Hoće li izbori okončati zaljubljenost Bavaraca u CSU?

Seehofer je ove godine izazvao nekoliko kriza federalne Vlade u Berlina (EPA)

Još od prvog ujedinjenja nemačkih država u Nemačko carstvo, Bavarska je uvek bila nešto posebno. Politički, kulturološki, jezički, pa čak i po svojim prirodnim lepotama. Štaviše, Bavarci su se sebe oduvek smatrali posebnim pa i dan danas o svom identitetu kažu da su pre svega Bavarci a tek onda Nemci.

I politički su uvek umeli da se izbore za svoju posebnost. Od toga da ulaskom u Nemačko carstvo nije prestala da postoji Kraljevina Bavarska, preko toga da je posle Prvog svetskog rata unutar Nemačke dobila status „slobodne države“, do toga da je sada jedina nemačka pokrajina u kojoj bezmalo sedam decenija demokratski vlada jedna stranka – Hrišćansko-socijalna unija (CSU).

Kada se na svu tu posebnost dodaju brojni zamkovi, pitoreskni predeli na obroncima Alpa, vrhunsko pivo, sočni gurmanluci, bogatstvo, kao i arhitektura i nošnja koja svakog stranca „odnese“ u prizore koje pamti iz ilustrovanih bajki braće Grimm, Bavarska zaista mnogima deluje kao nemački raj. I možda zaista jeste raj. Ali, raj u kojem odavno ima problema.

Ogromni debakl

Upravo ti problemi biće sasvim jasni kada se ove nedelje zatvore birališta na pokrajinskim izborima u Bavarskoj i koji sat kasnije budu saopšteni rezultati. Kako većina anketa ukazuje, dosad neprikosnovena CSU će dobiti tek svaki treći glas.

Za većinu partija, ne samo u ostalim nemačkim pokrajinama, već uopšte na svetu, ovakav rezultat bi uobičajeno bio okarakterisan kao veliki uspeh, ali ne i za CSU. Za njih je ovo debakl koji ova generacija političara ne pamte. Iako će brojni analitičari u tome videti „novi udar na vlast Angele Merkel“ i da „krajnji desničari sada ljuljaju Nemačku, a sledeće godine EU“, zapravo ovi izbori dokazaće da i Bavarska pa i cela Nemačka postaju po političkim odnosima jedna uobičajena evropska država u kojoj raste broj nezadovoljnih građana i to pod uticajem neoliberalne ekonomske agende.

Velika zaljubljenost Bavaraca u CSU traje već više od sedam decenija. Ako se izuzme period između 1954. i 1958. godine, CSU vlada Bavarskom neprekidno od 1946. pri čemu za tih 68 godina vlasti samo 21 godinu morala da trpi koalicione partnere. Preostalih 47 godina CSU je samostalno držala kontrolom nad pokrajinskom vladom u Minhenu.

Od ponedeljka to više neće biti tako. Rezultati poslednje ankete instituta INSA predviđaju da će CSU osvojiti 33 odsto glasova, Zeleni 18, Alternativa za Nemačku (AfD) 14, Slobodni birači 11, Socijaldemokratska partija (SPD) 10, Liberalno-demokratska partija (FDP) 5,5 dok se Levica bori za prelazak cenzusa od 5 odsto.

Budući da su na prethodnim pokrajinskim izborima 2013. osvojili 47,7 odsto glasova, ovo će biti ogroman debakl CSU, koja će za opstanak na vlasti morati da pravi koaliciju sa jednim, a možda čak i sa dva partnera.

Ovo će biti i debakl za SPD, koji će izgleda imati procentualno duplo manje birača nego pre pet godina. S druge strane, ovo će biti uspeh za Zelene, koji će više nego udvostručiti prethodni rezultat, kao i za AfD koji pre pet godina nije ni postojao.

Uspjeh AfD-a

Uspeh Zelenih predstavljaće delom potvrdu da „zeleno“ postaje novo „crveno“, to jest da ova nekad mala levo orijentisana stranka polako ali uspešno preuzima od SPD-a birače i status takozvane narodne partije. To je rezultat ne samo ideološkog lutanja SPD-a, već i približavanja Zelenih političkom centru.

Oni su od jedne ekološke antiratne stranke, koja od osnivanja 1980. insistira na ljudskim pravima i zaštiti ugroženih, došla u poziciju da podržava vojne intervencije, poput bombardovanja SR Jugoslavije 1999., da je spremna na izvesne kompromise po pitanju svoje politike zaštite životne sredine, ali i na oštriji stav prema izbeglicama.

Iako je ovo možda najznačajna promena u političkoj krvnoj slici Nemačke, većina međunarodnih medija narednih dana biće sasvim sigurno usmerena na očekivani uspeh desničarsko-populističke AfD. Ovo će AfD-u biti ulazak u 15. od ukupno 16 nemačkih pokrajinskih parlamenta, pre svega zahvaljujući privlačenjem nekadašnjih birača CSU-a.

Tome je poprilično doprinela CSU, to jest to kako su se njeni lideri protekle tri godine odnosili prema istupima ovih desničarskih populista. CSU je prvo u potpunosti ignorisao AfD. Potom je naprasno krenuo da imitira njihovu strategiju osvajanja glasova kroz izrazito antiimigrantsku i ksenofobnu retoriku, da bi na kraju direktno napadao AfD. Bez uspeha.

Uzalud se CSU trudio da napravi distancu u odnosu na šeficu njima sestrinske Hrišćansko-demokratske unije (CDU) te da Angeli Merkel napravi poprilično problema, kako u prethodnoj, tako i aktuelnoj vladi. Uzalud su se trudili i da budu veći desničari od AfD-a, bar kada je reč o odnosu prema izbeglicama.

Šef CSU-a i aktuelni nemački ministar unutrašnjih poslova Horst Seehofer i njegov naslednik na mestu bavarskog premijera Markus Soeder mislili su da rešenje leži u čuvenoj maksimi bivšeg predsednika CSU Franza Josefa Straussa, koji je opisujući svoju stranku rekao: „Desno od nas je samo zid“.

Ovaj nimalo prijatan saradnik čak i za tadašnjeg demohrišćanskog kancelara Helmuta Kohla ovom rečenicom je hteo da istakne ulogu CSU u posleratnoj odbrani od desničarskog ekstremizma i samim tim ulogu u stabilnosti Bavarske i cele Nemačke. Međutim, njegovi naslednici u Minhenu su ovu maksimu pogrešno primenili pa je CSU postala, ne odbrana od ekstremizma, već praktično njegov podstrekivač i predvodnik.

“Majka svih problema”

U tome je prednjačio Seehofer, koji je ove godine izazvao nekoliko kriza federalne Vlade u Berlina, a sve sa jednim ciljem – da poveća popularnost CSU. I to je radio isključivo na jednoj temi – migrantskoj politici. Definišući migracije  kao „majku svih problema“ u Nemačkoj, Seehofer često nije birao reči kako bi dokazao svoju oštrinu prema migrantima tako da ne čudi da ga je levičarska prozvala da je on u Nemačkoj „otac svih problema koji se tiču rasizma“.

Baš kao što, kada je 2008. došao na čelo stranke koja baštini katoličke i konzervativne vrednosti, nije video problem u tome što je imao dva braka, uporednu vanbračnu zajednicu iz koje je dobio i vanbračno dete, Seehofer ne vidi nikakav problem u tome da sedi u vladi i ujedno otvoreno radi protiv nje.

Možda je Seehofer pomislio da će upaliti njegova taktika da kampanju usmeri na pitanje došljaka, jer su Bavarci takvi da će, ne samo za ostale nacionalnosti reći da su stranci, već strancima smatraju čak i Nemce iz ostalih nemačkih pokrajina.

Međutim, ono što Seehofer nije shvatio jeste to da većina ljudi prilazi AfD-u ne toliko što deli njihove ksenofobne stavove, koliko žele da upozore i kazne etablirane stranke jer ne rade više u interesu građana.

Ubedljivoj većini Nemaca je sasvim jasno da više nema ogromnog talasa izbeglica. Najnovija statistika ukazuje da će ove godine u Nemačkoj tražilaca azila biti manje nego ikad u prethodnih desetak godina.

Ali to ne umiruje glasače AfD-a. Ne umiruje ih ni to kada funkcioneri CSU-a mašu pokrajinskim statističkim podacima da Bavarska beleži najveće stope ekonomskog i populacionog rasta, kao i najmanju stopu nezaposlenosti i stopu kriminaliteta. A zašto?

Odgovor dobrim delom leži u CSU. Ona je uvek bila konzervativnija stranka u odnosu na sestrinsku CDU, ali je pritom uvek imala želju da bude „catch-all“ partija, koja privlači ljude različitih političkih gledišta.

Tako je ona, s jedne strane, „gađala“ konzervativne katolike, ali i radničku klasu, poljoprivrednike i sve one kojima je potrebna pomoć društva. Ta njena socijalna crta, uz uspeh da od pomalo uspavanog dominantno poljoprivrednog područja napravi industrijski i tehnološki centar Nemačke, dugo je bila tajna njihovih uzastopnih izbornih trijumfa.

Sve dublji jaz

U međuvremenu su se promenile dve stvari, pri čemu se obe tiču upravo te socijalne komponente koje stoji i u nazivu stranke.

Prva promena se tiče cele Nemačke u kojoj je protekle dve decenije došlo do ogromnog produbljivanja jaza između bogatih i siromašnih pa je sada evropska najjača ekonomija u samom vrhu po ovoj neslavnoj statistici.

Istini za volju, niko u Bavarskoj i Nemačkoj ne umire od gladi, ali činjenica je da širom zemlje narasta broj ljudi koji imaju taman toliko da prežive i ne osećaju uopšte to bogatstvo i ekonomske uspehe Bavarske i cele Nemačke. Ovo je zapravo pitanje solidarnosti i preraspodele bogatstva i na one slojeve koji nisu imali toliko sreće i uspeha u životu, za koje se CSU nekada mnogo više brinula.

U kombinaciji nemačke dogme o ustezanju od trošenja, potom neoliberalne agende, slabljenja države blagostanja i otvaranja izvoznih šansi ka proširenoj Evropskoj uniji početkom milenijuma, nemačkim finansijskim i industrijskim elitama uspeh je bio zagarantovan.

Plate nemačkih radnika, kako u državnim službama, tako i u velikim privatnim inustrijama, odavno ne rastu čak ni za onoliko koliko godišnje vrednost plate pojede inflacija, a kod građana jača stav da etablirane stranke, poput CDU, SPD i CSU više brinu o interesima krupnog kapitala nego običnih građana.

Svakom Bavarcu je dovoljno da primeti da je bezmalo svaki funkcioner CSU, koji je bio na čelu nemačkog ministarstva saobraćaja, kao po pravilu, iz politike prešao u privatni sektor i to, gle čuda, baš na lukrativne rukovodeće pozicije u najmoćnijoj asocijaciji proizvođača automobila.

Surova evropska realnost

Druga promena, zbog kojih CSU pada popularnost, jeste prenebregavanje konkretnih životnih muka Bavaraca usmeravajem priče na izbeglice.

Vodeće nemačke stranke kao da ne žele da shvate da je bunt protiv izbeglica zapravo samo preusmereno nezadovoljstvo građana na mnogo svakodnevnije teme, kao što su pitanja kako kupiti stan po pristupačnoj ceni, kako se nositi sa nezaustavljivim skokom zakupnina nekretnina u zemlji u kojoj bezmalo polovina stanovništva živi u zakupljenim nekretninama, kao i kada će biti rešen problem manjka mesta u vrtićima i staračkim domovima.

Umesto o ovim temama, Seehofer je pričao o izbeglicama i obećanjima o oštrijoj migrantskoj politici. Da stvar bude gora, političari ali i mediji sada pokušavaju da traže političke krivce za debakl CSU, ali ne i uzrok problema. Pa tako brojni novinari za sve krive Seehoferovu retoriku, Soeder krivi dešavanja unutar vlade u Berlinu, dok Seehofer ni ne pomišlja na ostavku i sprema se za unutarpartijsku borbu.

Niko se ne bavi time kako se suočiti sa pravim uzrocima ovakvih socioekonomskim i političkih potresa.

Upravo zbog toga bavarski raj je postao surova evropska realnost u kojoj sve više ljudi sebe vidi kao gubitnike globalizacije i neoliberalnog kapitalizma te svoje nezadovoljstvo usmerava ka etabliranim političkim partijama, dajući glas desničarskim populistima.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera



Povezane

Okretanje udesno Horsta Seehofera i njegove Kršćansko-socijalne unije nije naškodio desničarskoj Alternativi za Njemačku, nego je mobilizirao liberalne snage, kažu analitičari.

Published On 19 Jul 2018
Više iz rubrike Piše
POPULARNO