Manevar Angele Merkel između Trumpa i Putina

U moru medijskih priča koje dižu tenziju međunarodne javnosti – od ubistva novinara Jamala Khashoggija, preko američke najave izlaska iz Sporazuma o eliminisanju nukelarnih raketa malog i srednjeg dometa, pa do oštrog pada vrednosti kompanija na svetskim berzama – neprimetno se provukla informacija da je nemačka kancelarka popustila pod pritiscima američkog predsednika.

Angela Merkel je dugo odolevala kritikama, pa čak i uvredama koje su stizale od Donalda Trumpa, koji je Nemačka bez imalo diplomatske taktičnosti nazvao „zatočenikom Rusije“, upozorivši je na julskom samitu lidera NATO-a da „moramo da razgovaramo o milijardama i milijardama dolara koji se se plaćaju zemlji od koje bi trebalo da vas štitimo“.

I bezmalo nečujno, kancelarka je popustila.

Doduše, daleko od toga da je zvanični Berlin odustao od projekta izgradnje gasovoda Severni tok 2, koji mu zameraju jer će udvostručiti nemački uvoz ruskog gasa i zapravo od Nemačke napraviti glavno čvorište za distribuciju ruskog gasa ostalim evropskim zemaljama. Toga se Nemci ne odriču tako lako. Ali zato su popustili i odlučili da prave prvi terminal za prijem tankera koji dopremaju tečni prirodni gas (LNG).

Projekt vrijedan pola milijarde eura

Zaokret u nemačkoj energetskoj politici, sudeći prema tome kako se za njega saznalo, kancelarka nije želela da objavi na sva zvona. Tako je, pre samo nekoliko dana na jednoj berlinskoj konferenciji u organizaciji Aspen instituta, državni sekretar u nemačkom Ministarstvu spoljih poslova Andreas Michaelis žestoko kritikovao američke pokušaje da utiču na energetsku politiku Evropske unije, ističući da je Severni tok 2 „deo suštinskih evropskih interesa“ i da on „ne želi da evropske energetska politika bude određivana u Vašingtonu“.

„Nisam spreman da prihvatim da na kraju Vašington odučuje da ne bi trebalo da se oslanjamo na ruski gas i da ne bi trebalo da zavšimo projekat ovog gasovoda“, srčano je govorio drugi čovek nemačke diplomatije, ne rekavši ni reč o tome da je nemačka vlada po prvi put spremna da finansijski podrži izgradnju prvog nemačkog LNG terminala.

Dok je on grmeo zbog pokušaja američkog uticaja, kancelarka je sedam dana pre toga u toku radnog doručka upoznala grupu probranih poslanika svoje koalicije o planu da vlada učestvuje u projektu vrednom oko pola milijarde evra. Razgovarajući sa poslanicima sa severa zemlje, gde će biti izgrađen LNG terminal, kancelarka ovu promenu u svojoj energetskog kritici nije prikazala kao svojevrsno poraz ili bar popuštanje pred Trumpovim pritiscima, već kao „stratešku“ odluku koja će se dugoročno isplatiti.

Kratkoročno se sigurno neće isplatiti. Najpre, američki LNG je za oko 20 odsto skuplji od ruskog gasa, a potom je i sama izgradnja i funkcionisanje LNG terminala prvih godina ekonomski neisplativo ukoliko je bez državne finansijske podrške.

Knjiga Trump: Umjetnost sporazuma

A da li će dugoročno biti isplativo, veliko je pitanje. Pojedini stručnjaci navode da će to napokon diversifikovati nemačko snabdevanje gasom, koje sada bezmalo 50 odsto podmiruje iz Rusije, a ostatak iz Holandije i Norveške. Preko LNG terminala bi, kako se procenjuje, Nemačka mogla da dobija i do 15 odsto svojih potreba za gasom.

Iako bi to moglo da smanji ruski uticaj, veliko je pitanje isplativosti, uzimajući u obzir visoku cenu LNG, gasa koji se specijalnim tehnikama pretvara u tečnost i u specijalnim tankerima dugim 300 metara transportuje do LNG terminala. Pre dve godine, studija Univerziteta u Koelnu je čak utvrdila da kratkoročno nemački terminal ne bi uopšte bio od velikog značaja, jer bi potrebe nemačkog tržišta za LNG mogle da budu podmirene i preko već postojećeg holandskog terminala.

Toga je očigledno svesna i Merkel, koja je poslanicama rekla da smatra da LNG terminal neće biti isplativ bar narednu jednu deceniju te da će za to vreme morati da dobija državnu pomoć.

Zašto onda Nemci to rade?

Odgovor je jednostavan – Trump. Otkad je pre skoro dve godine postao stanar Bele kuće, on u unutrašnjoj ali i spoljnoj politici primenjuje ultraagresivan, bezmalo mafijaški stil pregovaranja u kojem se ne libi da javno vređa svoje sagovornike pa čak i saradnike. Taj stil pregovaranja, koji primenjuje sada već bezmalo pola veka, Trump je i opisao još 1987. godine u svojoj knjizi Trump: Umetnost sporazuma i to rečima: „Moj stil postizanja sporazuma je veoma jednostavan. Veoma visoko ciljam i onda samo guram i guram i guram kako bih postigao ono što sam naumio“.

‘Nevjerovatna hemija’

Za razliku od Trumpa koji ne voli da se priprema za sastanke već se pouzda u svoj stil pregovaranja, Merkel se veoma detaljno priprema za svake pregovore i naučnički precizno analizira slabosti sagovornika. Dok je kvantnu hemiju doktorirala na ispitivanju brzine raspada ugljovodonika kada dođe do prekida jedne hemijske veze, u slučaju Trumpa Merkel je pokušala da prostudira stvaranje „hemijske veze“ sa novim predsednikom i to preko njegove kćerke i savetnice Ivanke Trump.

Tako se Trumpova omiljena kćerka prošle godine sa Merkel obrela na takozvanom Ženskom samitu u Berlinu u okviru nemačkog predsedavanja G-20, premda je malo ko poverovao da će Ivankino učešće na panelu o ženskom preduzetništvu suštinski doprineti do poboljšanja položaja žena u SAD i širom sveta. Ovaj Merkelin „hemičarski“ trud sprva nije bio bez rezultata pa je Trump nedugo potom izjavio da se sa kancelarkom „razilazi u pogledu uplata sredstava za NATO i po pitanju migracija“, ali da su na sastanku u Beloj kući „imali neverovatnu hemiju“.

Međutim, ova „neverovatna hemija“ nije odvratila Trumpa od namere da i dalje pritiska Nemačku sa kojom SAD beleže popriličan spoljnotrgovinski deficit. U nameri da promeni to stanje Trump je Nemačkoj i EU pretio trgovinskim ratom, uveo carine na uvoz aluminijuma i čelika, pretio sankcijama evropskim firmama koje učestvuju u projektu Severnog toka 2, ali i povlačenjem američkih nuklearnih glava sa nemačkog tla, kao i dovođenjem u pitanje odbranu zemlje koja daje milijarde Rusiji.

U očiglednom vaganju šta će naneti manju štetu nemačkoj ekonomiji i budžetu, Merkel je procenila da će otvaranjem nemačkih vrata za američki LNG smanjiti pritisak na projekat Severnog toka 2, ali i američke zamerke o nefer trgovini sa EU. Berlin očigledno smatra da će cena sufinasiranja LNG terminala biti manja od štete koju bi mogle da imaju nove amerike carine na nemačku robu, pre svega automobile. Zato ne čudi to da je poprilično netaktični američki ambasador u Berlinu Richard Grenell rekao za najtiražniji nemački tabloid Bild da je Merkel uveravala Trumpa da Nemačka želi da kupi američki LNG.

Manjak evropske solidarnosti

Takav manevar Merkel preduzima i zbog partnera unutar EU, koji optužuju Berlin za manjak evropske solidarnosti. Predsednik susedne Poljske Andrzej Duda je pre neki dan otvoreno rekao svom nemačkom kolegi Frank-Walteru Steinmeieru da Severni tok 2 „ne bi trebalo da bude realizovan“ i da on potkopava „energetsku bezbednost zemalja centralne i istočne Evrope“.

Poljska, čini se, unutar EU najjače brani američke energetske interese pa tako planira da od 2022. u potpunosti prekine uvoz ruskog gasa i da se osloni najvećim delom na američki LNG. Štaviše, u zagovaranju oslanjanja na Ameriku, prvi čovek poljskog energetskog giganta PGNIN Piotr Wozniak čak tvrdi da će „cena američkog gasa biti 20 odsto ispod ruskog“, iako svi pokazatelji govore upravo suprotno.

U svakom slučaju, Merkel ovim manevrom zapravo želi da „namiri“ i Trumpa i Putina, ali i da energetski gladnoj nemačkoj privredi da i neki drugi izvor, naročito zbog toga što njena odluka o odustajanju od nuklearne energije bi trebalo da se u potpunosti realizuje 2023. Upravo te godine na nemačkom tlu bi trebalo da bude zatvorena poslednja nuklearka a proradi prvi LNG terminal, koji će smanjiti mogućnost da nemačkim elektranama i industriji ponestane gasa.

Ovaj pokušaj Merkel da ojača svoju političku „kvantnu hemiju“ sa Trumpom i dalje ne znači da je kancelarka „doktorirala“ i u ovoj „disciplini“. Nepredvidivi Trump uvek može da traži još.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera