Može li Bagdad da pobijedi u Iraku

Piše: Boško Jakšić

Da li će 2,000 antitenkovskih projektila koje Amerikanci isporučuju po ubrzanom postupku uspeti da podignu borbeni moral iračkih vojnika koji se u svakom ozbiljnijem okršaju razbeže pred naletom pripadnika Islamske države?

Da li ćemo doživeti da neki iranski general koji komanduje operacijama protiv islamista u Iraku pozove Amerikance da pruže vazdušnu podršku šiitskim snagama koje se na terenu bore protiv sunitskih džihadista?

Da li će Barack Obama preživeti kritike što je njegova administracija – bez pravne autorizacije – dosad na Irak bacila desetine hiljada bombi, ubila više od 12.000 ljudi i poslala 3.000 vojnih savetnika, dok su islamisti u međuvremenu proširili teritoriju svog kalifata.

Posle nedavnog pada Ramadija i gotovo simultanog zauzimanja grada Palmire u Siriji, najvećih uspeha pripadnika Islamske države od kako je prošle godine koalicija pod liderstvom SAD protiv njih pokrenula vazdušnu kampanju, otvoreno je bolno pitanje efikasnosti iračke, pretežno šiitske armije, angažovanja šiitskih milicija pod kontrolom Irana, i pokušaja naoružavanja sunita koji su propali zbog nepoverenja prošiitskih vlasti u Baghdadu.

Snimci uznemirili Amerikance

Predsednik Barack Obama, koji je američke vojnike povukao iz Iraka 2011, obećao je da za Irak neće slati “vojnike u čizmama”, pa se ograničava na bombardovanja islamista iz vazduha koja su u Iraku počela avgusta prošle godine, dok na terenu drži oko 3,000 Amerikanaca, mahom vojnih savetnika.

Dok posle uspešne ofanzive na Ramadi islamisti konsoliduju kontrole nad strateški važnim glavim gradom najveće iračke provincije Anbar, Washington preispituje svoju strategiju bombardovanja i prepuštanja kopnenih operacija lokalnim snagama.

Ali, snimci bekstva sa fronta “elitnih” jedinica iračke regularne armije i tenkova, topova, oklopnih transportera ili Humvee vozila koje su iza sebe ostavili kao plen islamistima ozbiljno su uznemirili Amerikance koje Iračani postavljaju u paradoksalnu situaciju da su ratni liferanti ISIS-a.

Dok posle uspešne ofanzive na Ramadi islamisti konsoliduju kontrole nad strateški važnim glavnim gradom najveće iračke provincije Anbar, Washington preispituje svoju strategiju bombardovanja i prepuštanja kopnenih operacija lokalnim snagama.

U nedostatku drugih opcija, Pentagon nastavlja da troši milione dolara na iračku armiju koju je američki sekretar za odbranu Ashton Carter, otvoreno kritikovao zbog nedostatka “volje za borbu”, što je izazvalo ljutita reagovanja u Baghdadu u Teheranu.

“Ono što se očigledno dogodilo je da iračke snage nisu pokazale volju da se bore. Nisu bile nadjačane, bile su mnogo brojnije od neprijateljskih snaga, ali se nisu borile i povukle su se sa bojišta”, rekao je Carter za CNN.

Uprkos optužbama i sve glasnijim pitanjima u američkoj javnosti “Zašto se mi borimo kada oni neće”, administracija u Washingtonu pokušava da spreči širenje samoproglašenog kalifata i preispituje načine kako američke snage mogu na najbolji način da bolje opreme i obuče iračke snage.

Hitna isporuka raketa AT4 i drugog naoružanja trebalo bi da pomogne iračkim snagama koje se okupljaju da bi povratile Ramadi, da se suprotstave vozilima-bombama koje islamisti efikasno koriste u svojim operacijama.

“Događaji poslednjih nedelja (u Iraku) istakli su ključnu važnost da imamo sposobnog partnera na terenu i to je cilj naših programa trenaže i opremanja”, kaže Carter.

Washington očekuje da odlučujuće uspehe na ratnom poligonu obave regularne iračke trupe uz sadejstvo borbenih aviona zapadno-arapske koalicije, ali pokazuje se da taktika ne uspeva. Zato bi isporuka mogla da predstavlja ozbiljan test klasične vojne doktrine da je bitke teško dobijati bez borbenog morala.

Tačno je da su SAD veći deo protekle decenije potrošile na obuku iračkih snaga, i da Obama nije kriv što one danas ne umeju ili neće da se bore. Predsednik je odgovoran za nešto drugo.

“Ukoliko Iračani neće da se bore za opstanak svoje nacije, zašto bi se mi borili?”, pita se ugledni američki komentator Eugene Robinson u The Washington Postu ističući “ispraznost” Obamine politike, jer će se sukobi i haos samo produžavati potencijalno ugrožavajući strateške interese SAD-a.

Pad Ramadija je više od gubitka strateški važnog grada. On ozbiljno ugrožava plan Amerikanaca da sunite iz Anbara uključe u borbu protiv ISIS-a.

Obama je u više nego neugodnoj poziciji. Ako mu je oprošteno što je juna 2014. bio potpuno zatečen kada su islamisti u Blitzkriegu zauzeli drugi najveći irački grad, Mosul, ili što je prošlog avgusta priznao da nema taktiku kako bi “potisnuo i na kraju uništio” ISIS, sada poštede nema.

Tačno je da su SAD veći deo protekle decenije potrošile na obuku iračkih snaga, i da Obama nije kriv što one danas ne umeju ili neće da se bore. Predsednik je odgovoran za nešto drugo.

Stub Obamine strategije za izvođenje Iraka iz haosa – i pre pojave Islamske države – bila je da vlada u Baghdadu prekine uvećavajući sektaški sukob i uključi sunite u centralnu vlast. Ispostavilo se da je predsednik suviše dugo tolerisao da bivši šiitski premijer Nouri al-Maliki, marginalizuje sunite. Do te mere, da je njihov bes stvorio Islamsku državu.

U situaciji ogromnog međusobnog nepoverenja pripadnika dva ogranka islama, i novi premijer Haidar al-Abadi, strahuje da sunitskim plemenskim vođama prosledi oružje, uveren da ga oni neće upotrebiti protiv sunitske braće iz ISIS-a već protiv šiitskih milicija koje je obučio Iran.

Problem je što Amerikanci tokom procesa “gradnje nacije” – pluralističkog i demokratskog društva – to izgleda žele više od Iračana. A nisu spremni da se pomire sa činjenicom da još od vremena okupacije George W. Busha takav projekat ne uspeva i da sve više tone u pesku Mesopotamije.

Iračani ne prihvataju američke optužbe za neuspehe na terenu. Premijerov predstavnik za štampu za primedbe iz Washingtona kaže da su “iznenađujuće u vreme kada se iračke snage bezbednosti pripremaju za kontraofanzivu kako bi povratile Ramadi”.
Iranski general Qassem Soleimani, zadužen za iranske paravojne aktivnosti po Bliskom istoku, tvrdi da sem Irana niko nije uključen u borbu sa “opasnim fenomenom”.

Biće da predsednik kupuje vreme do iseljenja iz Bele kuće i čeka da republikanci sprovedu plan koji se sada ustručavaju javno da saopšte: još jedan kopneni rat na Bliskom istoku koji bi angažovao desetine hiljada američkih vojnika.

“Obama nije do sada učinio nijednu prokletu stvar da se konfrontira sa Daeshom: zar to ne pokazuje da u Americi nema volje da se suprotstave?”, prenosi iranska agencija Mehr Soleimania, koja koristi pogrdni arapski termin za ISIS.

“Ako ćemo pošteno, Soleimani je u pravu”, kaže penzionisani američki pukovnik Peter Mansoor koji je mnogo vremena proveo u Iraku. “Nedostaci naše strategije postaju očigledni: šiitske milicije su danas jaka kopnena snaga jer su sa njima iranski savetnici. Šiitskim milicijama komanduju posvećeni komandanti. To ne možete da kažete za iračku armiju”. Iako SAD i Iran imaju iste kratkoročne ciljeve, oni svakako neće udruživati snage.

Limitirana eskalacija

Obama se odlukom o povećanju broja vojnih savetnika i novim isporukama oružja odlučuje za limitiranu eskalaciju, ali ona nosi rizik da polako prihvati doktrinu bivšeg sekretara za odbranu Collin Powella, koji je rešenja uvek tražio u slanju sve više i više američkih vojnika u teatar operacija.

Obama, koga predsednički kandidati republikanaca oštro kritikuju zbog “ilegalnog rata”,  bi da izbegne takav razvoj, ali to u datim okolnostima podrazumeva nepopularno održavanje statusa quo na frontu.

Biće da predsednik kupuje vreme do iseljenja iz Bele kuće i čeka da republikanci sprovedu plan koji se sada ustručavaju javno da saopšte: još jedan kopneni rat na Bliskom istoku koji bi angažovao desetine hiljada američkih vojnika.

Pred Obamom je dilema: koliko uklizavati u rat protiv ISIS-a koji će sigurno trajati duže od dve preostale godine njegovog mandata – riskantno ponavljajući sindrom Vijetnama – ili se jednostavno povući, jer sadašnja strategija ne vodi pobedi?

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera