Glavnokomandujuća baka

Piše: Boško Jakšić

Sedam biblijskih godina pošto se približila nadomak istoriji tražeći nominaciju za ulazak u Belu kuću, Hillary Clinton pokazuje da je nisu napustili ambicija i volja da postane prva predsednica Sjedinjenih Država i da demokratama obezbedi sasvim redak treći uzastopni mandat.

Bivša državna sekretarka i bivša Prva dama, političarka sa centra poznata kao pobornik intervencionizma u spoljnoj politici, okončala je godine spekulacija i na dvominutnom video klipu 12. aprila, objavila ono što se očekivalo: “Kandidujem se za predsednika. Svakodnevnim Amerikancima treba šampion, i ja hoću da budem taj šampion”.

Ne pamti se u skorijoj prošlosti da neki kandidat, ako nije predsednik, tako dominira već u ranim fazama trke za nominaciju. Clintonova je daleko ispred bilo kog potencijalnog protivkandidata demokrata, a mnogi joj daju prednost i nad bilo kojim republikancem – što nosi opasnost od prevelike samouverenosti koju birači nikada ne vole.

Dinastičke navike

Oslanjajući se na dinastičke navike koje se Amerikancima sve više dopadaju, još više na činjenicu da bi posle prvog Afroamerikanca mogla da bude prva žena na čelu najmoćnije države sveta, Clintonova je rešena da probije “najviši, najteži stakleni plafon” na svetu. Da postane prva Madam Predsednik i drugi Clinton Predsednik.

Ovom “plafonu” bila je sasvim blizu leta 2008, kada je posle inspirativno uporne borbe najzad odlučila da se povuče i predsedničku nominaciju prepusti Baracku Obami. Danas se, bez vidljive konkurencije unutar Demokratske stranke – kao jedini rivali sa rejtingom pominju  potpredsednik Joe Biden i darling liberalnog krila stranke Elizabeth Warren, senatorka iz Massachusettsa – Clintonova ponovo približila “staklenom plafonu”.

Sa socijalnom agendom smanjenja nejednakosti, računa na glasove “svakodnevnih Amerikanaca”, termin zamenjuje “srednju klasu” pošto ona više nije garant stabilnog života.  Kao “glavnokomandujuća baka”, najviše veruje u glasove žena koje su na svim izborima od 1980. brojniji glasači od muškaraca.

“Postavši baka, počela sam dublje da razmišljam o odgovornostima koje svi delimo kao čuvari sveta koji nasleđujemo i koji ćemo jednog dana napustiti”, napisala je u novom predgovoru svojih memoara “Težak izbor” objavljenih prošle nedelje. “Umesto da me to uspori, podstaklo me je da ubrzam”.

Strategija da bude prva žena predsednik, po principu “baka zna najbolje”, pruža 67-godišnjoj Hillary mogućnost da se predstavi kao običan, humani lik koji bi trebalo da privuče tradicionalnije krilo birača.

“Kada su me pitali šta znači biti žena koja ide za predsednika, uvek sam davala isti odgovor: da sam ponosna što se kandidujem kao žena, ali kandidujem se jer verujem da bi bila najbolji predsednik”.

Kao državni sekretar, Clintonova je podržavala mnoge inicijative koje se tiču žena i dece, od borbe protiv porodičnog nasilja do promocije žena u biznisu. Tokom gotovo svakog od 112 putovanja po svetu sastajala se sa nekom od žena iz lokalnog života. Neke od tih projekata razrađivala je poslednje dve godine angažujući se u altuističkoj Clinton fondaciji zajedno sa suprugom, bivšim predsednikom Bill Clintonom.

Propali pokušaj

Ipak, za očekivati je drukčiju kampanju od 2008. kada je Hillary uz veliki enturaž obilazila Ameriku pretpostavljajući – pogrešno – da će njen najveći izazov biti da prevaziđe mačo stereotipove po kojima je žena suviše meka za Ovalnu sobu Bele kuće. Uzalud je tada tvrdila da će “uništiti” Iran i po barovima ispijala “šotove” viskija. Pokušaj da izgleda kao jedan od “momaka” je propao. Televizijski komentatori su je ismevali, a muškarci pozivali da im ispegla košulje. Birači su tada više želeli drugu epohu: prvog Afroamerikanca.

Sedam godina kasnije Clintonova iza sebe ima karijeru senatorke države New York i šefa diplomatije, što ne znači da neće biti na meti diskriminacije ili seksizma kao žena post-menstrualnih godina. Da li će ovakvi začini kampanje “baka za predsednicu” biti dovoljni da se pobedi na izborima novembra 2016? Da li je dovoljno što je Obama odmah rekao da će ona biti “odlična” predsednica?

Sem izazovne mogućnosti da postane prva žena predsednik, na strani Clintonove su i finansije. Poučena iskustvom iz 2008, kada joj je zafalio novac u trci sa Obamom, tvrdi se da bi za kampanju mogla da prikupi fantastičnih 2,5 milijarde dolara, dosad nezamislivu sumu.

Loša strana takvog budžeta je što bi birači na koje računa mogli da veruju da je suviše bliska finansijskim centrima moći iz Wall Streeta i moćnih privatnih donatora – što je ionako kritika liberalnog krila demokrata koji je sumnjiče da nije spremna za drastičniju akciju kako bi se smanjio jaz između bogatih i siromašnih. Liberali bi mogli na ovom planu da joj štošta zamere, ali njena je sreća da nema jakog protivkandidata. Ili je to možda nesreća. Ona nema potrebu da ide udesno. Dovoljno je da ostane gde jeste.

Između ostalog i zbog njene uzdržanosti koju neguje u javnosti, mnogi cene njenu upornost koju je pokazivala poslednjih 20 godina, ali godine joj ne idu na ruku. Januara 2017, kada bi mogla da bude inaugurisana, imala bi 69 godina. Samo je Ronald Reagan bio stariji: falile su mu dve nedelje do 70. rođendana kada je preuzeo dužnost januara 1981.

Opala popularnost

Hillary Clinton će morati mnogo toga da ponudi da bi privukla dovoljno glasova Amerikanaca pritisnutih ekonomskim nedaćama. Njena popularnost je opala od kako je napustila State Department 2013. Dok je tada 67 odsto Amerikanaca pozitivno gledalo na njenu moguću predsedničku kandidaturu, procenat je sada pao na 49, po istraživanju ABC/Washington Posta.

Svojom prvom populističkom porukom posredno je dala do znanja da ekonomski uspesi Obamine administracije nisu došli do svakog Amerikanca. Potom je krenula za Iowu i New Hampshire, dve savezne države koje će početkom sledeće godine otvoriti trku za nominaciju.

Ono što je odmah dočekala su kritike republikanaca kojima je njena polarizujuća ličnost omiljena meta. Značajan broj Amerikanaca iskonski ne podnosi bračni par Clinton. “Moramo da budemo bolji od spoljne politike Obama-Clinton koja je oštetila odnose sa našim saveznicima i ohrabrila naše neprijatelje”, kaže bivši guverner Floride Jeb Bush, čija bi očekivana kandidatura na strani republikanaca dovela do zanimljivog dinastičkog takmičenja.

Čekaju je na neprijatnim epizodama. Pedantni kritičari podsećaju kako je tokom rata u Bosni, iskonstruisala priču da je na aerodrom u Tuzli sletela “pod vatrom snajpera”. Analiziraju način na koji se odnosila prema krizi u Libiji kada su islamisti 2012. ubili američkog ambasadora u Benghaziju, sredstva koja u porodičnu fondaciju Clintonovih dolaze od drugih vlada – ne uvek prijateljskih američkoj, otkriće da je kao ministarka koristila jedan privatni email server.

“Postoji istorija koja pokazuje da se Clintonovi ponašaju kao da su iznad zakona”, saopštio je senator Rand Paul, jedan od kandidata za republikansku nominaciju.

Svet ipak najviše zanimaju projekcije spoljne politike koju bi vodila Clintonova, “najmanje poznate veoma poznate žene” na svetu, kako je opisuju. Po onome kako je govorila i delovala kao državni sekretar, ipak je štošta poznato.

Spoljnopolitički jastreb

Hillary Clinton oduvek je bila liberalna oko socijalnih i ekonomskih pitanja, ali mnogo konzervativnija kada se radi o spoljnoj politici. Mnogi su skloni da zaborave da je bila spoljnopolitički jastreb. Od kada je 2000. trkom za Senat počela da se bori za sopstveni politički identitet, bilo je jasno da je veoma tvrda u diplomatiji i pitanjima odbrane.

Nije se ustručavala da podrži veće izdatke za vojsku niti intervencionističku politiku, što je pozicioniralo na desno krilo Demokratske stranke. Ako je 2003. slovila kao 15. najliberalniji senator, pet godina kasnije dospela je na 40. mesto.

Kada se 2008. kandidovala za predsedničku nominaciju demokrata, glavna razlika između nje i Obame je bila oko rata u Iraku. Clintonova ga je podržavala, Obama je bio protiv. Bila je to najveća razlika tokom prajmarija. Ni kao državni sekretar, dužna da sprovodi Obaminu politiku, nije privatno previše krila svoj agresivniji pristup.

Bila je najpouzdaniji advokat vojnih akcija Obamine administracije. Podržavala je eskalaciju u Avganistanu i intervenciju u Libiji. Ne bez zadovoljstva je posmatrala, kako Obamin favorit u Egiptu, lider Muslimanske braće, pada sa vlasti u vojnom udaru.

Zvučala je gotovo kao spouksmen izraleskog premijera u vreme invazije na Gazu. Dok je rasla tenzija u odnosima Obame i Benjamina Netayahua oko prekomerne upotrebe sile, čvrsto je stala iza Izraelaca najavljujući da bi, ukoliko bude izabrana, mirovni proces sa Palestincima ponovo bio pomeren za neku budućnost.

Pošto je početkom 2013. prestala da bude državni sekretar, ozbiljno se obrušila na Obaminu spoljnu politiku. U intervjuu za časopis The Atlantic 2014. ogradila se od diplomatije svog dojučerašnjeg šefa. Iz tog intervjua ostao je poznat njen citat. Upitana da komentariše Obamin anti-intervencionistički slogan “Ne čini glupe stvari”, ona je rekla: “Velikim zemljama su potrebni organizacioni principi, a ‘ne čini glupe stvari’ nije organizacioni princip”.

Iako se klonila direktnih kritika, jasno je dala do znanja da bi bila značajno oštrija u politici prema Iranu ili Siriji. Ne zato što su to bile cinične kalkulacije ili zato što je htela da se distancira, već zato što je to nešto u šta ona iskreno veruje.

Kao državni sekretar je pritiskala predsednika da naoruža sirijske pobunjenike, a kasnije je stala iza vazdušnih udara protiv režima Bashara el-Assada. Obaminu politiku prema Siriji je nazvala “promašajem”.

Obećavajući video

“Neuspeh da se pomogne stvaranju verodostojnih vojnih snaga od ljudi koji su bili organizatori protesta protiv Assada – bilo je tu islamista, sekularista, svega na sredini – taj neuspeh ostavio je veliki vakum koji su sada popunili džihadisti”, izajvila je u intervjuu za The Atlantic. Nikada nije iskreno verovala u Obaminu iransku politiku koja je kulminirala sporazumom Washingtona i Teherana oko spornog nuklearnog programa.

Spoljna politika jeste njena jača strana – dobila je odmah čestitke francuskog premijera i šefa nemačke diplomatije – ali da bi pobedila novembra 2016., Hillary Clinton će u borbi za glasove “svakodnevnih Amerikanaca” morati manje da se fokusira na svoje kvalifikacije a više na nove inicijative. Njen inauguracioni video je obećavajući: prikazuje je sa papirnom šoljom za kafu kako za stolom ćaska sa starijim parom. I više sluša nego što priča.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera