Kako biti engleski patriota poslije Brexita

Mora da se prizna da dobar deo Engleza, onih koji se najviše diče nezavisnom i slobodnom Velikom Britanijom, već tri i po godine, otkako su izglasali da ne žele da žive pod kapom “satanske” Evropske unije, pomalo liči na srpske patriote. Izabranom (nebeskom) narodu za sve su drugi krivi. Puno je tih stranih faktora i domaćih izdajnika koji, po mišljenju britanskog konzervativnog establišmenta, sputavaju autentične Engleze da ispoljavaju svoju nacionalnu samobitnost. Ali, najveći krivac za oduzimanje slobode, po njihovom mišljenju, je – Brisel. Bregzitaši, pa i sam Boris Džonson, ubedljivi pobednik decembarskih izbora, odavno biju bitku protiv pravila EU-a, koja su ih “stegla u okove”.

Najzad, na Dan D (31. januara), Velika Britanija ostavlja za sobom lance i ulazi u “veličanstvenu budućnost”, kako to tamošnji tabloidi obećavaju sa naslovnih stranica. Ali, kakvo je to “oslobođenje” kad su glavnom radovanju na prestoničkom trgu nametnute nove restrikcije. Veliku žurku bregzitaša, od nekoliko hiljada ljudi, u centru Londona ispred Vestminsterske palate i Big Bena, obeležile su tri zabrane: nema pića, vatrometa i “žive” muzike.

Najlakše bi bilo optužiti EU za izostanak tih neophodnih rekvizita. Ali, Brisel, sa čijim se mnogobrojnim, često besmislenim, pravilima decenijama podsmehivala londonska štampa, nije mogao da bude kriv za to što je veselje prošlo bez kapljice i trijumfalnog nebeskog sjaja. Od sada, u slobodnoj Velikoj (“veličanstvenoj”) Britaniji ta zgodna matrica, da su za beskonačno mnogo životnih stvari krivi oni “drugi”- ne važi. I kako predviđa kolumnistkinja londonskog Gardijana, “moguće je da ćemo jednog dana ponovo žudeti da se priključimo natrag u taj sistem, gde je sve što se desi nečija tuđa greška”.

‘Oslobođena’ ili ‘balkanizirana’ Britanija

I srpske patriote su se veselile britanskom izlazu iz evropske porodice. “Srbija pozdravlja ulazak Ujedinjenog Kraljevstva u ne EU zonu”, pisalo je na bar jednoj od mnoštva britanskih zastava koje su se vijorile u londonskoj magli. A da se raduje novom tranzicionom periodu na Ostrvu otvoreno je pokazao i Aleksandar Vučić. Predsednik Srbije je, u društvu sa šefom EU diplomatije Žozepom Borelom, u subotu izjutra obilazio vinarije na Fruškoj Gori. Njegova razmišljanja, kao i uvek, idu direktno u kameru i eter. Tako je ocenio da je izlazak Velike Britanije iz EU-a “prilika da izgradi bolje odnose sa zvaničnim Londonom nego što ih je imala dok je ta zemlja bila deo EU-a”.

Patriotizam i diplomatija, reči i dela, rezon i radikalski impuls, domaća i strana javnost… kod njega su uvek u svađi. Ali, zar je baš morao pred najvišim zvaničnikom EU-a, koji pritom dolazi iz Španije (zemlje koja nije priznala Kosovo) da se preporučuje tek “oslobođenoj” Velikoj Britaniji? Srbija, zvanično, i dalje vidi budućnost u EU, a za Veliku Britaniju se navodi da se izlaskom iz nje “balkanizovala”. I logično za narode koji pate od indukovane političke šizofrenije, duhovno nam je bliži London nego Brisel.

Teško će sada biti Britancima, a pre svega Englezima, onima koji su ostali verni svom stavu da je izlazak iz EU-a glupost i nenadoknadivi gubitak, da dokažu da i dalje vole svoju zemlju, da su podjednako rodoljubivi kao što su bili proteklih 47 godina od kada je njihova zemlja deo EU-a. Jer, ma šta da bude sa trgovinskim sporazumima, ili sa graničnim prelazima, ma kako da se reši spor sa graničnim pitanjem između Republike Irske i Severne Irske, čak i ako građani EU-a stanovnici Ujedinjenog Kraljevstva od sada budu imali zaista ista prava kao i do sada- definicija patriotizma se preko noći promenila.

Slutim da će i engleski evronostalgičari, kao i srpski, hrvatski ili bošnjački jugonostalgičari, biti proglašeni za autošoviniste. Ili će, kao u Španiji, oni koji hoće da pregovoraju sa katalonskim zagovornicima otcepljenja biti svrstani u izdajnike. Hoće li, dakle, i veliki savremeni engleski pisac Ijan Mekjuan uspeti da dokaže svoju čestitost, iako tvrdi da je “Bregzit najnesvrsishodnija mazohistička ambicija u istoriji zemlje”, ili da je razum oslepeo jer mu je populistička prašina bačena u oči… I  sledi nam umanjivanje ekonomije i oštećenja na svim poljima.

‘Ostavite pasoš kod kuće…’

U opširnom i vrlo emotivnom pledoajeu objavljenom u Gardijanu, dobitnik Bukerove nagrade ne može da se načudi kako je bilo moguće da se Bregzit dogodi. “U opasnom svetu, prepunom snažnih autokrata, EU je bila naša najbolja nada za otvorenu, tolerantnu, slobodnu i mirnu zajednicu naroda”, poručuje Mekjuan i ujedno procenjuje da će “naše povlačenje oslabiti otpor ksenofobičnoj tendenciji”.

Poziva se na pouke iz prošlih stoleća, dokazuje da nacionalizam ne može da bude miroljubivi projekat i strahuje da će nemiri u kontinentalnoj Evropi dovesti do krvavih sukoba. Mekjuan podseća šta je sve članstvo u EU podrazumevalo, a nije svakako loše da se neki ljudi iz našeg regiona podsete šta bi nam takvo članstvo, ako do njega ikada dođe, pružalo: “Krenite putem iz Grčke u Švedsku, od Portugala do Mađarske. Ostavite pasoš kod kuće. Kakav zanosan snop civilizacija – u hrani, maniru, arhitekturi, jeziku, a svaka se država duboko i ponosno razlikuje od svojih suseda. Nema nikakvog dokaza da se taj snop nalazio pod briselskom čizmom. Ništa na tom putu ne podseća na tužnu komercijalnu jednoličnost kontinentalne Amerike…” Sunarodnike pisac poziva da se sete razrušene i očajne Evrope 1945. godine i da zatim razmisle o “neverovatnom ekonomskom političkom i kulturnom dostignuću, o miru, otvorenim granicama, prosperitetu i potsticanju prava pojedinaca, toleranciji i slobodi izražavanja…”

Kako biti patriota posle Bregzita kada sve govori da je zemlja pošla u sunovrat, pitanje je koje muči mnoge institucije i pojedince na Ostrvu. Uticajni Timoti Garton Eš, autor i profesor evropskih studija na Oksfordu, ima dijalektički recept za onu polovinu britanske intelektualne elite koja se protivila izlasku iz EU-a, čijim redovima i sam pripada. Iako dosledno veruje, kao i svi pobornici gubitničke varijante (ostanka u EU), da sa Bregzitom Ujedinjeno Kraljevstvo ostaje “slabije, siromašnije, razdeljenije, manje uticajno, manje privlačno za ostatak sveta”, Eš, naizgled paradoksalno, propisuje da sada “moramo želeti – i doista iskreno raditi na tome – da se naša pesimistička predviđanja barem delimično pokažu pogrešnim”. Jer, kako kaže, “ako sam se četiri godine borio protiv Bregzita, kao protiv kuge, sada, “bar u minimalnom smislu te reči, moramo hteti da Bregzit uspe”.

Hteti i umeti, to su dve različite stvari, kako ukazuje narodna mudrost. Setila sam se, čitajući članak Gartona Eša, kako je pustošno izgledao gradić Oksford, gde sam se zatekla jutro posle referenduma o Bregzitu pre tri i po godine. Mnoge radnje su bile zatvorene, u prozoru jednog kafića kredom napisano obaveštenje: “No EU, no coffee”, a u restoranu Džemija Olivera sveža salata sa preskupim avokadom jedva je bila jestiva…

Kad Balkan postane briseliziran

Skup na kome su se delila priznanja doktorantima na jednom fakultetu pretvorio se u opelo. Iako su se zvanice posluživale francuskim šampanjcem i jagodama sa prelivom od čokolade, dekanka je zavapila da se ne ukidaju veze sa Evropom, da ne staje razmena naučnih dostignuća, da se ne dižu dodatne ograde između akademaca sa različitih obala Lamanša…

Nema više dobrog rešenja, ali ima manje lošeg. Jer, analizira Eš, “ako Bregzitu pođe vrlo loše, Velika Britanija će postati nestabilna, besna i ogorčena zemlja, uz pojačanu snagu škotskog pokreta za nezavisnost”. To neće biti dobro ni za EU. U manje verovatnom slučaju, da Velika Britanija postane globalna sila, “to bi bilo ravno oglasu drugim članicama EU-a da i one počnu dug period razvoda i da uskoro budemo svedoci Fregzita, Negzita (Holandija), Gregzita…”

Dugoročno gledano, “uspešan” Bregzit stoga će zavisiti od drugih nacija koje neće slediti britanski primer. A Britanci će morati da nastave da žive slično kao dobar deo nas na Balkanu. U svakodnevnoj napetosti između takozvanih patriotskih i evropskih imperativa. Nadajmo se da ih tenzija, ukoliko ne pređe u oružani sukob, neće ni izbliza osakatiti ovoliko i da će se termin o balkanizaciji Velike Britanije izgubiti u dogledno vreme. Kad Balkan postane briselizovan.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera