Beograd povlači ručnu kočnicu u vožnji ka EU

Piše: Božidar Andrejić

U doba prokaženog socijalizma Vlada Bulatović Vib imađaše aforizam: „Godine mogu biti proste i prestupne, ali ovde su sve jubilarne.“ Srbija danas je vidno napredovala – svaka je nedelja ili istorijska ili – prelomna. Tako su i poslednji dani drastičnije nego dosad pred javnost izneli stari problem – dublji zastoj u pridruživanju EU i „isklizavanje“ otvaranja novih poglavlja.

Objektivno važni politički događaji, a i oni „samoproizvedeni“ se zgušnjavaju i prepliću. I kad naoko nisu povezani, dadne se među njima ustanoviti veza. Napon im je visok i pitanje je trenutka kad će „glavnokomandujući“ sklon jakim izrekama uzviknuti nešto poput onog što se pripisuje Nikoli Pašiću: „Spasa nam nema, propasti nećemo.“

Možda i „u sadejstvu“ s „njegovim“ mlađanim i nedovoljno iskusnim Markom Đurićem, šefom kancelarije za Kosmet, inače bočnim praunukom rečenog Pašića.

‘Vrlina neznanja’

Nije ovo o „krvosledništvu“ Baje Pašića i Đurića metaforična dosetka, već politički stav: imajući bogato iskustvo o tome kako se pod (n)ovom vlašću rađaju, proizvode i okončavaju afere što zatrpavaju jedna drugu, bezbeli, imaćemo samo još jednu reprizu jakih propagandno-političkih floskula.

Jer – i citirana Pašićeva kojom se decenijama oduševljava „srednja i oskudnija pamet“ u Srbiji samo je to – kontraproduktivna dosetka što slavi trpljenje i „vrlinu neznanja“. Ona se devedesetih, u sankcijama ovaplotila u pokliče tadašnje vlasti: “ceđenje suve drenovine”, „ješćemo korijenje“ i „ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“. Protiv celog sveta.

Ipak, da pobrojimo a da se ne izgubimo ni u redosledu ni u važnosti tog niza svežih iskušenja. Koja kogod da ih spinovao nipošto nisu mala.

Prvo beše hapšenje „državljana Srbije“ o crnogorskim izborima. Osam dana potom, posle sednice sa službama bezbednosti njihov koordinator, pritom i premijer – Vučić reče da su poslednja „četiri dana“ intenzivno praćene obaveštajne aktivnosti s “elementima inostranosti”. Pritom je izneo niz „atraktivnih“ bezbednosnih skandala.

Onda je nastupilo tumačenje tih podataka, spekulisanje sa rupama njihove nepovezanosti i nepotpunosti, naručene i nezavisne analize stručnjaka i laika. Ambasador SAD-a Kajl Skot bio je zblanut nedostatkom bilo kakvih podataka, NATO je saopštio da se aferom crnogorskih izbora nije bavio.

Onda dođe vest da su iz Srbije proterani izvesni ruski državljani, pa je bez oficijelne najave (po njih?) u dvodnevnu posetu Srbiji došao Putinov intimus iz obaveštajnih danas ada sekretar Saveta bezbednosti Rusije Nikolaj Patrušev i bio primljen na najvišim nivoima. A “uzgred” ponudio neobavezujući, a važan memorandum o bezbednosnoj saradnji sa srpskim MUP-om.

Istrčao je konačno na teren neki “novi ulitimatum glavne kosovske pregovaračice u Briselu Edite Tahiri. To je uzbudilo političke duhove u Beogradu do te mere da je zakazana vanredna sednica Vlade i počela kad je pisan četvrti-peti pasus ovog teksta.

Na Srbiju ‘se okomile i ala i vrana’

Istovremeno je emitovana kratka poruka Maje Kocijančič, portparolke visoke predstavnice za spoljnu politiku i bezbednost EU da „oni ne znaju ni za kakav ultimatum“  i da se pregovori u Briselu ne vode na bazi ultimatuma nego potpisanih dokumenata. Tu vest „prelepio“ je pred sednicu Vlade Vučić, najavom da će odmah razgovarati sa njenom šeficom, Federikom Moregini,  a pre nego što ode „mečki na rupu“ u Parlament da odgovara na poslanička pitanja.

Autom je stigao i glavni haški tužitelj Serž Bramerc u svrhu pripreme svog izveštaja UN o saradnji Srbije sa Hagom, međutim i sa ponovljenim zahtevom da se što pre izruči famozna „Šešeljeva trojka” radikala koji su u Tribunalu osumnjičeni za pritisak na svedoke.

Tako – sa nužnim preskakanjem – nabrojani događaji kazuju da su se na Srbiju okomile one narodske „i ala i vrana“. Ala Rusije i vrana EU-NATO. Ili obrnuto, plus Kosovo.

Pisanje, pak, ovog pasusa čekalo je kraj sednice Vlade i telefoniranja Mogerinijevoj i ispalo je da su se tresli i Nemanjina 11 i veza sa Briselom, a da se rodio – smirujući kompromis. Telefoniranje je rezultiralo zajedničkim stavom da se postignuti sporazumi „moraju brzo primeniti“.

Ili neutralni dijalog ili ništa

U međuvremenu i sama Edita Tahiri koja je u Skupštini Kosova, mnogi tvrde, za domaću upotrebu, interpretirala teze famoznog ultimatuma, potvrdila da je reč o opštim uslovima s kojima je Priština ušla u pregovore i koji su bili na stolu u Briselu još pre dve godine, što je tog kritičnog dana potvrdio i Brisel.

Postavlja se stoga pitanje zašto je „slučaj Tahiri“ tako brzo i odjednom bačen preko dotadašnjih „špijunskih“ problema? Za razumevanje toga neophodan je „flešbek“ na Vučićevu konferenciju o špijunima. Nju je recimo lider LDP-a odmah ocenio gotovo istorijski važnom, ali pažljivo praćenje pokazalo bi da je ona bila u mnogo čemu nedorečena i zbunjujuća, puna otkrića “nečeg drugog” sa nejasnom vezom sa „crnogorskim slučajem”.

Za Jovanovićev stav bilo je jasno da je baziran na delovima konferencije koji bi mogle da se odnose na neprijatnosti sa Rusijom, posebno u crnogorskom kontekstu. Ali, bilo je dovoljno povoda za zaključak da se mnoge Vučićeve „grdnje“ odnose i na druge „velike“, odnosno na Zapad. I sam je govoreći o intenziviranju obaveštajnih aktivnosti i prekrivenosti zemlje špijunima rekao da ima i jednih i drugih.

Ministar policije Nebojša Stefanović narednih dana pomenuo je da je otkriveni visoki funkcioner MUP-a sarađivao sa zapadnim silama. Ali vlasti kasnije nisu potvrdile špekulacije štampe da je reč o odavanju podataka agenciji CIA, kao što nisu objašnjavale da li je tačno da su proterani građani Rusije.

A sam Vučić, pre nego što je prešao na „japajaisanje“ u stilu „ne dam operativne podatke, ja ne dam da se oni iznose“, nakon što su izneti, nije izričito objasnio ni da li je taj visoki funkcioner u vezi sa događajima u Crnoj Gori. Ali je stavio do znanja da su srpske službe otkrile veće igrače u zaveri protiv Đukanovića nego što je to bio „onaj bašibozuk“ uhapšen tamo dole.

Štaviše, ustvrdio je čak da nemaju nikakve veze sa važnijim igračima koji  su pratili Đukanovića „iz sekunde u sekundu“. Znakovita je ta slutnja o neumešanosti Dikićevog “bašibozuka”!

Istok ili Zapad

Ovaj obaveštajni ugao, kakav god bio, javnosti skreće pažnju i na sve druge pritiske koje u konstelaciji svetskih odnosa gone Srbiju na jasnije opredeljivanje između Istoka i Zapada. A nedorečenost na pomenutoj konferenciji sugeriše da se u tome igra na dobijanje u vremenu. I na proizvodnju neizvesnosti s kojom se najlakše vlada.

Taj je izum, pak, korišćen i od prevučićevskih vlasti, njime se ne samo vlada, već vlastima omogućava izvrdavanje bilo koje i nametanje druge teme.

U ovom slučaju to je bio Tahiri-ultimatum koji jeste iz istog korpusa Zapad ili Istok, ali je iz patriotskog ugla svarljiviji javnosti jer ne problematizuje zahteve Srbiji da uvede sankcije Rusiji. A to je, kako tvrde pojedine diplomate u Beogradu, glavni razlog za zastoj u EU integracijama, a ne led na briselskom dijalogu.

Međutim, način na koji je, bar verbalno sve kulminiralo, ukazuje da i sam Beograd povlači ručnu kočnicu u vožnji ka EU. A sasvim je drugo pitanje i mogućnost kretanja u rikverc nedovoljno iskrenih „jevropejaca“ na vlasti.

U nekoliko navrata ministar spoljni Dačić kazuje da uprkos opredeljenju za EU u nju Srbija ne mora da žuri i otvara poglavlja ako je uslov za to pristajanje na ucene s Kosovom. A u Skupštini ovako: „Ako su to uslovi, nema dijaloga i to više nije problem Srbije. Dijalog će se voditi kao statusno neutralan ili ga neće biti… Mi znamo šta su nacionalni državni interesi Srbije – to jeste Evropska unija, ali i zaštita naših nacionalnih interesa.“

Vučićevo, „propasti nećemo“ u odgovorima poslanicima, pak, je glasilo: „Srbija jeste na evropskom putu i ostaće, a dok sam ja predsednik Vlade, neće uvoditi sankcije Rusiji.”

Predsednik Nikolić se odmah potom oglasio „bliže Dačiću“, rekavši da će podržati Vladu ako odustane od dijaloga, jer su se (neprelazne) „crvene linije“ opasno približile zemlji.

Tahiri ‘kopira’ Merkel

Dakle, „ručna“ je ipak podignuta. Bar kao priprema terena za očekivane loše vesti iz Brisela: nagoveštava se da će sledeći izveštaj EK o napretku Srbije, biti nepovoljniji od ranijih. To objašnjava i odlaganje otvaranja novih poglavlja, možda u novembru, ili decembru… a očekivana su u oktobru.

U takvom kontekstu srpski establišment (poput i onog Tadićevog) nastaviće „vladanje neizvesnostima“, čime se i vlast produžava. A u pitanju Kosova ne samo simbolično produžiće da lavira između sadašnjeg „ultimatuma Edite Tahiri“ i nekadašnjeg „ribanja Tadića“ od strane Angele Merkel.

Jer, Tahirijeva je sada samo “kopirala” Merkelovu: ispovrtela je, tvrdi se, pitanje demarkacije granica, dobrosusedstva, priznavanja Kosova – kao uslov za nastavak briselskog procesa.., a Angela Merkel je svojevremeno insistirala na desetak neuralgičnih tačaka koje moraju da se regulišu drugim nazivom za priznanje Kosova – tzv. „sveobuhvatnim sporazumom o normalizaciji“. Pa da tek onda Srbija može u EU.

Zato bi za prevazilaženje agonije u kojoj je svaka sedmica istorijska i prekretna, bar kad je Kosovo u pitanju, mnogo bolje bilo da se otvore karte i iznese plan koji, recimo, može da glasi: nećemo priznati Kosovo kao članicu UN. Ali, recite šta sve treba da se uradi da stvari u životu teku kao da je ono priznato.

Ustvari, vlasti i „raduckaju“ pomalo na tome, ali ih zbog ostajanja na vlasti sramota da to priznaju. Nejasne priče o špijunaži, uz sve, samo maskiraju i to raduckanje i taj stid.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera