Izbori u Srbiji: Ko se kome više smučio?

Piše: Božidar Andrejić

Sve do prestupnog februarskog utorka verovalo se da potencijalni slogan takozvane proevropske srpske opozicije može da glasi “džaba smo se delili”. Ali, već između 16:00 i 17:00 sati istog dana bilo je jasno da je moto promenjen. Sad može da glasi “šteta, a mogli smo da se svađamo i dok nastupamo zajedno”. Pošto je tad postalo jasno da neće nastupati sa jednom, pričalo se, već potpisanom izbornom listom.

Ovo je samo šaljivo rečeno, ali nije šala, jer kad za tačno u podne zakazana zajednička konferencija za novinare nije ni održana, usledila su saopštenja koja više ukazuju na moguće zađevice, nego na dalju slogu. Jer, po nepisanom srpskom pravilu za podele nikad nije ni prerano, ni kasno. A one su najvljene kao sastavni deo dogovora.

Tvitovi su prerano zakukurikali

Lideri saveza Socijaldemokratske stranke i Liberalno demokratske partije – Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka se još tada nije i formalno pridružio – Boris Tadić i Čedomir Jovanović, s jedne, i Bojan Pajtić, u ime Demokratske stranke, s druge strane, nisu izašli i rekli – nismo se dogovorili i tako preuzeli zajedničku odgovornost za neuspeh.

Ne, Jovanović je bio “razočaran Pajtićem”, ali “ne i ljut”, a Tadić je sva moguća pitanja o propasti zajedničke liste adresirao na Pajtića. U javnosti je nekako na brzinu stvoren utisak da je baš Pajtić pokvario “paket aranžman”, o kome su izgleda prerano zakukurikali tvitovi, dok penkala za bilo kakve potpise nisu bila ni otvorena.

Naknadna saopštenja razočaranih su to potvrdila, dodatno potencirana i namah iskrslim špekulacijama da šef demokrata “nema autoritet u svojoj stranci”. I da je preplašen od već viđenih pretendenata na njegovo mesto posle analize izbornih rezultata. Umereno razumni ljudi iz DS-a i pojedini posmatrači u vezi s tim su upozoravali na demokratsko ustrojstvo stranke koje podrazumeva kolektivno pretresanje odluka u rukovodstvu, a ne puko šefovsko “presecanje”.

Truli kompromisi i mit o ‘nenapadanju’

Sad nije od važnosti podsećati na čitav hodogram tog prestupnog utorka, ali su upadljiivo postojale naznake ovakvog raspleta do pred samu otkazanu konferenciju. Tako je Nenad Čanak, očekivani saveznik SDS-a i LDP-a, procenio, aludirajući na “referendumski karakter” ovih izbora, da jedna kolonu nije potrebna, pošto nasuprot “sada ne stoji Slobodan Milošević”.

Zoran Živković, šef Nove stranke, nekolikogodišnji partner DS-a, dometnuo je da “truli kompromisi nisu doneli ništa dobro”. Akcenat je, naravno, na – trulosti.

Još značajnije od ovoga bilo je što je tupljenjem “final cuta”, kako je Jovanović (“al’ga preseče”) otvitovao tobož postignuti dogovor, ostala nejasnoća da li prethodni sporazumi, posebno onaj o međusobnom “nenapadanju” tokom kampanje, i dalje važe.

Ako se izuzme sitna lukavost kojom se vinost za raskid prebacije na Pajtića, na ovo upućuje Tadićeva napomena na odvojenoj konferenciji za štampu da napadanja neće biti, kako je “neformalno već dogovoreno”. Istih sati, međutim, na pitanje novinara da li su svi dogovori propali, doajen DS-a (“ja sam im svima bio prededsednik”) Dragoljub Mićunović reče da su uspesi u saradnji evidentni, a primer je taj dogovor što ga Tadić označi neformalnim.

Već sutradan skalpel za “final cut” bio je u Vučićevim rukama: izbori su 24. aprila uz prepuštanje predsedniku Tomislavu Nikoliću da u petak “verovatno” preinači u “sigurno”.

Kako srušiti Vučića?

O čemu su se, onda, skretničari sa jednog na dva koloseka dogovorili?

Iz ranijih kontakata proizilazio je glavni zajednički programski cilj koji uprošćeno glasi “srušiti Vučića”, jer ne ume da vlada, pa samim tim ni da sprovodi one mere koje bi oni sprovodili bolje. Iako ponuda o rušenju vlasti na izborima koji po definiciji tome i služe izgleda kao “otkrivanje rupe na saksiji”, odnosno formalni cilj, suštinskim ga ne čini samo ovde analizirana opozicija. Sami vučićevci u aktuelnim koracima inače permanentne predizborne kampanje ga takođe doživljavaju važnim, stvarajući sliku da ideja o promeni vlasti predstavlja suprotstavljanje reformama i bezmalo antidržavni cilj.

Tako će se programski dvoboj u kampanjama, uz sve očekivane prljavštine svesti na to da će se opozicija zalagati za slične, proreformske ideje i saopštavati ih biračima kao novi plan. Vučić će parirati podacima da on taj plan plan već ostvaruje te da bi sve bilo i impozantnije da nije bilo štetočinstva prethodne vlasti, koja sad, kao opozicija, opet hoće da ruši uspešnog.

Dodatni argument za kolorisanje takvog izrugivanja dala mu je i sama opoziciona trojka, pošto se ispostavilo da su se oni najviše dogovarali o formi, ili, kako citirani Mićunović reče, “rentabilnosti” zajedničkog izlaska. No, i o tome bezuspešno.

Baš to “kome koliko mandata” objašnjava one suštinske rizike i manjkavosti opozicije. I vidljivo je iz virkanja u dokumenta koje je sabesednicima nosao predstavnik DS-a, za koga Mićunović kaže da je “bio kurir” čije je računaljke trebalo tek da overe organi, a Jovanović u tome video završni rez.

Elem, oni što “‘oće da ga smene” operisali su sa opreznom procenom od 15 odsto glasova, odnosno svega 40 mandata. U takvom scenariju motivanciona parola o obaranju nesposobne vlasti u najmanju ruku “gađa” neku nejasnu budućnost.

Kad je već tako, demokrate su odlučile ne da više dobiju, već da manje izgube.

U gornjoj računici po pojedinim istraživanjima dvojcu Tadić-Jovanović pripisuje se tesna borba za cenzus bez čankista. Sa njima DS-ovci koji najviše računaju na povratak onih koji su ih napustili izgubili bi te svoje “jal apstinenete, jal preletače”, koje je “slučaj Tadić rasterao”, jer bi ih “tri u jedan DS” teško sakupio. Opet zbog Tadića.

Apstinenti i potrošeni lideri

Ako je tačna, a jeste, teza da je manevarski prostor udvokolosečene proevropske opozicije (lider novosnovane Levice Srbije Borko Stefanović odmah potom proglasi – ja sam onda “treća kolona”) smanjen već činjenicom da im je Srpska napredna stranka odavno preuzela strateške programe, drugi najveći rizik njihove ponude su “potrošeni ljudi” i lideri.

Zato u Beogradu i oni koji unapred ne sumnjaju u novi Vučićev trijumf ipak predviđaju promenu odnosa snaga u parlamentu, što umnogome zavisi od izlaznosti i “buđenja apstinenata”.

Među njima prvi su ljudi “neosvešćeniu građane”, koje politika ič ne interesuje. Ali, sudeći po ranijim izborima, kad je izlaznost dostizala neočekivane visine, tu je mnogo i onih kojima se smučila dotad vođena politika. Otuda bi se sada moglo reći da rezervoar apstinenata preliva od onih kojima se smučio Vučić.

Šansa proevropske opozicije bila bi da sebi privuku baš te koji vide sve mane i potencijalne opasnosti od ovakve vlasti. Ali, taj segment društva nije neuk ni za “vučićevsko” pitanje, ali nimalo sa “vučićevskih” pozicija – mogu li to da izvedu baš oni što su im se i sami smučili, pa su najvećma zato kliznuli u društvenu apatiju, letargiju i izbornu apstinenciju?

Dakle, birač iz neslućenog kosmosa apatije, koji treba da se odluči da eventualno ponovo izađe na izbore, vidi, osim nosilaca liste, i sve one druge što se velikom upornošću guraju da uđu na nju, a istovremeno bi na istim tim listama radije video neke druge. A one već “nagurane” možda bi radije video u pozadini, samo kao inspiratore promocije novih ljudi i ideja i to ne samo iz sopstvenih redova.

Jahač na čelu kolone i konjovodci

Vučić, s druge strane, još može da radi suprotno od toga. Jer, potencijalni SNS-a glasač vidi samo njega kako “jaše na čelu kolone” i ne obraća pažnju na druge konjanike, a nekamoli na konjovodce i pešake iz njegove i usput pokupljene iz drugih stranaka.

Uprkos tome, Vučić poput magneta prikuplja najpre sebi najbliže partijske čestice ne obazirući se na njihove načelne programe. Iz udaljenijeg dela srpskog političkog tkiva, recimo, nedavno je privukao Partiju ujedinjenih penzionera Srbije, stranku čiji se rejting po raznim istraživanjima kreće između 1,5 i tri procenta. Dobiće mandata više od procenta.

Ali, tu je očit dublji znak. Otimanjem partije penzionera od Dačićeve kolicije signalizira se Vučićev, zlu ne trebalo, veći otklon prema Socijalističkoj partiji Srbije. Taj “nepotrebni koalicioni partner” i dosad je držan na ucenjivačkom ledu.

I sada mu SPS nije bitan kao eventualni jezičak na većinskoj vagi, već, u krajnjem slučaju, kao mogućnost da Ivica Dačić opet bude targetiran kao nekakav “srpski [Ivo] Sanader”. Ili da njime šamara i SPS, i ovaj dvokolosečni deo opozicije, optužujući ih naizmenično za prošle i buduće međusobne flertove.

I to je već počelo. Tačnije, ne prekida se četiri godine. Možda i više od četvrt veka…

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera