Srbija i Hrvatska će još dugo biti ‘nezgodni susjedi’

Srpsko-hrvatski odnosi od raspada bivše zajedničke zemlje i deceniju pre toga stalno su u hladnoratovskom domenu. Osim novijih sukobljavanja tokom krvavog jugoslovenskog razlaza devedesetih, odnosi dve zemlje i dalje previše opterećuju i istorijska pitanja, poput onih iz Drugog svetskog rata.

Iako su za života u bivšoj Jugoslaviji dva kvislinška pokreta – četništvo i ustaštvo – bili zabranjeni i osuđeni, nakon isteka pola veka u obe zemlje ovi pokreti se vraćaju brzo i na velika vrata. Iza poslednjeg sukoba, za koji Srbija (start i “učinak”) ipak snosi veću krivnju, ostao je spor oko utvrđivanja granične linije u Podunavlju, problem univerzalne jurisdikcije Tužilaštva za ratne zločine Srbije (povremena hapšenja državljana Hrvatske u trećim državama izazivaju dodatna sporenja), neuključivanje Srba u društveni život Hrvatske, nepostojanje jedinstvenog registra svih nestalih tokom rata 1991-95, sporost realizacije Sporazuma u sukcesiji imovine SFRJ…

Otvarajući nedavnu raspravu o srpsko-hrvatskim odnosima u Beogradu, Aleksandra Joksimović, predsednica Centra za spoljnu politiku Srbije, rekla je da su odnosi dve zemlje počeli da se rešavaju/poboljšavaju 2000. godine i da su ubrzo – stali. Šesnaest godina kasnije Aleksandar Vučić, kao mandatar, i hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitarović potpisali su Deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja, ali je ona, poput svih sličnih dogovora i sporazuma, ostala tek popis međudržavnih problema, jer vlade dve zemlje i resorna ministarstva nisu spremni da se upuste u njihovo rešavanje i primenu dogovorenog.

Desnice u svojim zemljama

Onda neka ne čudi što je Aleksandra Joksimović pesimistična i drži da će Srbija i Hrvatska još dugo, možda uvek, da budu Uneasy Neighbors – nezgodni susedi. Ako tražite još značenja ove reči (uneasy), sve su nepovoljne – nelagodan, nesiguran, zabrinut, mučan, uznemiren i težak. Sused, naravno… Dugo će tako ostati i pored toga što umetnici, intelektualci, ekonomija (trgovina) i sportisti, nalaze svoje kanale, a pominje se da je Srbija u robnoj razmeni sa Hrvatskom čak prešla u lagani suficit.

Bivša hrvatska ministrica vanjskih i evropskih poslova i sada zastupnica u Hrvatskom saboru Vesna Pusić pohvalila je naslov rasprave i jetko konstatovala da će “tako i ostati”. Ona podseća da su liberali dve zemlje još sada daleke 1993. godine otpočeli razgovore, ali da je tada to bilo već prekasno, da to stalno praktikuju nevladine organizacije i da u srpskim i hrvatskim društvima treba da otpočne komunikacija među onima koji su prema njoj najrezervisaniji, da desnica počne da komunicira. Mišljenja je da su ratovi zagadili odnose dve zemlje i da će – i kada se elite pomire – u društvu ostati zagađeno. Elite se uvek potrude da pokvare odnose kada im to zatreba. Dva očigledna primera su sitne loše usluge hrvatske strane pred otvaranje pristupnih pregovora Srbije sa Evropskom unijom i vraćanje loptice – izložba o Jasenovcu u Ujedinjenim nacijama, čime je srpska strana svetu htela da sve Hrvate prikaže kao ustaše.

Srbi i Hrvati će, dakle, uvek ostati uneasy susedi. Uvek će imati neka otvorena pitanja, zbog nekih “prokletstava”, malih razlika, niza stvari koje karakterišu njihove odnose, ali i jedni i drugi imaju zadaću, za to se zalaže i Vesna Pusić, da grade odnose i podignu ih na daleko viši nivo od sadašnjeg. Zato je ona bila među retkima u Hrvatskoj koji su podržali poziv Kolinde Grabar-Kitarović Aleksandru Vučiću da poseti Zagreb, kao i njegov dolazak, “imajući u vidu da oboje predstavljaju desnicu u svojim zemljama”.

Uzmicanje pred glupljim i lošijim

Mnogo je primera dobre saradnje između srpske i hrvatske kulture (i subkulture) i privrede. Kada u Zagreb dođe bilo koje pozorište iz Beograda, karta se teško nalazi; kada Giboni dođe u Beograd – isto. U Zagrebu se slušaju “cajke” na sve strane. Kriminalci odlično sarađuju, mada mnogi predlažu da, umesto njih, bolje sarađuju policije. Srbija i Hrvatska ne treba da se vrte u krugovima ljubavi i mržnje, već da razmišljaju o sopstvenim interesima, koji u svetu, kaže Vesna Pusić, nikoga ne zanimaju. To treba da zanima samo Srbe i Hrvate, i to je važno jedino njima.

Još nešto je Vesna Pusić rekla: “Sada je trenutak da prestanemo uzmicati pred glupljim i lošijim od nas.” Ako govorimo o pametnim i nepametnim (Sonja Liht, Fond za političku izuzetnost), osnovni problem je da ljudi koji imaju znanje i etiku pristaju da budu manipulisani od drugih koji možda nisu “nepametni”, ali imaju problem sa partikularni interesima, zbog kojih su spremni da žrtvuju sopstveni narod i druge narode. “Spremni su da za mali trenutak pažnje i naslov u nekom od nemogućih tabloida izgovore svašta. Mi to živimo svakodnevno. Naravno da su posledice ozbiljne. Moramo da se okrenemo sopstvenoj odgovornosti. Ne mislim samo na pojedinačne građane, već i na institucije.” Liht je mišljenja da “tiha većina u društvu mora da prestane da bude takva, tiha.

U odnosima dve zemlje (Ivo Vusković, profesor Fakulteta političkih nauka i bivši srpski ambasador u Nemačkoj) bilo je i uspona i padova, ali stanje “ni rata, ni mira” i dalje će da bude dominirajuće, koliko god to zavisilo od toga ko pobeđuje na izborima. “Ne može to trajati dugo, ali može trajati više nego što bismo želeli. Da li je za očekivati da se pozitivna priželjkivanja ostvare? Teško je reći, jer se u našim odnosima pokazuje da baš sve može biti upotrebljeno ili zloupotrebljeno.”

Regija ne mijenja adresu stanovanja

Moguće je da će Srbija i Hrvatska, zemlje koje generišu napredovanje i nazadovanje zemljica u svom okruženju, jednog dana da shvate (njihovi predvodnici) da se valja ratosiljati prošlosti i, pogađate, okrenuti budućnosti. Kako reče Senada Šelo-Šabić, viša naučna saradnica Instituta za razvoj i međunarodne odnose u Zagrebu, “ne možemo promijeniti regiju, niti njegovu adresu stanovanja, ali možemo promijeniti sadržaj odnosa dvije zemlje.”

Da se politiačrima na obe strane to “ne isplati” potvrdio je Siniša Tatalović, profesor zagrebačkog Fakulteta političkih znanosti, navodeći da je, nakon nedavnog incidenta (osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja) sa skrnavljenjem hrvatske zastave ispred Narodne skupštine u Beogradu malo poznato da su (i pored toga što saborska delegacija, na čelu sa predsedavajućim Gordanom Jandrokovićem, napustila Beograd) gospodarske komore nastavile da razgovaraju i potpisale više međudržavnih sporazuma.

Ono što sve vraća pesimizmu jeste da u mnogim mestima u Hrvatskoj nema naznaka uključivanja tamošnjih Srba u društveni život, posebno u mestima gde su zastupljeni u procentu iznad 30 odsto i više. Kao kruna svega – navdi Tatalović – rodno selo Nikole Tesle (Smiljan) – nema struju?! Otkud onda optimizam!?

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera