poslovođa pričao je novinarima kako izgledaju sedišta i da su ta kola toliko velika da u njima može da se održi konferencija, a “ja kao predsednik Srbije” (Boris Tadić) gostu je pojasnio sličnost između ruskog i srpskog jezika i pisma, trobojki na zastavama… Narodni pastir (patrijarh) mu je zahvalio na ljubavi koju gaji prema SPC, a kagebeovac ga, ne trepnuvši slagao da mu je vera “iznad svega”.

Svojevremeno sam u Dubrovniku pitao Koču Popovića da li je tačno da su Rusi od Tita tražili da na, valjda desetu godišnjicu, prođu stazama Sremskog fronta i da li im je Stari odgovorio: Može, ali ću pre ulaska da vas razoružam na granici. Uz osmejak, Koča je rekao da je bilo “tako nekako”.

Mit o pravoslavnoj rusko-srpskoj braći polovičan je, postoji samo u Srbiji i srpska poniznost je tragikomična. U odnosima među državama ne postoji (izvinite, Crnogorci) bratstvo nego partnerstvo u kojem su mali naspram velikih uvek u podređenom položaju.

Odvajkada!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.