Vučićevo pripremanje nacije na neuspjeh

Događaji na Balkanu se odvijaju takvom dinamikom da jedan za drugim dolaze u nizovima, koji su možda i nerazumljivi za ostatak sveta. Još se nije stišala bura u vezi sa (ne)očekivanim izbornim rezultatima u Crnoj Gori, a već nas u petak očekuje sastanak predstavnika Srbije i Kosova u Beloj kući, od kojeg mnogi mnogo očekuju. E, na to “mnogo”, počeo je polako da javnost u Srbiji priprema njen predsednik i, da se ne lažemo – jedini pregovarač Srbije o Kosovu.

Do skoro, predsednik Srbije nijednom nije tako direktno spomenuo da će se od Srbije tražiti da prizna nezavisnost Kosova. Nešto ranije je izjavio da je glavni uslov za pristupanje Srbije Evropskoj uniji da Beograd prizna nezavisnost Kosova. Do tog trenutka Vučić nikada tako otvoreno nije o tome govorio. Čak je jednom prilikom odgovorio pitanjem zašto bi Srbija priznala Kosovo kada to niko od nje ne traži.

U međuvremenu, nešto se izgleda desilo. Da li je svetu više prekipelo od višegodišnjeg odugovlačenja, ili su predstojeći predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama malo pogurali stvar sa mrtve tačke, više nije ni bitno. Važno je to da bi razgovorima u Beloj kući u jednom trenutku mogao da se pridruži i američki predsednik Donald Tramp, koji se sigurno između dve delegacije ne bi smestio da bi ih pozdravio, pitao kako su i šta bi da popiju. Tog trenutak kada je najavljeno prisustvo Trampa razgovorima u Beloj kući, Vučić je postao vidno nervozniji i poručio da očekuje iznenađenje na pregovorima u Vašingtonu. To iznenađenje bi, po njemu, moglo da bude insistiranje na međusobnom priznavanju Srbije i Kosova.

Igranje na patriotsku kartu

“Mislim da znam šta može da bude sadržaj tog iznenađenja i da ću tom slučaju odbiti sastanak sa Trampom i premijerom Kosova Avdulahom Hotijem”, rekao je Vučić. Ovako nešto bilo bi zanimljivo videti. Bio bi to potez koji bi bio mnogo bolniji po Srbiju, nego po Vučića. Mnogi smatraju da tako nešto, naročito kada je Vučić u pitanju, nije moguće, jer Vučić ne bi propustio susret sa Trampom na osnovu kojeg bi se pričale legende u Srbiji. Sigurno bi se predstavio kao neko ko je Trampu očitao lekciju da sa njim ne može da priča kao što su raniji američki predsednici razgovarali sa srpskim zvaničnicima.

To sve je sada po strani. Ono što je veoma važno jeste činjenica da se problem Kosova polako finalizuje. Taj problem jeste nešto što predstavlja kočnicu za dva naroda. Glavno pitanje jeste da li je Srbija spremna za završetak kosovske drame. Realno gledano, Srbija nije spremana, i to Vučić dobro zna. Zato je njemu nešto potrebno da bi, uz ogromnu pomoć svojih pristaša, to nešto predstavio kao pobedu Srbije. Bilo je toga u novijoj storiji Srbije, kao juna 1999. godine, kada je “Srbija pobedila NATO”.

Ta višedecenijska drama ima veoma izvestan kraj, koji se odnosi na to da li će Srbija priznati ili neće Kosovo. Vučić tvrdi da neće, ali kada se malo slojevitije analizira njegova retorika, jasno je da bi predsednik Srbije voleo da u istoriji ostane zabeležen kao neko ko je ipak uspeo nešto da izvuče u zamenu za to priznanje. To je, po svoj prilici, prihvaćeno i u Trampovoj administraciji i za tom vrstom šargarepe se traga.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: “Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu.”

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Vučić kada govori o tome da se neće videti sa Trampom misli na situaciju u kojoj bi bio stavljen pred zid sa izborom da prizna Kosovo, a da zauzvrat ne dobije ništa. Pošto je svestan toga da to tako neće biti, naravno da će po ko zna koji put da odglumi na patriotsku kartu, jer zna da će nešto, ipak, dobiti u zamenu. To nešto čak i ne mora da bude nešto veliko, važno je samo da bude nešto kako bi mogao da se opravda zbog poteza koji će morati u jednom trenutku da učini. Vučić, doduše, uveliko priča o tome da će narod u Srbiji na kraju sam da odluči i svesno odgovornost za ono o čemu samo on pregovara i odlučuje, prebacuje narodu na leđa. To mu ne bi bilo prvi put.

Iako ima i onih koji veruju da će sastanak u Vašingtonu doživeti fijasko male su šanse za tako nešto. Američki potencijal u tom procesu je ogroman, možda čak i presudan. Odbijanje i napuštanje pregovaračkog stola sigurno je preskup potez po onoga koji bi ga povukao. Pitanje je koliko je toga svesna i kosovska strana, ali je sigurno da je srpska naučila lekciju iz ne tako davne prošlosti, kada su mnoge šanse propuštene upravo zbog napuštanja pregovora.

Donaldu Trumpu treba rješenje

Utisak je da sve rečenice koje predsednik Srbije izgovori uoči sastanka u Beloj kući za cilj imaju da pripremi srpsku javnost na negativan ishod. Pošto i sam Vučić najavljuje iznenađenje u Vašingtonu, a sličnu najavu za sastanak je imao i Trampov pregovarač Ričard Grenel, to iznenađenje može da bude mnogo toga.

Tramp je predsednik mnogo ozbiljne države da bi dozvolio da prisustvuje fijasku od pregovora, a sa druge strane, ko god da odbije ponuđeno rešenje, koje će svakako da sadrži neku vrstu kompenzacije za srpsku stranu, neće biti u milosti administracije američkog predsednika. Bez obzira na činjenicu da je rešenje problema u vezi sa Kosovom potrebno i Trampu, kako bi u svojoj kampanji pokazao i dokazao da je vičan rešavanju problema koje administracije predsednika iz redova demokrata nisu uspele da finalizuju, najveća odgovornost za budućnost dva naroda je na pregovaračima Srbijed i Kosova.

Veliko je pitanje da li ljudi, koji su duboku bili involvirani u sve ono što je dovelo do toga da se i danas sudbina ovih prostora rešava u Vašingtonu, imaju iskrenu nameru da se do rešenja dođe. To je, međutim, neko drugo pitanje. Nama svima preostaje da i ove razgovore pažljivo pratimo i da se nadamo da će se konačno krenuti napred sa prošlošću ostavljenom za nama, a sa verom u boju budućnost pred svima.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera